POSLE BALKANSKOG SAMITA NA KRITU

Branislav Milinkovic

Susret jugoslovenskog i albanskog predsednika na Kritu predstavlja krupan domet prvog balkanskog samita u istoriji koji je uspesno realizovala Grcka. Nije cudno sto je dijalog Milosevic-Nano predmet brojnih analiza, ni to sto najvecu paznju izaziva njegov moguci uticaj na pitanje Kosova. Opsta retorika samita nagovestava opredelenje balkanskih zemalja da se prilikom resavanja spornih pitanja oslone na evropske mehanizme i modele. Sta oni mogu da ponude da bi se resio zapetljani kosovski rebus?

OEBS. Kao najsiri evropski forum OEBS je svoj okvir za resavanje pitanja nacionalnih manjina uspostavio odeljkom IV Dokumenta o ljudskoj dimenziji iz Kopenhagena 1990. godine. Uz podsecanje na nuznost postovanja principa vladavine prava, nezavisnosti sudstva i zabrane diskriminacije ovaj dokument u opstim crtama nabraja prava nacionalnih manjina, obaveze drzava i obaveze predstavnika manjina.

Na osnovu ovih standarda i mandata koji je dobio na Samitu u Helsinkiju 1992. godine bogatu praksu u resavanju manjinskih problema danasnje Evrope razvio je Visoki komesar OEBS za nacionalne manjine Maks Van der Stul. Ovaj iskusni holandski diplomata je tokom dva dosadasnja mandata posredovao prilikom resavanja manjinskih pitanja u trinaest drzava - Albanija, Hrvatska, Estonija, Makedonija, Madjarska, Kazahstan, Kirgistan, Letonija, Litvanija, Moldavija, Rumunija, Slovacka i Ukrajina. Na osnovu dijaloga sa predstavnicima drzavnih vlasti i manjine on formulise konkretne preporuke vladama ovih zemalja i prati njihovu primenu.

Ni jugoslovenske vlasti, ni predstavnici kosovskih Albanaca nisu pokazali spremnost da koriste usluge Visokog komesara za nacionalne manjine. Zvanicni Beograd ne dopusta cak ni povratak Misije dugog trajanja OEBS na Kosovo sto je, inace, prvi preduslov povratka SRJ u ovu organizaciju. Lideri kosovskih Albanaca nisu pozitivno reagovali na moguci angazman Visokog komesara posto sebe ne smatraju nacionalnom manjinom. U medjuvremenu je predsedavajuci OEBS imenovao Van der Stula za svoga licnog predstavnika za Kosovo. Pozivanje na evropska pravila ponasanja moglo bi da otvori prostor za veci angazman institucija OEBS na Kosovu.

Savet Evrope. Druga evropska organizacija koja bi mogla da doprinese resavanju problema Kosova jeste Savet Evrope. Doduse, za razliku od Albanije, SR Jugoslavija nije njegova punopravna clanica. Medjutim, posto je u programu Savezne vlade iz marta meseca ove godine izrazila zelju da to uskoro postane, morala bi da upozna i postuje standarde ove ugledne organizacije.

Savet Evrope se posebno aktivirao na zastiti nacionalnih manjina u poslednjih nekoliko godina jer se u tom periodu prosirio na prostore Centralne i Istocne Evrope gde je taj problem posebno izrazen. Dok OEBS na manjinske probleme reaguje preventivnom diplomatijom, Savet Evrope pomaze prilikom sklapanja bilateralnih ugovora vezanih za nacionalne manjine i usvaja pravne standarde njihove zastite donosenjem medjunarodnih ugovora.

Do danas su donete Evropska povelja o regionalnim i manjinskim jezicima (1992) i Okvirna konvencija za zastitu nacionalnih manjina (1995). Mada ovi ugovori sadrze neke odredbe koje bi bilo korisno ukljuciti u nase zakonodavstvo (poput prava nacionalnih manjina na osnivanje i vodjenje sopstvenih privatnih obrazovnih institucija koje predvidja clan 13. Okvirne konvencije) njihova osnovna resenja znacajnije ne odstupaju od onoga sto predvidjaju relevantni zakoni SR Jugoslavije.

