DO DEMOKRATIJE PREKO ZANEMARENIH ZLOCINA

Kolektivnu odgovornost srpskom narodu namecu upravo oni koji sprecavaju izrucivanje optuzenih za ratne zlocine Tribunalu, a svojevremeno su pravili projekte o etnicki cistim drzavama

Milanka Saponja-Hadzic

Pitanje da li je lider radikala Vojislav Seselj poslednja odbrana predsedniku SR Jugoslavije Slobodanu Milosevicu pred Haskim sudom, postavljeno krajem proleca a posebno posle septembarskih izbora, o vih dana ponovo je akutelno. Odmah posle objavljivanja ispovesti dvojice dobrovoljaca Slobodana Misica i Srboljuba Suntica o njihovim, kako kazu, zlocinima u ratu u Hrvatskoj i Bosni, u javnosti su p ocele razne spekulacije, a medju njima i ona da je to priprema za slanje u Hag, ali ne njih vec nekog drugog.

Kao velika mana ove teze cini se to sto podrzava i produzava mit o svemoci rezima i njegovoj sposobnosti da sve kontrolise. Drugi nedostatak je sto iskljucuje svaku, cak i teorijsku pretpostavku da i z ucesnika rata moze da progovori glas savesti i svest o zlu koje su pocinili, da o njemu progovore i tako vrate ljudsko oblicje. Ali, istovremeno, ne bi trebalo smetnuti s uma bezbroj puta dokazanu vestinu vladajuce oligarhije da se odrzi i prezivi i u najdelikatnijim trenucima. Ne moze se poreci da je pokazana velika mastovitost u pronalazenju nacina za to. No, bilo kako bilo, ova dva priznanj a bivsih boraca ponovo su domacu i svetsku javnost podsetila na problem kaznjavanja zlocina sa podrucja bivse jugoslovenske drzave i obaveze koje su, u vezi s tim, preuzeli potpisnici Dejtonskog spor azuma.

Time su se protekle sedmice bavili i ministri inostranih poslova zemalja clanica Evropske unije na skupu u Briselu, gde su doneli Deklaraciju o buducoj saradnji s balkanskim zemljama. Ton Deklaracije i direktno obracanje Saveta ministara gradjanima SRJ znak su da situaciju u zemlji ocenjuju kao krajnje delikatnu. Podsecanje na nacionalizam, etnocentrizam i njihove posledice, i strahovanja da bi posle decembarskih izbora moglo biti i gore, ukazuju i na eventualnu spremnost da taj institut podrzi manje od dva zla, bez obzira na moguce manipulacije. Ali tu se, naravno, odmah postavlja i pitanj e dokle dosezu granice politickog kompromisa u medjunarodnim odnosima, posebno ako je na vidiku mogucnost izbijanja jos vece krize koja bi mogla da ugrozi i njihove interese. Zbog toga je odlozeno i otvaranje pitanja kosovskih Albanaca i saradnja SRJ s Haskim tribunalom.

O analizi dosadasnje saradnje s Tribunalom ocenjeno je da je Hrvatska nesto ucinila, jer se u Hagu trenutno nalaze deset optuzenih Hrvata. Medjutim, SRJ za neki pozitivan signal nije ucinila dovoljno . Od svih obaveza formulisanih mirovnim sporazumom, jugoslovenske vlasti su samo dozvolile, i to s velikim zakasnjenjem, otvaranje kancelarije Tribunala u Beogradu i poslale u Hag Drazena Erdemovica i Radoslava Kremenovica. Mnogo je, medjutim, duzi spisak obaveza kojima SRJ nije udovoljila. To se, pre svega, odnosi na izrucivanje optuzenih oficira Vojske Jugoslavije, zatim svih optuzenih koji se nadju na teritoriji SRJ, sto je takodje obaveza iz mirovnog sporazuma.

Poznato je, naime, da se letos na Crnogorskom primorju ugodno odmarao general Ratko Mladic sve dok ga nisu prekinuli mediji objavljivanjem te vesti. I optuzeni Radovan Karadzic, kao i Milan Martic (p re pada Krajine), takodje su vise puta boravili u Beogradu. Kao potpisnik Dejtonskog sporazuma, Slobodan Milosevic je obavezan i da utice na organe Republike Srpske da isporuce Tribunalu sve optuzene , ali ni tu nije postignut ni najmanji napredak.

