Politicke z(m)urke

Dobra vest: srpski i albanski studentski (i ini) lideri u stanju su da razgovaraju. Losa vest: njihov razgovor ce i poslednje preostale optimiste naterati da stanu u red za prekomorsku vizu

Teofil Pancic

Iako su politicka i medijska scena Srbije zasicene samim "senzacionalnim" i "skandaloznim" dogadjajima - kojih se, zapravo, niko nece secati koliko sledeceg utorka - jedan "virtuelni", telefonsko-rad ijski susret dvojice urbanih klinaca namece se kao politicka tema nedelje. Gosti "Radio -mosta" Radija Slobodna Evropa bili su Cedomir Jovanovic, predsednik Studentskog politickog kluba iz Beograda, i Driton Ljaici, zamenik predsednika Nezavisne unije albanskih studenata iz Pristine. Moderator ovih dijaloga Omer Karabeg realizovao je vec trocifren broj ovakvih razgovora izmedju politickih i drug ih javnih licnosti iz raznih centara bivse SFRJ, ali tesko da je i on - bar sudeci po secanju ovog slusaoca - imao prilike da prisustvuje razgovoru u kome su se sagovornici manje razumeli, i u kojem je nepodnosljiva tezina neizgovorenog toliko nadmasivala ono sto je receno. A vec i to sto je receno dovoljno je "znakovito" da mu posmatrac i analiticar posveti veliku paznju. Alternativa tome je da zaplace - pre svega nad sobom. Ili da "uzme stvar u svoje ruke" i stane u podugacak red za vizu neke od idilicnih prekomorskih zemalja. Ako ga prime, "preko bare" ce moci nesmetano da se druzi sa Ce domirima i Dritonima koji su, takodje, pobegli iz balkanske kasapnice pre nego sto pocne nova tura medjusobnog cakijanja.

Jovanovic i Ljaici - obojica izrasli u simbole prkosa i pobune medju svojim kolegama (o koleginicama da i ne govorimo) - poceli su razgovor (objavljen u celosti u novom broju "Vremena") kao kolege-s tudenti, nastavili ga kao gradjani Srbije koji (pokusavaju da) raspravljaju o najtezim pitanjima ove drzavne zajednice, a zavrsili su ga kao Srbin i Albanac. Malo je nedostajalo da pocnu da se medjus obno sporazumevaju na nekom od svetskih jezika, ali je to uvidjavno odlozeno za neku sledecu priliku.

Nije nikakva novost da je Kosovo Ahilova peta danasnje Srbije, ali se na ovoj strani zida medju narodima malo misli i malo zna o tome da je, na neki nacin, i Srbija Ahilova peta danasnjeg Kosova, ono g kojim upravljaju neformalne institucije tamosnjih Albanaca. To je, uostalom, tipicno balkanska prica: dva naroda se drze za guse, trajno blokirajuci jedan drugome razvoj i slobodu, a zabrinutim kib icerima uvereno ponavljaju "pustio bih ja njega, ali nece on mene"...

Sudeci po razgovoru dvojice studentskih lidera, i nekoliko sledecih generacija ce biti zrtvovano ovakvom statusu quo - koji je trajno obogaljio zivote i duse prethodnih narastaja ne samo na Kosovu ne go i daleko izvan njega - a onda ce se, verovatno, krenuti ka "resenju" uz pomoc, sto trofejnih, sto savremenih pucaljki. Nece cak biti ni prezivelih da naprave neku novu pesmu "E, moj druze beograds ki" (kao u slucaju srpsko-hrvatskog kasapljenja), jer se Srbi i Albanci ni u ovakvom "miru" nikako ne druze. Utoliko ni njihovo medjusobno unistavanje ne bi moglo da ponese patetican epitet "bratoubi lacki rat", jer oni odavno zive ignorisuci jedni druge.

Srbi o kosovskim Albancima tradicionalno znaju samo to da su dobri za cepanje drva i spremanje baklava, a nove generacije Albanaca prakticno i ne poznaju srpski jezik, tako da ce i one rasti sa nekim slicnim stereotipima o Srbima. Osim sto ce uloge culbastija i baklava u njihovim predodzbama igrati pendreci i kalasnjikovi.

