Profesor psihijatrije dr Borislav Kapamadzija o mirnodopskim i ratnim ubicama

U ratu je covek stimulisan da ubija i nagradjen je ako to radi kako mu se kaze. Dobija orden i postaje junak. Ali ni u ratu nije sve dozvoljeno. I tamo postoje pravila, pa nije svako ubistvo junastvo nego je zlocin. Ljudi se, naravno, hvale svojim podvizima a precutkuju zlocine

Jan Briza

Da li normalan covek moze da bude masovni ubica? Moze! - kaze profesor psihijatrije dr Borislav Kapamadzija, jedan od nasih najistaknutijih strucnjaka za sudsku psihijatriju. Njegova uza specijalnost su ubistva.

Kapamadzija je autor knjige "Ubistva" koja se smatra nezaobilaznom u domacoj literaturi iz te oblasti. Do kraja godine iz stampe bi trebalo da izadje njegov novi prilog na tu temu pod naslovom "100 u bistava - secanja i razmisljanja jednog sudskog psihijatra".

Povod za razgovor sa profesorom Kapamadzijom bio je "slucaj Misic"; ispovest jednog dobrovoljca koji je, prema sopstvenom priznanju, na ratistima u Hrvatskoj i Bosni ubio 70 ili 80 ljudi. Kazivanja t og coveka dobila su ovih dana ogroman odjek u medijima i privukla su veliku paznju javnosti.

Culi ste za tog coveka koji tvrdi da je pocinio masovna ubistva i koji je u novinama ispovedao svoje monstruozne zlocine?

- Jesam, ali sam o njemu obavesten samo preko stampe, pa tako ovim povodom mogu i da govorim. Tu se radi, ako je sve to zaista istina, o ratnim zlocinima i o ratnom zlocincu. Ono sto je vazno pri tom da se kaze jeste da izmedju ratnih i mirnodopskih ubistava postoji velika razlika. U ratu je covek stimulisan da ubija i nagradjen je ako to radi kako mu se kaze. Dobija orden i postaje junak. Ali n i u ratu nije sve dozvoljeno. I tamo postoje pravila, pa nije svako ubistvo junastvo nego je zlocin. Ljudi se, naravno, hvale svojim podvizima a precutkuju zlocine. Dosad nisam cuo, a nisam ni pronas ao u literaturi da se neko hvalio klanjem i odsecanjem usiju.

Da li su ljudi koji su pocinili zlocin skloni da se ispovedaju drugim ljudima da bi, kako to narod kaze, "olaksali dusu"?

- To nije opste pravilo, ali postoji tendencija "olaksavanja" kroz ispovedanje. Jer, ubistvo je najteza povreda morala, pa prema tome i najjaci povod za grizu savesti.

A da li se moze dogoditi da neko ko uopste nije bio na bojistu i nikog nije ubio "prizna" da je zlocinac i masovni ubica?

- Moze. To se u psihijatriji zove pseudo fantastika. Narodski receno, to su lazovi. A lazovi tog tipa uvek lazu i, na kraju, kako to opet narod kaze, pocnu da veruju u sopstvene lazi. Njihov problem je u tome sto ne razlikuju istinu od lazi.

Nazalost, postoje zlocini i zlocinci koji nisu plod imaginacije lazova. Kako je moguce da jedan covek ubije 70 ili 80 ljudi i da ih pri tom gleda u oci?

- I to je moguce. Treba se samo setiti Drugog svetskog rata. Primera ima i iz nasih krajeva. Ustase su, recimo, masovno klale logorase koji su stajali u redu da budu zaklani. Ja sam video specijalne nozeve sa kojima se to radilo. A radilo se kao na pokretnoj traci. I pitaj Boga koliko je jedan ustasa na taj nacin ubio ljudi.

Da li su takvi zlocinci ljudi "posebnog kova", "rodjene ubice", genetski predodredjene za zlocin, kako to tvrde neki teoreticari?

- Nema rodjenih zlocinaca. Niko dosad nije definisao ubicu. Postojali su, istina, pokusaji da se to uradi, ali su takvi pokusaji propali. Propao je tako i pokusaj jednog italijanskog lekara-naucnika, cuvenog Lombroza, koji je tragao za genetskom predodredjenoscu zlocinca. Taj pokusaj je danas i zvanicno odbacen u svetu nauke kao neuspeo i rasisticki nastrojen. Postoje, medjutim, takozvane psihop atske ili devijantne licnosti. One su u sudskoj psihijatriji najzanimljivije. To su ljudi koji su izmenjeni, koji su cesto veoma inteligentni, ali koji veruju da sebi mogu da daju posebna prava. Oni su moralno neodgovorni, kako to kaze jedan americki autor. Nemaju onaj deo moralne odgovornosti koji Frojd naziva "super ego".

U svima nama cuci djavo. Svi bismo mi, kada bismo samo sledili instinkte, ili "kada bismo bili pusteni s lanca", kako se to popularno kaze, uradili ono o cemu i ne sanjamo. I zaista, kada nekoga pita te da li bi mogao da ubije covek, on ce vam sigurno odgovoriti: "Ja?! Ja to ne bih mogao". Da ste ubice mogli da pitate samo deset minuta pre zlocina da li su spremni da ubiju coveka, ogromna vecina bi odgovorila: "Ne, niposto!" U literaturi je poznat citat onog cuvenog engleskog eksperta za sudsku medicinu koji u svojoj isto tako poznatoj knjizi kaze: "Kad god uvedu ubicu u sudnicu, ja pomislim : hvala Bogu Dzone, to nisi ti".

Znaci, svako bi od nas mogao da bude ubica?

- Mogao bi. O tome, na svoj, umetnicki nacin, pa prema tome i veoma ubedljivo, svedoci jedan cuveni francuski film "Svi smo mi ubice". Junak tog filma ubija dete u kolevci zbog cijeg placa nije mogao da zaspi. Kada tog coveka odvode na giljotinu, on svojim egzekutorima upucuje povike: "Ubice! Ubice!" I zaista je tako. Oni su ubice, ali, a to je ovde bitno - oni su ubice u ime drzave. Jer, drzava je sebi dala pravo da ubija i da se to ne tretira kao ubistvo nego kao - izvrsenje pravde. Taj nesrecnik je ubio u stanju pomracenja svesti, a drzava ga je lisila zivota u ime pravde. Da li je to pr avda?

Definicija pravde i zlocina, ili klasicnog ubice, prakticno ne postoji. Posebno kada su u pitanju zlocini i zlocinci koji bi mogli da se podvedu pod takozvani "vijetnamski sidrom". To su zlocini koje su pocinili ljudi koji su pretrpeli psihicke promene, nastale potpuno nepredvidjeno. Njihova psihicka konstelacija je bila nepripremljena za ubijanje ljudi. Znam jednog od mnogih novosadskih mladica koji su kroz to prosli. Jedan od njih mi je rekao: "Ja sam ubio dva coveka". "Odkud znas, da si ih bas ubio?", pitao sam ga. "Video sam kako ih pogadjam i ubijam, prvo jednog pa drugog", odgovorio m i je taj mladic. Plasim se da je to unisten covek.

Da li bi taj mladic mogao takodje da se ubroji u zrtve rata?

- Svakako.