Ispovesti o policijskoj torturi sa sudjenja 19-orici Albanaca

Ako postoje validni dokazi za optuzbu o pripadanju 19-orice kosovskih Albanaca Oslobodilackoj armiji, cemu sila i brutalnost prilikom saslusanja? Zar nije bilo jednostavnije, i po rezim efektnije, iz aci u javnost sa dokazima?

Ismet Hajdari

Prvi deo sudskog procesa protiv devetnaestorice Albanaca, optuzenih da su kao clanovi Oslobodilacke armije Kosova ucestvovali ili planirali vise teroristickih napada na Kosovu, protekao je u saslusan ju optuzenih. Uz poneko pitanje advokata, predsedavajuceg Krivicnog veca, sudije Dragoljuba Zdravkovica, i zastupnika optuznice, ovom delu glavnog pretresa osnovni pecat su dale stravicne ispovesti s edamnaestorice optuzenih (protiv dvojice optuzenih se postupak zato sto se nalaze u bekstvu vodi u njihovom odsustvu), o brutalnom policijskom nasilju koje je tokom proteklih devet meseci u istrazi s provedeno nad njima u cilju iznudjivanja priznanja, sto je novinarima, koji prate sudjenje, bio dovoljan razlog da veliku salu Okruznog suda u Pristini prozovu "ispovedaonicom zla".

Uz generalno odbacivanje optuznice i opoziva vlastitih izjava u policiji i istrazi, vecina optuzenih je svoje iskaze posvecivala opisu nasilja kojem su bili izlozeni. Rukovodjeni, verovatno, saznanje m da, uprkos tome sto se i dalje nalaze u pritvoru i na dohvat istih islednika, vise nemaju sta da izgube ili dozive sto vec nisu doziveli, optuzeni su, do u detalje, opisali brutalnu i nekontrolisan u fizicku i psihicku torturu kojima su, kako su ustvrdili, policijski islednici, iz njih iscedili priznanja.

Same po sebi ispovesti su stravicne. Zemljoradnik iz okoline Pristine, Hasan Zenelji, je izneo da je tortura nad njim bila nevidjena, da mu je tokom cele istrage zadano od 4.000 do 5.000 udaraca i da bi, da su ga na to prisilili, priznao da je planirao atentat i na Milosevica. Pored toga sto je u zimskim danima "kupan" nag pred otvorenim prozorom, na Isaku Sabaniju, knjigovodji iz Pristine isled nici su slomili pendrek? Nakon iskaza o torturi Aslan Selimi, student rudarstva iz Kline se obratio sudskom vecu sledecim recima: "Da ste i vi bili na mom mestu priznali biste sve sto se od vas trazi lo". Policijska originalnost posebno je dokazana na Bislimu Zogaju, medicinskom tehnicaru iz Glogovca. Pored insceniranja njegovog streljanja i navodjenja na samoubistvo on je bio "kriv" sto je jedno m policajcu pukla cipela dok su ga na podu sutirali u glavu, pa je to bio dodatni razlog za jos zescu torturu. Repertoar psiholoskih pritisaka na uhapsene Albance najbolje ilustruje svedocenje studen ta iz Peci Albana Nezirija, kome je, nakon torture (cija je specijalnost bila u tome da mu po jedan islednik nogama stane na vrat a drugi na noge, dok bi ga treci sutirao po genitalijama) pred odlaza k pred istraznog sudiju dopusteno da cuje glas oca u drugoj prostoriji i tom prilikom mu je receno da mu se otac nalazi u policiji i da i njega ceka sinovljeva sudbina ako Alban ne bude pred istrazn im sudom govorio onako kako se od njega ocekuje. Seljim Ljokaj se tokom istraznog "tretmana" 67 puta onesvestio, tri puta je donosio odluku na samoubistvo i na glavnom pretresu se pojavio sa dijagnoz om hiper depresije koju je dao zatvorski neuropsihijatar. Opisi sile i tog nekontrolisanog, divljackog nasilja iz ustiju uhapsenih Albanaca su toliko verodostojni i uverljivi da se oni, po opstem mis ljenju novinara koji prate sudjenje, jednostavno ne mogu izmisliti, vec mogu biti samo dozivljeni.