Medjutim, za izuzetno specificno pitanje Kosova, koje pored zastite ljudskih i manjinskih prava obuhvata i pitanje statusa pokrajine, mnogo uputnija bi mogla da bude Preporuka Parlamentarne skupstine Saveta Evrope 1201 (1993). Postovanje ove Preporuke postalo je jedan od kriterijuma za prijem drzava u clanstvo Saveta Evrope, kao i jedna od smernica za regulisanje polozaja nacionalnih manjina u bilateralnim ugovorima, poput onih koje je sklopila Madjarska sa Hrvatskom, Slovackom i Rumunijom.

Osobenost ove Preporuke ogleda se u tome sto je to jedini medjunarodni dokument koji pominje mogucnost uspostavljanja autonomije za pripadnike nacionalnih manjina. Naime, clan 11. Nacrta Protokola uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, koji je sastavni deo Preporuke 1201, doslovce kaze: "U regionima u kojima su u vecini, pripadnici nacionalne manjine ce imati pravo da raspolazu odgovarajucom lokalnom ili autonomnom vlascu, ili pravo na specijalni status, tako da to odgovara specificnom istorijskom i teritorijalnom polozaju i da bude u skladu sa zakonodavstvom date drzave."

Ova odredba je izazvala brojne komentare i razlicita tumacenja. Dok manjinske grupe teze da dokazu kako im ona fakticki priznaje pravo na odredjeni vid teritorijalne autonomije, vlade iskazuju manje ili vise otvorene rezerve. Vlada Slovacke je, na primer, prilikom ratifikacije bilateralnog ugovora sa Madjarskom, koji upucuje na postovanje Preporuke 1201, dala izjavu kojom ogranicava takvo tumacenje ove odredbe.

Autoritativno tumacenje daje Evropska komisija za demokratiju putem prava (Venecijanska komisija) u svom misljenju usvojenom marta prosle godine. Mada priznaje da savremeno medjunarodno pravo ne namece drzavama teritorijalnu autonomiju kao obavezu za resenje problema nacionalnih manjina i podseca da su drzave, u strahu od secesije, restriktivne u davanju teritorijalne autonomije, Venecijanska komisija uspostavlja realan osnov moguceg uzivanja ovog prava.

U detaljnoj analizi svakog dela clana 11. posebnu paznju privlaci razmatranje izraza "odgovarajuca lokalna ili autonomna vlast" i "specijalni status". Dovodeci u vezu autonomiju za nacionalne manjine sa nacelima Evropske povelje o lokalnoj samoupravi (1985) Venecijanska komisija smatra da bi autonomne manjinske vlasti trebalo da budu u stanju da "regulisu i upravljaju bitnim delom javnih poslova pod svojom odgovornoscu i u interesu lokalnog stanovnistva". Da bi to bilo moguce potrebno je da postoje izabrane skupstine sa svojim izvrsnim organima koji bi imali sopstvenu administrativnu strukturu prilagodjenu lokalnim potrebama i mogucnost da ostvaruju inicijative u pogledu bilo kog pitanja koje nije iskljuceno iz njihove nadleznosti.

Prema ovom tumacenju izraz specijalni status pruza mogucnost da se odstupi od tradicionalnog modela lokalne samouprave i da drzave, zajedno sa predstavnicima manjine, same odrede njegov sadrzaj. Podsecajuci na neke slucajeve specijalnog statusa koji postoje u Italiji u Spaniji, Venecijanska komisija istice da bi svaki takav aranzman trebalo da omoguci pripadnicima nacionalnih manjina da efektivno ucestvuju u donosenju odluka, zakonskih mera i planova koji se odnose na oblast u kojoj zive i koji ih se neposredno ticu.

Nepomirljivost stavova srpske i albanske strane povodom Kosova predugo traje. Zvanicni Beograd ne prihvata nikakvu promenu statusa pokrajine, a kosovski Albanci ne zele nista manje od pune nezavisnosti. Medjunarodna zajednica i dalje stoji na stanovistu da je Kosovo sastavni deo Srbije i SRJ, ali zahteva normalizaciju odnosa. Evropska unija se zalaze za sirok stepen autonomije Kosova. Mozda bi se realisticna rezultanta svih ovih stavova i interesa mogla pronaci u granicama autonomije ili specijalnog statusa o kojima govori Preporuka 1201 Parlamentarne skupstine Saveta Evrope. Stvarni sadrzaj jedne takve autonomije trebalo bi da bude rezultat medjusobnih razgovora.

(Autor je saradnik Instituta za medjunarodnu politiku i privredu)