SUDJENJE GENERALU TIHOMIRA BLASKICU PRED HASKIM TRIBUNALOM

Mirko Klarin
dopisnik "Nase Borbe" iz Haga

Po oceni britanskog pukovnika Brajana Votersa, bosanski Hrvati su u prolece 1993. u Lasvanskoj dolini pokusali da "kopiraju model bosanskih Srba", jer im se tada cinilo da je on uspesan i da niko nec e biti u stanju da ponisti "svrsene cinjenice", tj. rezultate osvajanja i etnickog ciscenja. Cilj napada na muslimanska sela u Lasvanskoj dolini je, po njemu, bio dvostruk: prvo, da se osigura kontro la nad glavnim pravcima komunikacija i, drugo, da se etnicki ocisti taj deo Centralne Bosne koji je, po tada aktuelnom Vens-Ovenovom planu, bio u sastavu "kantona 10" sa hrvatskom dominacijom. Trenut ak za ofanzivu, smatra britanski oficir, je "lukavo odabran": dok su Srbi stezali obruc oko Srebrenice i svi svetski mediji bili zaokupljeni dramom muslimanskih izbeglica koje je UN evakuisao iz enkl ave. Medjutim, razmere hrvatskog napada i zlocina pocinjenih u Ahmicima i ostalim muslimanskim selima su bile takve da se paznja svetskih medija vrlo brzo sa Srebrenice usmer! ila na Lasvansku dolinu .

Tako je, prosle sedmice pred haskim Tribunalom, na sudjenju generalu HVO Tihomiru Blaskicu svedocio pukovnik Voters, u vreme zlocina jedan od zapovednika Britanskog bataljona Unprofor stacioniranog u Vitezu. Po njemu, kao profesionalcu, nema nikakve sumnje da je operacija zapoceta 16. aprila 1993. bila brizljivo planirana, organizovana, koordinirana i vodjena; zatim da je bila usmerena protiv ci vilnog stanovnistva a ne vojnih ciljeva; kao i da je operativnu komandu nad jedinicama koje su u njoj ucestvovale imao optuzeni Tihomir Blaskic, u to vreme zapovednik Operativne zone Centralna Bosna. Blaskic je, rekao je Voters, "imao prirodan autoritet komandanta, imao je telohranitelje, komunikacije, u svojstvu regionalnog komandanta je ucestvovao u pregovorima i u mom prisustvu potpisivao dok umente, raportirao je direktno generalu Petkovicu kao vrhovmom zapovedniku HVO..." Na pitanje americkog tuzioca Gregori Kihoa da li je Blaskic bio na komandnoj poziciji "pre, tokom i posle Ahmica", b ritanski pukovnik je odgovorio potvrdno, da bi zatim nabrojao sta sve Blaskic, kao komandant, nije uradio... a bio je duzan da uradi. Redom: planirajuci vojnu operaciju nije uzeo u obzir bezbednost i zbeglica i civila, za koje po Zenevskim konvencijama snosi pravnu odgovornost. Buduci da je civilno stanovnistvo bilo meta napada, time su - po britanskom pukovniku - direktno prekrsene Zenevske konv encije. Dalje, komandant Blaskic nije ucinio nista da bi sprecio svoje jednice da zatocene Muslimane prisiljavaju na kopanje rovova u prvim borbenim linijama. Zatim, nakon eksplozije kamiona-bombe ko jom je razoren centar muslimanskog dela Viteza (18. aprila 1993), sto je britanski oficir sa iskustvom sluzenja u Severnoj Irskoj ocenio kao tipican akt terorizma, komandant Blaskic nije pokrenuo ist ragu da utvrdi ko je za to odgovora. Niti je pokrenuo istragu da otkrije odgovorne za granatiranje pijace u Zenici, u kojem je 19. aprila 1993. ubijeno ili tesko ranjeno vise desetina civila.

Nakon sto su britanski vojnici iz popaljenih kuca u Ahmicima izvukli 96 ugljenisanih leseva i posto je svet saznao za masakr koji se tamo dogodio, komandant Blaskic je sacinio spisak lica za koje je smatrao da su za to odgovorni i uputio ga visoj komandi.

Pukovnik Voters, medjutim, smatra da Blaskic time nije ispunio svoju obavezu komandanta.

Nakon sto je, uz pomoc fotografija koje su snimili britanski vojnici, detaljno opisao Ahmice, popaljene kuce, srusene dzamije i ugljenisane leseve nadjene u rusevinama i zgaristima, pukovnik Voters je priznao da su se zapovednici i pripadnici Britanskog bataljona "osecali krivim sto nisu shvatili znacaj Ahmica i obezbedili selu i njegovim ziteljima dodatnu zastitu."O tome sta se 16. aprila 1993 . dogodilo u nezasticenom selu, prosle sedmice je pred Tribunalom svedocilo pet prezivelih bivsih stanovnika Ahmica: Abdula Ahmic, Nura Pezer, te tri zene koje su - kao zasticeni svedoci - predstavlj ene samo sa "F", "G" i "H". Njihova svedocenja poklapaju se u svim bitnim detaljima: napad na selo je poceo u zoru, najpre granatiranjem muslimanskih kuca, potom je na te kuce pucano zapaljivim mecim a, onda su dosli vojnici medju kojima su svedoci prepoznali i mnoge svoje hrvatske susede, polivali su kuce benzinom, palili ih, na licu mesta ubijali pre svega odrasle muskarce, ali i neke zene i de cu.

Uz ovaj opsti, svako od proslonedeljnih svedoka je prosao i kroz poseban, licni uzas, u kojem su stradali njihovi najblizi. Abduli Ahmicu su odmah na pocetku napada vojnici ubili brata i oca, a njemu sa rastojanja od jednog metra ispalili metak u glavu. Metak mu je usao pored uva, prosao kroz meko tkivo nepca i izasao iznad usne: pao je i pretvarao se da je mrtav. Majka i tri sestre (stare 24, 2 3 i 16 godina) su stradali u kuci u koju su vojnici ubacili granate. Svedokinji "H" su ubijeni muz i stariji sin, kao i Nuri Pezer. Muzu su pucali u glavu, a dvadeset sedmogodisnji sin je pogodjen ka da je izasao na vrata kuce sa rukama podignutim u vis, u znak predaje. Kada je tuzilac poceo da joj pokazuje fotografije, u cilju identifikacije, Nura Pezer je briznula u plac (koji se inace prosle s edmice cesto cuo u sudnici). Tuzilac je predlozio da odustane od pokazivanja fotografija, ali se svedokinja usprotivila:"Ne" - rekla je kroz suze: "Danas je mom sinu rodjendan. Pokazite sudijama foto grafiju mog sina, neka vide sta sam izgubila! Neka vide koga su ubili! Bio je trener karatea, trenirao je i hrvatsku decu, svi su ga voleli...