Idiotske fraze poput one da "na mladima svet ostaje" i kicasti stereotip o "progresivnoj mladosti" koja ce rascistiti sa odvratnim predrasudama zaostalih i primitivnih matoraca retko su kada bili na tako efektnom "provetravanju" kao u razgovoru beogradskog i pristinskog studentskog prvaka. Iako obojica nesumnjivo natprosecni pripadnici svoje generacije, ni oni nisu ni uspeli ni mogli da pobegnu narocito daleko od preovladjujuceg "diskursa" koji se u njihovim sredinama rabi, iako su se upadljivo trudili da ostave "dobar utisak", sta god to ovde znacilo. Zato svaki slusalac ili citalac ovog r azgovora moze, ako nije u potpunosti lisen sposobnosti "citanja podteksta", da ispod pristojnih reci oseti zastrasujucu kolicinu pritajene napetosti, negativne energije koja se cak ne bi mogla nazvat i netrpeljivoscu - jer nemamo ni razloga ni dokaza da nekoga od ove dvojice smatramo zaslepljenim sovinistom - nego totalnim odsustvom razumevanja. Tu ne pomaze znanje ni srpskog, ni albanskog, ni en gleskog - reci izlaze iz usta, njihovo "tehnicko" iliti konvencionalno znacenje svima je razumljivo, ali svaki od sagovornika tumaci ih na svoj nacin. Razlika je takva da je tesko videti kako bi se o vi pojmovi ikada mogli pribliziti, a o nekom njihovom "izvornom znacenju" (cije postojanje je, uostalom, krajnje dvojbeno) besmisleno je i razmisljati. Upitajte, recimo, ovu dvojicu sta za njih znaci rec "sloboda": licna, profesionalna, nacionalna, opsteljudska; tesko da ce vas komparativni prikaz njihovih odgovora razveseliti. Zato se i u ovom dijalogu, slicno razgovorima prvaka srpskih i alban skih opozicionih stranaka - sta tek misliti o pregovorima s aktuelnom vlascu? - pocelo od pitanja studentskih demonstracija, slobode koriscenja univerziteta, brutalne policijske represije nad pobunje nim gradjanima, i naravno, od svete reci "demokratija", da bi se razgovor postepeno prebacivao na kolosek rasprava "nas" i "njih". To se, zakonito, desilo, jer su sagovornici ostali, svako na svoj na cin, zarobljenici kolektivistickog diskursa, narcisoidni lizaci (i pokazivaci) sopstvenih rana. Nije, nazalost, dovoljno staviti mindjusu u uvo, pa automatski ovladati pojmovima primerenim duhu vreme na. To ne biva. Pitajte o tome sve one momke koji su, sa mindjusama u uvu, posejali svoje kosti po vukovarskom ratistu, apoteozi groteskne besmislenosti etnickih sukoba u perifernom delu "globalnog s ela". Prava rasprava, ona koja se nije mogla cuti na radiju niti detektovati bukvalnim citanjem teksta, vodila se o dezurnoj temi - "cije je Kosovo? Nase ili vase?". A to znaci da rasprave nije ni bi lo, jer se o takvim stvarima u ovom delu sveta ne polemise. Preferiramo, naime, akcione scene. Nakon njih, kada milioni izginu, osakate ili se raskuce, dolazi na red ljubavni zanr - Velike Vodje se g rle po Zenevama i sredozemnim ostrvima, a narodi, duboko ganuti, aplaudiraju holivudskom hepiendu.

Trenutno je stanje, dakle, ovakvo: Albance bije policija jer se bune, a i ovako, jer su Albanci; Srbe marise policija jer se bune, a i onako, sto su tako zivi i tako nesimpaticni. I jedni i drugi, on ako upendreceni, u slobodno vreme razmisljaju o tome kako su njihove patnje mnogo vece i dostojnije od, samo naizgled, slicnih nevolja njihovih suseda. Policija, kao integrativni faktor, lema i jedne i druge sprecavajuci ih da se medjusobno uhvate ukostac. Dok Gazda ne odluci da je kucnuo pravi cas da uprilici novi ratni teatar. Studenti setaju gradskim ulicama - sto organizovano, sto 'nako... - a njihovi lideri razgovaraju preko Praga. Mislim, onog u Ceskoj. Jedan drugom preko praga, inace, slabo prelaze. Zasto? Da se ne razocaraju. U njih? Ne. U sebe.