ANALIZA EVROPSKOG INSTITUTA ZA MEDIJE PREDLOGA ZAKONA O JAVNOM INFORMISANJU U SRBIJI

Novinska agencija Beta zatrazila je od Evropskog instituta za medije, sa sedistem u Diseldorfu, da sacini analizu Predloga zakona o javnom informisanju, stavljajuci naglasak na to u kojoj je meri sadrzina tog zakona uskladjena s evropskim pravom.

Predlog tog zakona je Vlada Srbije dostavila Skupstini 4. avgusta ove godine. On jos nije dosao na dnevni red srpskog parlamenta. Prve dve radne verzije tog zakona, formulisane pocetkom ove godine, bile su ostro kritikovane u domacoj i inostranoj javnosti. Analizu Nacrta zakona sacinilo je pravno odeljenje Evropskog instituta za medije (EIM) a komentare je formulisao sef tog odeljenja Serz Robijar. Evropski institut za medije je samostalna institucija koja tesno saradjuje s komisijom Evropske unije.

"Nasa Borba" je od agencije Beta dobila integralni tekst te analize.

Naravno, prava medija nisu neogranicena. Gotovo sve evropske zemlje imaju zakone kojima stite prava pojedinca i sprecavaju zloupotrebu slobode govora. Poglavlje III Nacrta zakona balansira slobodu govora i predlaze neka osnovna pravila koja su sadrzana u zakonima svih zemalja ili u Evropskoj povelji o ljudskim pravima. Tesko je analizirati predlozene clanove zakona. Mahom, pravila koja stite pojedinacna prava sadrzana su u ustavu neke zemlje, u Zakonu o gradjanskim pravima i Krivicnom zakonu. Efikasnost tih individualnih prava (posebno u slucaju klevete i povrede privatnosti) treba da bude potvrdjena od strane suda ili od nekog posebnog tela koje je nadlezno za ovu oblast (Savet za stampu ili Komisija za norme elektronskih medija u Velikoj Britaniji). Na samom pocetku sudjenja sudija treba da utvrdi da li neka izjava moze da se smatra klevetnickom ili predstavlja povredu privatnosti licnosti. Pitanje definisanja klevete, na kome je teret podnosenja dokaza, da li postoji zla namera kod novinara, ko moze da tuzi ili da bude tuzen, sve to resavaju ili nadlezni sudovi ili komisije za zalbe.

Stoga, nema nikakvih primedbi na princip da ugled neke osobe treba da bude zasticen od lazi. Medjutim, treba naglasiti sledece:

*Treba napraviti razliku izmedju privatnih i javnih licnosti (tj. politicara). Pravila koja odredjuju sta javne licnosti treba da otrpe u pogledu pitanja koja se postavljaju o njihovoj reputaciji, zarad potrebe da demokratija funkcionise, moraju biti mnogo manje stroga nego za ostale pojedince. Njihovo delovanje ili odsustvo delovanja ima posledice po opste dobro i oni moraju biti spremni da tolerisu pitanja koja su s tim u vezi.

*U slucaju povrede privatnosti, treba odluciti da li informacija o kojoj se radi ima nekog znacaja za opsti interes i da li je proporcionalna temi o kojoj je rec. Posto nema dovoljno takvih sudskih slucajeva i posto ne postoji telo koje je za tako nesto nadlezno, preporucujemo da se doda clan koji dozvoljava novinarima da objavljuju podatke koje otkrivaju protivzakonita dela ili nedolicno ponasanje, koji stite zdravlje i bezbednost stanovnistva, otkrivaju pogresne tvrdnje pojedinaca i organizacija, ili pokazuju veliku nesposobnost nekog ko je na javnoj funkciji.

3. Cinjenica da su ministarstva, a ne neka nezavisna tela, nadlezna za izdavanje dozvola za rad sredstvima javnog informisanja ne garantuje nezavisnost medija. Za sektor elektronskih medija postoji organizaciona uniformnost medju evropskim zemljama: jedino s retkim izuzecima, sva su prepustila kljucne oblasti u regulisanju svoje oblasti nezavisnim telima. Prilikom analize Nacrta srpskog zakona o informisanju s zaljenjem smo uocili da ne postoji prava volja da se takvo telo ustanovi.

Zakljucak koji se moze izvuci iz odsustva takve zelje je da se regulisanje oblasti medija prepusta ministarstvima. Nasa je snazna preporuka da se u Nacrt zakona ukljuce i predlozi koji ce jednom takvom telu poveriti vazne zadatke kao sto su upravljanje, nadgledanje i zakonsko regulisanje sektora elektronskih medija, a koji ce sadrzavati i sledece elemente:

*nacin imenovanja i sastav okruglog tela,

*proceduru glasanja u okviru ovog tela,

*finansijsku i organizacionu autonomnost,

*nadleznost i glavne duznosti.

II Detaljni komentari pojedinih clanova nacrta zakona

Nismo komentarisali sve clanove ovog nacrta zakona. Posmatrani pojedinacno neki su sasvim prihvatljivi i u skladu su sa pravilima koja regulisu oblast medija u demokratskim zemljama Zapada. Ali, kao sto smo vec napomenuli, opsti koncept ovog nacrta zakona ima ozbiljne nedostatke i zahteva sustinsku reviziju. Stroga smo komentarisali samo one clanove Nacrta zakona za koje smatramo da treba da budu poboljsani:

Clan 1

Izraz "javno informisanje" gotovo da uopste nije definisano zakonom o medijima. Evropski sud u Strazburu usvojio je siroku definiciju o tome sta sacinjava javno informisanje (tj. oglasavanje, tj. reklamiranje takodje predstavlja vid informisanja javnosti). U interesu jasnoce i saglasnosti sa evropskim pravnim normama, srpski Nacrt zakona o informisanju trebalo bi da se pozove na definiciju Evropskog suda.

Clan 3

Ovo je osnovni clan prvog dela Nacrta zakona. Ustavne odredbe koje garantuju slobodu javnog informisanja trebalo bi da se ovde navedu, kao i postojece odredbe u zakonu ili zakonima.

(Nastavice se)