PREDSEDNIK ZA '98. GODINU

Dragan Veselinov

Dobar predsednik Republike Srbije ne moze da se izabere na decembarskim izborima 97. Mogao bi tek u martu 98. Nijedan sadasnji kandidat za predsednicku fotelju nije integrativna, vec konfliktna licnost. Ni preko ijedne licnosti se ne povezuju razliciti interesi u Srbiji i umanjuju postojeci sukobi izmedju sukobljenih politickih programa. Milutinovic cak nije ni licnost, a partija mu je ideoloski les, kompromitovana od licnih degradacija i nemoralnog pragmatizma. Seselj je ultradesnicar sa kriminalnom politickom prosloscu. Draskovic tegli mesavinu monarhisticke patine i nacional-demokratije, mada ima velike zasluge za antiratnu politiku.

U opoziciji je haoticno stanje bez jasnih ideoloskih odgovora na pitanje Kosova, Vojvodine i Haga. Jedino Seselj izgleda cvrst, jer on jos ne mora da podleze pritiscima Zapada. Socijalisti i nacionalisticka opozicija to cine, ali nemaju program promene politickog sistema. Nema ga ni Seselj, ali on bar zna da nista novo ni nece, a siri iluziju da se jednostavnim redistribucionim resenjima mogu napuniti gladna usta. Neki zaludno misle da se Seselj samo vesto pretvara i da mu je sovinizam lazno sredstvo za dolazak na vlast. Zavaravaju se pomislju da sa njim nastaje blagotvorna promena drustvenog sistema.

Ovi predsednicki izbori moraju biti bojkotovani. Draskovicu ne treba kazati da se povuce, jer je on svakako zasluzio da se kandiduje, iako nece pobediti. Tragedija opozicije je sto je, ili ljuta na Draskovica ili u njega smesta svoje demokratske snove - a da nije svesna svoje sopstvene kadrovske i programske bede. Draskovic ima pravo da se i po cetvrti put uveri u svoju nedovoljnu privlacnost, kako bi u martu '98. mozda, podrzao jaceg kandidata od sebe. U Srbiji on je popularan, ali u Vojvodini nije.

Demokratska stranka je verovatno vec uocila da se od bojkota izbornog sistema ne moze ziveti, i cini se da bi bila spremna da u '98. krene u predsednicku trku. Njoj je neophodno vreme da napravi most od pocetnog antiizbornog radikalizma ka aktivnoj interesnoj politici. Posmatraci vec sada misle da Demokratska stranka nece 7. decembra izaci na izbore zbog Draskovica, a ne zbog toga sto je i dalje uverena u efikasnost neogranicenog drugog bojkota raspada koalicije "Vojvodina". Otuda odsustvo programa, medjusobni licni konflikti i raspadi dve glavne opozicione koalicije, ne dozvoljavaju da iz samih opozicionih partija sada ponikne jak kandidat za predsednika Srbije. Bojkot ovih predsednickih izbora je zato najbolje resenje. Nema dobrih kandidata, nema ni izbora.

U martu 1998. bi spojena beogradska i vojvodjanska opozicija mogla da pronadje zajednickog kandidata za predsednika Srbije, jer bi se dovoljno udaljila od svojih sukoba, zabluda i neuspeha iz 1997. A tada, morala bi da odgovori na problem Crne Gore u "Jugoslaviji", na problem nacionalizma i centralizma u Srbiji, kao i na pritisak Amerikanaca i Evrope. Ovde jos mnogi nisu svesni znacaja Djukanoviceve pobede u Crnoj Gori. Mozda nije daleko dan kada ce Sesta flota biti spremna da zastiti secesiju Crne Gore od "Jugoslavije" i priblizi NATO granicnim karaulama Srbije. Stavljen je crni pecat na deset godina od Miloseviceve Osme sednice. Ostali smo sami. Bojkotom 7. decembra mi bismo zatrazili spasonosni predah da zapocnemo sa formulacijom novih programa. Velikosrpski nacionalizam je konacno propao, fizicki je slomljen i razdrobljen.

Hoce li biraci da sacekaju mart '98. i propuste 7. decembar? Sada jedino zavisimo od cuda, Seselj ne sme pobediti u prvom krugu, kako bi u drugom bojkot uspeo. Nikada nam zivot nije toliko zavisio od milosti slucaja. I nikada nismo bili ovoliko ponizeni da molimo narod da politicarima neuspeha pokloni poslednju priliku da shvate svoje greske. A gladan je, bos je, i ulazi u studenu zimu.

Tesko je poverovati da postojece stranke mogu promeniti svoje programe i ljude u nekoliko narednih meseci. Mozda se tu uopste nista ni ne da izmeniti. Odavno je bilo jasno da Beogradu nedostaje snazna nova gradjanska partija, ali je i bilo jasno da posle propasti Ante Markovica i egzodusa Beograda u inostranstvo, ostaje pusta nada da je radikalna programska i kadrovska obnova moguca. Iz jauka socijalne dekadencije se ne izlazi preko noci. U martu '98. ne bi nastupio cudotvorac i spasilac, vec covek kolektivnog kajanja i mukotrpnog izvlacenja iz siromastva drzave.

Cista treca partijska linija u Beogradu ne moze da se stvori. Postojece partije jos nisu dobile konkurenciju. U Narodnoj skupstini Republike Srbije, sudbina zemlje zavisi od Srpskog pokreta obnove. Spoji li se sa radikalima, sa drzavom je svrseno, dozvoli li socijalistima da formiraju manjinsku vladu, daje dodatnu sansu Milosevicu da u 1998. ojaca svoje redove i da pod zapadnim pitiscima stidljivo upotrebljava reformski recnik. Bude li Seselj bio izabran za predsednika Republike Srbije, socijalistima i Draskovicu ne gine priblizavanje Zapadu radi spasavanja od ultra desnice. Da li je nuzno da Seselj pobedi kako bi Srbija shvatila gde joj je mesto.

(Autor je predsednik Narodne seljacke stranke).