Pismo iz Beograda

Pise: Gorcin Stojanovic

Nebo se, zapravo, ne vidi; zuckasti premaz oblaka spusten nisko nad gradom zaklanja celinu. Tek po obodima, tamo iznad linije horizonta, siri se cisto plavetnilo, svetlost se prelama pod nemogucim ug lovima obasjavajuci oba grada, Stari i Novi, jednako, kao da nije popodnevni sat i kao da nije pozni cas jeseni. Sa grbace mosta, tacno u sredistu ploce koju natkriljuje taj lose oslikani sivo-zuti s vod, moze se videti suncev krug, sitan u svom jesenjem stidu, gotov da nestane iza ruznih oblika stakla i betona u svom zapadnom skliznucu u nistavilo, neznatan jer je prigusen polarizacionim filtero m nebeske mrene. Svetlost, medjutim, ne dopire odatle, ona stize iz svih pravaca, difuzna, umeksana, ne dopustajuci senke, kao kod Kislovskog, "Kratki film o ubijanju", tako se to zvalo.

Ostrvo Starog grada, na istoku, uramljuju dva luka velicanstvene duge. Unutrasnji je luk slabasan, razlivenih boja, a spoljni stamen i krut, jednim krajem zaboden u postolje Pobednika, drugim oslonje n o nevidljivi potporanj negde iza Dvorova. Unutar tog rama stisnuo se grad zatravljen pred orgijom Prirode sto mu se odvija nad glavom. Iz one rdjavo nacinjene kulise, donesene iz nekog crno-belog f ilma katastrofe, pada spora kisa, kolebajuci se, nastajuci pre nego sto kapi dodirnu tle. A onda, lose izvedenim dramaturskim zahvatom, grad pocinje da zasipa led sa neba.

Ledeni orasi dobuju po krovovima, po limu i staklu, sunce se ne sklanja, duga ostaje gde je bila, svetlo je i dalje zuto i nezdravo. Prizor je, zapravo, neopisiv i svaki je trud fiksiranja slika uzal udan. Kao sto je uzaludan i nepotreban napor tumacenja ove nebeske teme. Jer: nije ovo opomena, ni mana Bozija, sve smo to vec odavno odbacili u svojoj ignoranciji, nije ovo ni Armagedon, ni Apokalip sa, ni Sodom i Gomor, ni Vavilonska pometnja; nema vise znakova, nema simbola, nema Sive, ni Visnua, nema pretnje, ni ucene, nista se ovim nece reci, jer sve bese receno i nista ne bi cuto. Vosak u u sima, mrena na ocima, kamen gde je mekota, okretanje glave, sklanjanje namesto suocenja, sve smo te plesne figure ovde navezbali, sve smo stilove isprobali, sve modele proneli ovim pistama, nadmeni u svom manekenskom pogledu sa relativne visine. Nista nije vredelo, poruke se salju postom, uostalom, ne nebeskim znacima.

Poruka je, uostalom, opet stigla, pregledna u svojoj jednostavnosti, u svojoj ociglednoj i belodanoj jasnoci, toliko precizna i kratka da je nema potrebe ni citati na prvim stranicama slobodne stampe . Zasto bismo je citali, kad je necemo pojmiti, sto bismo je razumevali, kad je necemo uvaziti, nikad nismo, pa sto bismo sada. Tako eto bese uzaludan ovaj nebeski sajam znakova, Priroda je svoje ist utnjala, idemo mi dalje.

Noc kasnije zemlja je pomerila nesto u svojoj dubini, zaljuljao se grad u noci, ali to nije bio zemljotres, znamo mi sta je to, to nas u sanak ljulja nasa htonska majcica, nema veze, jebe se nama, ni sta to nije, spavajmo mirno, laku noc.