Privatizacija "po Perici"

Zoran Pavic

Vise miliona "malih Perica" u ovoj zemlji bavice se sve do narednog leta sastavom i taktikom nase fudbalske reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Francuskoj. Za fudbal smo svi strucni, ko bi to doveo u pitanje udario bi direktno na visoke nacionalne interese.

Nesto manje (takodje miliona) u poslednjih sest-sedam godina postalo je visokostrucno za narodski receno muvanje, sverc, preprodaju, dilovanje..., sto se strucnijom terminologijom pompezno naziva siva ekonomija, a ne - prezivljavanje. Postali smo tako i zemlja sa najvise "sivoekonomista" na svetu. Ukidanje ulicnog "liceja" za tu struku dovelo bi do nacionalne katastrofe skoro ravne onoj prvopomenutoj.

Kada je pak "prava" ekonomija u pitanju, pismenost nacije nije na bas zavidnom nivou. Privatizacija, recimo, koja je ovih dana etablirana kao stvar od najviseg nacionalnog interesa, u narodu je shvacena vrlo rastegljivo. "Istorijski" - kao prelivanje zajednickih para u privatne dzepove, "politicki" - prodaj da bi ostao na vlasti, "socioloski" - rasprodas bedu pa tako milioni postanu i njeni formalni vlasnici. Prosvetiteljski vazda nastrojena drzavna nam televizija potrudila se zato da privatizacija preko jedine carobne kutije koja nije glasacka udje u svaki dom. I to prilogom iz Sangaja, grada u prijateljskoj drzavi Kini. "Malim Pericama" kraj malih ekrana jasno je saopsteno da je privatizacija tamo dovela do procvata, strani ulagaci su prve dve godine oslobodjeni poreza, a jos tri naredne ga placaju po visestruko nizoj stopi od domacih. Uz to, RTS je pojasnio da Kina ima devizne rezerve od stotinak milijardi dolara i sve tako u "cvetnom" aranzmanu, da milioni prosto pozele da se prikljuce uvek nama prijateljski nastrojenim milijardama Kineza.

Na taj nacin jedan od bastiona komunizma pokazao je da slicni (bastioni) mogu prosto da procvetaju kad su pametno vodjeni, odnosno privatizovani. Sve je ovo sasvim slucajno prikazano kao "spontani" slagvort pred posetu predsednika SRJ Kini (od sutra do nedelje), koja je prema oficijelnim najavama, prevashodno privredno orijentisana. Dju Nic i Be Ko, dakle, nisu dovoljno strucni po misljenju sefa savezne drzave, Djijang Cemin je po svemu pozitivan primer. Pre svega sto je naseg predsednika uopste pozvao u audijenciju, a zatim i ono mnogo vaznije - ostao je komunista, a (p)ostao reformator. Kada je kineski kolega njegove brojnije "Perice" za ekonomiju ubedio da privatizacija ne smeta komunizmu i obrnuto, zasto to ne bi uspeo i nas predsednik, na isti nacin - "u malom". Ili najkrace - kad "kineska cetvrt" jos nije dosla nama, mi smo coveka poslali po nju.

"Male Perice" su tako, pored fudbala, postale eksperti i po drugim pitanjima. Kad moze "siva ekonomija", moze i "crvena privatizacija".