Otvaranjem kancelarije Haskog suda u Beogradu i izrucivanjem Erdemovica i Kremenovica SRJ je prihvatila konacno postojanje Tribunala, sto je uporno odbijala nekoliko godina. Paralelno s tim, ulagala je mnogo u propagandu da bi na svaki nacin diskreditovala tu instituciju koju su formirale UN, optuzujuci je za nameru da "sudi samo Srbima ", a da zazmuri pred nedelima drugih ucesnika u jugoslovens kom ratu. Vlasti su u tome svesrdno pomagale skoro sve politicke partije, ne samo u neformalnoj vladajucoj koaliciji vec i opozicione, a zatim intelektualci i ogroman deo javnosti, a cine to i danas. Sve se to moze shvatiti kao logicna posledica dugotrajne propagande o svetskoj zaveri i potrebi homogenizacije na profitabilnoj odbrani srpstva i pravoslavlja. Mozda je u tome i objasnjenje zbog ceg a su ispovesti dvojice dobrovoljaca naisle na ravnodusnost javnosti. Neki su odmah pozurili da ih proglase "psihopatama i propalicama" koje za rucak i pice "ubijaju stotine ljudi". Narod naopake logi ke vise raspravlja o pozadini priznanja, a manje obraca paznju na uzas sadrzine ispovesti. Nema saosecanja ni za zrtvu, ni za dzelata.

"Prosecan covek je ravnodusan prema tudjoj patnji i nevolji", kaze Herman Broh ("Pisma o Nemackoj 1945. do 1949", "Svetovi" - Novi Sad, 1986), ali ne kaze sta je s onima koji su van proseka i koji pr edstavljaju so naroda.

Predsednik Aleksandar Despic je na Skupstini SANU u junu mesecu , podsecajuci sta smo doziveli ("secesiju nekih delova nase drzave, preko nas je presao jedan rat sa svim nesrecama koje rat nosi") oce nio da je ta institucija opstala "kao skup snaznih individualnosti uverenih u ispravnost sopstvenih shvatanja". Rasprava se povela oko toga da li za Jugoslavijom treba zaliti ili ne, da li je ona bil a zabluda , ali ni reci niko nije rekao o aktuelnom stanju nacije, urusenim svim drustvenim institucijama, pogubnom stanju u drzavi i sumornoj buducnosti. Ni reci o stradanjima koje su tokom rata pre ziveli svi narodi iz bivse drzave. Sto mozda nije ni cudno, s obzirom na to da je neke akademike "zacudila" brutalnost koju su jugoslovenski narodi pokazali u ratu.

Jos dalje otisla je jedna druga organizacija samo nekoliko meseci kasnije, tacnije polovinom oktobra. U Udruzenju knjizevnika Srbije predstavljena je druga, (samo 15 meseci posle prve), Deklaracija z a obustavljanje postupka u Haskom tribunalu protiv Radovana Karadzica. Dokument je blagoslovio i potpisao patrijarh Srpske pravoslavne crkve gospodin Pavle i 60 intelektualaca naucnika, pisaca i javn ih licnosti, medju kojima je i 14 akademika. Izrazen je protest protiv "teske hipokrizije Haskog tribunala koji se oglusio i pogazio elementarne norme pravde i pravicnosti", a proces Karadzicu oznace n je kao "montiran". Sve je to stampano na stranim jezicima i poslato na svetske adrese. "Kaznjavanjem Karadzica - kaznjava se ceo srpski narod. Sudbina Karadzica sudbina je citavog srpskog naroda", rekla je, tom prilikom, profesor Medjunarodnog prava Smilja Avramov, jedan od potpisnika.

