Stezati ili popustati

Milanka Saponja-Hadzic

Savet ministara UE, sa skupa u Briselu, obratio se specijalnom deklaracijom, direktno gradjanima SR Jugoslavije, tonom koji vise lici na slanje poruke teskom bolesniku sa lepim zeljama, nego na politicki dokument. Zvuci kao pismo kojim se izrazava zelja za ozdravljenjem, ali u njega malo ko veruje. Podseca i na obracanje glasacima uoci izbora, sto sigurno i jeste, jer poznato je sta je do sada postignuto obracanjem drzavnim organima, odnosno onima koji ih predstavljaju, pa valja probati sa gradjanima, sve u nadi da ce oni pokazati vise odgovornosti od politicara.

Ali nevolja je u tome sto su drzavni mediji deklaraciju predstavili kao vrhunski uspeh rezima, pa njena sustina nije ni dospela do gradjana, vec samo do ono malog dela koji godinama zna u cemu je stos. Pitanje je da li je Ministarski savet mogao nesto konkretnije da ucini i uslovi, recimo, objavljivanje integralne deklaracije u svim drzavnim medijima i tako testira sefa drzave.

Pitanje je, ocigledno, sta je pametnije uciniti uoci delikatnih predsednickih izbora u Srbiji - popustati ili stezati. To je verovatno i nagnalo sefove diplomatije clanica EU da odluku o unapredjenju saradnje sa SRJ ne donose odmah, vec je odloze za decembar, kada bude poznato ko ce biti na celu vece jugoslovenske republike.

Clanice EU pokusavaju da probude makar minimum razuma kod gradjana SRJ da, zbog sopstvenog opstanka, ne bi utonuli u jos pogubniju radikalizaciju, zaboravljajuci da razum na ovim prostorima vec dugo nema visoku cenu.

Postavlja se, medjutim, pitanje da li Srbiji ima spasa i pod uslovom da radikali ne budu pobednici, u sta malo ko ovde veruje. Sve brojniji i sve brutalniji nacisticki ispadi sirom Srbije, znak su da je beda uzela zamasan danak, posebno medju mladima, pa bi valjalo ozbiljnije razmotriti i pitanje kako dalje sa ovim bolesnikom? Stanovnistvo, ekonomski i mentalno nespobno da se izbori sa svojim teskocama, priklanja se blagoglagoljivima, cesto i iz potrebe da se nesto promeni, makar bilo i gore. Sve je ociglednije da se krug sve brze zatvara i da ce biti sve teze iz njega naci izlaz, a da on ne bude oznacen potpunim krahom.

Pojava rasizma u SRJ trebalo bi da bude signal da je zemlja dosla na opasnu granicu, kada joj vise nece biti moguce pristupati na dosadasnji nacin, a sve su veci izgledi da bi cena eventualne pomoci ubrzo mogla biti mnogostruko veca nego sto je prvobitno procenjivano. U tom slucaju i odgovornost bi se drukcije procenjivala.