U rezimskim medijima se ova svedocenja optuzenih Albanaca intoniraju u formi kojom se direktno sugerise zakljucak da optuzeni pokusavaju da se na taj nacin "pokriju" i obezvrede prethodna priznanja o clanstvu o Oslobodilackoj armiji Kosova i svom ucescu u teroristickim napadima. Ovo objasnjenje, medjutim, ne pruza odgovor na pitanje: ako postoje validni dokazi za optuzbu o pripadnistvu devetnaes torice Oslobodilackoj armiji, cemu onda ta enormna sila i brutalnost koji su jednostavno nepojmljivi ljudskom umu? Zar nije bilo jednostavnije, i po rezim efikasnije, izaci u javnost sa dokazima i po kusati dokazati cesto ponavljanu rezimsku sentencu o tome "da se Albanci na Kosovu danju deklarisu za mir a nocu spremaju za rat", nego navuci na sebe jos jednu od neizbrisivih ljaga, koju, i da apst rahujemo svedocanstva optuzenih, vec od samog cina hapsenja vuce misteriozna smrt trojice Albanaca iz ove grupe tokom hapsenja, i jos enigmaticnija smrt dvojice Albanaca iz ove grupe u istraznom zatv oru.

Iskazi optuzenih se u glavnim konturama poklapaju, iako pre saslusanja nijedan optuzeni nije imao priliku da prisustvuje prethodnim saslusanjima. Kada se uporede i sloze, oni otkrivaju dobro razradje n mehanizam, u kome je kolicina sile prema svim pojedincima manje-vise ista, samo se detalji prilagodjavaju individualnim psiholoskim karakteristikama uhapsenika i u kome je sve zamisljeno i do tanci na isplanirano samo u funkciji jednog cilja - unistavanja licnosti, slamanja otpora i iznudjivanja priznanja. Taj mehanizam, stice se utisak, niej nastao sam od sebe, on ne predstavlja otimanje od ko ntrole onog dela policijskog mehanizma koji je stacioniran na Kosovu, vec je proizvod politickog sistema. Jednom su mi islednici priznali, rekao je jedan od optuzenih Seljim Ljokaj, da su oni dobili zadatak da nas nateraju da sve priznamo, i da je posle toga nasa stvar sta cemo na sudu izjaviti. Iako, verovatno, nije predvidjeno, pomenuti policijski mehanizam za nasilno iznudjivanje priznanja mo ze pokazati i ljudsko lice. Pomenuti Selim Ljokaj tako tvrdi da su mu isti islednici koji su ga mucili, u pauzama davali sredstva protiv bolova i za umirenje.

Optuzenim Albancima nijednom u proteklih devet meseci nije, na njihov ili zahtev njihovih advokata, dozvoljen odlazak na specijalisticki pregled i zdravstvenu pomoc van zatvora i to moze biti veoma b itna cinjenica za opredeljivanje javnosti u odnosu na stravicna svedocenja.

Ne treba, medjutim, zaboraviti da je istinu, u vezi sa tvrdnjama optuzenih Albanaca o njihovom inkvizicijskom tretmanu u policiji, i dalje (ukoliko se to stvarno zeli), moguce dokazati suocavanjem op tuzenih sa islednicima (neka od njihovih imena zlostavljani Albanci i pominju u glavnoj raspravi) i zatvorskim osobljem, nezavisnim, lekarskim pregledom optuzenih i utvrdjivanjem svih promena u njiho vom zdravlju izazvanih nasilnim putem nakon hapsenja, formiranjem specijalne nezavisne komisije koja bi proverila tvrdnje optuzenih i na jos niz nacina. Iako je predsedavajuci krivicnog veca, sudija Dragoljub Zdravkovic, u zapisniku sa glavne rasprave korektno i pedantno, do najsitnijeg detalja, zabelezio svedocenja optuzenih Albanaca, a i sam proces se odvija u regularnoj proceduri, Vece petori ce do sada nije nijednim gestom pokazalo spremnost da se upusti u ispitivanje njihove istinitosti, iako je na to duzno, ne samo zbog imperativne zakonske obaveze, da stiti prava optuzenih, vec i zato sto postoji sumnja u drasticna prekoracenja policijskih nadleznosti.

Cak i da se to desi, tesko da se, barem u albanskoj javnosti na Kosovu, moze sprati nova ljaga koju su optuzeni Albanci svojim iskazima bacili na policiju ali i pravosudni sistem, koji sem prva tri d ana nakon hapsenja, formalno poseduje apsolutnu kontrolu nad istragom i policijskim ucescem u njoj. Na to ukazuje i vecina albanskih komentara, procesa devetnaestorici po kojima se radi o politickom procesu u kome je sve unapred reseno a sud, kako se zakljucuje, treba samo da obezbedi zakonsku formu policijskoj svemoci i pravu na ljudski zivot na Kosovu.