POZORISNE PREMIJERE

Mihail Bulgakov "Bekstvo", rezija i scenografija Ljubomir Draskic, kostimi Bozana Jovanovic, muzika Vojislav Kostic. Produkcija Atelje 212

Malo je falilo pa da najnovija premijerna predstava Ateljea 212 "Bekstvo" Mihaila Bulgakova bude dogadjaj sezone. Medjutim, ovo "malo" nije bilo u domenu autorskog tima ove predstave na celu sa rediteljem Ljubomirom Draskicem.

Cinjenica da se Mihail Bulgakov bavio sudbinom belih, porazene strane u gradjanskom ratu, u vreme kada su na vlasti pobednici, to jest boljsevici, ne samo da govori o prirodi ovog komada i istorijskom kontekstu u kome je nastao vec u mnogome oznacava i karakter same drame. Jedini nacin da se prica o belima, njihovom kraju i naravno svakoj vrsti nesrece koja ih je snasla (buduci da kao gubitnici nisu mogli dobiti rec) plasira ispred Staljinovih brkova bio je tragicna farsa. Tako je barem ovaj Bulgakovljev komad procitao jedan od clanova cenzorske komisije Centralnog komiteta Sovjetske Rusije, Maksim Gorki. Tragicno se odnosilo na zlu sudbinu i ocajan polozaj ljudi koji su se nasli u nemogucoj poziciji dok je farsicnost bila izraz svojevrsne vremenske i neke druge distance. Mozda i zamena za satiru. Kako je Bulgakov u medjuvremenu rehabilitovan, ne samo u Rusiji vec i u ondasnjem Sovjetskom Savezu, farsicna struktura je mogla biti zamenjena tragedijom. Medjutim, naknadni dogadjaji, koji se najcesce vezuju za pad Berlinskog zida, u najkracem su obesmislili patos koji je ovaj komad u medjuvremnu dobio, i ponovo je do izrazaja dosla njegova farsicna struktura.

Dakle i ono sto je na toj ravni "radilo" protiv ove predstave jeste njena neverovatna aktuelnost u nasim okolnostima. Ljubomir Draskic naime nije imao sansu da pricu o porazenima o ratu, koja ne samo da podvlaci ponizenost nase zemlje pred svetom vec i opustosenu i prognanu gradjansku svest (kojoj su beli metafora) ispripoveda u "veselijem" znaku vec je bio prinudjen da joj doda ionako prisutan patos. Na taj nacin je dobijena jedna predstava u koju je ulozena nevidjena glumacka energija i umece sa prilicno nedefinisanim posledicama. Osnovno pitanje stoga ovde glasi da li smo spremni da posredstvom univerzalne price Mihaila Bulgakova pogledamo sebi u lice, priznamo rezultate sopstvene gluposti ili je za to vec kasno?

Ljubomir Draskic Bulgakovljev komad postavlja u sebi svojstvenom kljucu - povratak klasici na klasican nacin. Konkretno to u ovom slucaju znaci da je njegov osnovni cilj bio maksimalno pridrzavanje osnovnog toka komada Mihaila Bulgakova uz odustajanje od bilo kakve reciklaze cak i pobocnih meandara i motiva. Pitanje pomenuto nesto ranije, i ovde pokazuje svoje lice i glasi da li je trebalo? Po misljenju Ljubomira Daskica nije, dok je nas licni stav - jeste. Mora se priznati da je uprkos svemu, pozicija Ljubomira Draskica omogucila aktivan odnos ove predstave prema svom vremenu i time ispunila svoj osnovni zadatak koji prema Bruku glasi: distanciranje od mrtvackog pozorista.

Ali, da je reditelj samo malo pomerio svoj periskop u stranu i Bulgakovljev komad - bas zbog vaznosti teme - procitao u skladu sa onim sto se zove moderan senzibilitet, ova predstava se u potpunosti mogla poklopiti sa preovladjujucom i mnogo zivljom pozicijom - ironijskom distancom i tako postici pun pogodak. Tada bi efektna uloga Ljiljane Dragutinovic kao Serafime Korzuhine mogla biti ne samo zanatski savrsena, kakva je bila, vec i znacenjski maestralna. Dalje, da je Branka Selic mogla "povuci" svoju ulogu u komicnu stranu njena ionako dobra uloga bi bila izvan svakog racionalnog suda i uobicajenog promisljanja, dok bi Nenad Stojanovski u tom kljucu mogao biti simbolom ne samo belih i porazenih u ratu vec metaforom propasti, doduse ratnog, genija. Ovaj glumac je naime uspevao da i u ovako zadatom kljucu svog junaka Hludova izdigne na ravan nadrealnog i nepredvidljivog ponasanja dobrog vojnika sa katastrofalnim posledicama po njegovo okruzenje (gomila obesenih) kod koga ce i na samom kraju zivotnog puta i potucanja sa izbeglickom kolonijom Rusa u Konstantinopolju, prevagnuti histericna odluka - povratak u SSSR - da bi mu na kraju ipak presudili crveni.

No, bez obzira na ovu, ako bi se tako moglo nazvati primedbu, ono sto je poseban kvalitet predstave "Bekstvo" jeste glumacka podela. Uloge koje su odigrali Branislav Jerinic, Vlastimir Djuza Stojiljkovic, Nikola Simic, Aljosa Vuckovic i Nenad Jezdic predstavljaju prave pozorisne medaljone

Ipak, najefektniju i ulogu sa najvise osecaja za visak emocija odigrao je Tihomir Stanic kao Golupkov, koji je sa maksimalnim osecanjem mere nijansirao poziciju malog coveka u velikim dogadjajima i pri tom uspeo da na kraju bez patetike pokaze nadmoc mislecih nad ljudima bubasvabama, kao i prevagu postenja i casti nad pokvarenoscu cak i u ratu.

Zeljko Jovanovic