Pripadnici demokratske javnosti uvereni su da upravo zestina ocena u toj deklaraciji predstavlja najbolji dokaz o tome ko zapravo namece kolektivnu krivicu srpskom narodu. To su ne samo potpisnici De klaracije, vec i svi oni koji su pravili projekte o etnicki cistim zajednicama, koji su i stvorili Karadzica, a sada sprecavaju izrucivanje optuzenih Hagu. Oni imaju veliku i odgovornost i krivicu za rat i to, naravno, znaju i zato narod i drze u izolaciji kao taoce, namecuci obicnom coveku ideju o kolektivnoj krivici i zaveri.

Od kada je formiran Haski sud, njegovi predstavnici nebrojeno puta su isticali da je najvaznije da se utvrdi svaki pojedinacan zlocin kako bi kolektivi mogli nesmetano da zive u svojim okruzenjima. O dnosilo se to na jugoslovenski, ali i na druge slicne slucajeve, u Africi recimo.

S iskustvom Juzne Afrike Ricard Goldston ima potpuna saznanja o tome da se ciklus nasledja svojstven Balkanu moze prekinuti samo kaznjavanjem zlocina. Imajuci na umu jugoslovensko iskustvo s ciklusim a nasilja zbog zapostavljenih zlocina u NDH, i Antonio Kaseze, predsednik suda, isticao je da "imamo snazan instrument da taj ciklus nasilja prekinemo, ali na tome moramo raditi svi zajedno".

Te ocene predstavnika Haskog suda, medjutim, do ogromnog dela javnosti, zbog snazne kontrole medija, nisu ni stigle, pa nije ni cudno sto su svi mehanizmi, usmereni na to da se odgodi trenutak suocav anja s onim sto se u ratu stvarno dogodilo, tako uspesni. Jedan od njih je i zagovaranje sudjenja u nacionalnim sudovima, sto nije nista drugo do eufemizam za izbegavanje bilo kakvog sudjenja. Uostal om, sudjenja u Sapcu pripadnicima paravojnih formacija "Zuta osa" pretvoreno je u farsu. Pravnici se pitaju kakva bi sudjenja za ratne zlocine bila u zemlji s iskustvom procesa niskim "spijunima" ili slucajem generala Trifunovica i njegovih saradnika. Medju tim pravnicima ima i clanova opoziconih stranaka koje takodje imaju ogromnu odgovornost za proces nacifikacije, pa mozda i nije cudno sto ni jedna od njih jos nije postavila sustinsko pitanje odgovornosti rezima za rat. Istorija, medjutim, uci da je upravo to centralno pitanje ne samo za promenu vlasti, vec i za buducnost zemlje. Postavlj a se, naime, pitanje moze li se graditi demokratija, trzisna privreda, gradjansko drustvo bez rasvetljavnja pocinjenih zlocina.

To pitanje nije postavila ni koalicija "Zajedno" za vreme zimskih protesta pred ponesenom masom spremnom da slusa. Zbog straha od rizika, lideri Koalicije su to izbegli i na taj nacin radikalima siro m otvorili vrata za pobedonosni izlazak na politicku scenu. Vladajuca koalicija pustila je Seselja da profitira i tako postojecu podrsku naroda jos vise poveca. Drugim strankama je ostalo da se zabav ljaju sa izbornim uslovima, slobodom stampe, trzisnom privredom i demokratijom, verujuci da se to moze graditi bez rasciscene proslosti.

Svetska iskustva, medjutim, nedvosmsileno pokazuju da se ne moze bez - odnosa i stava prema ratu i nepravdi. Godinama prisustvujemo zaveri cutanja, bez obzira sto ogroman broj sasvim pouzdano zna sta se desavalo. Pricali su im to njihovi sinovi i drugi clanovi porodice, prijatelji i komsije, koji su bili u ratu i ucesnici ili posmatraci u svemu sto se tamo desavalo.

"Bez osvescivanja nema ni samosvesti, a bez samosvesti nijedan narod nije u stanju da savesno uzme u svoje ruke sopstvenu politicku sudbinu. Sto je do svega moralo doci treba pripisati nesposobnosti, i to nesposobnosti udruzenoj sa iskonskim grehom ravnodusnosti prema tudjoj patnji i nevolji", kaze Broh u knjizi fascinantnih paralela. .