Poratno krpljenje regionalnih mapa

Deklarativno SRJ je uvek bila priljezni zastupnik regionalnog povezivanja, ali u praksi poslednjih godina upravo ona je bila jedna od glavnih kocnica politicke stabilizacije na Balkanu. Vec smo iskusili da je manevarski prostor sve manji i da medjunarodna zajednica ocito ima mehanizme da disciplinuje svoje neposlusne aktere. Jugoslaviji se, kao i ostalim zemljama regiona, mnogo toga nudi i samo od nje zavisi da li ce iskoristiti svoje sanse

Bojana Jager

Na zgaristu poslednjeg balkanskog rata SRJ je ostala jedina evropska zemlja koja nema regulisane odnose sa Evropskom unijom, a nakon ucesca, u aktivnom svojstvu ili kao posmatrac, u raznim regionalnim inicijativama, Srbija i Crna Gora su danas ostale potpuno izvan njih, pojacavsi tako izolaciju medjunarodne zajednice. Upravo zavrsen kritski neformalni samit zemalja jugoistocne Evrope dobrodosla je najava povratka u projekte regionalne saradnje, a tu usvojena zajednicka Deklaracija potvrdjuje evropsku opciju citavog regiona i potrebu da se on ukljuci u sve evroatlantske inicijative.

To podrazumeva, objasnjava dr Jelica Minic, kako politicke, tako i ekonomske vidove saradnje, pre svega saradnju sa EU, u kojoj su Rumunija i Bugarska vec pridruzene clanice, a Grcka je punopravni clan. Zatim, tu je i NATO, sa projektom "Partnerstvo za mir", u kome su Grcka i Turska punopravni clanovi, a Rumunija je vidjena kao prvi kandidat u prosirenju NATO-a na Istok. Ujedno, potpisnice Deklaracije sa Krita obavezale su se i na postovanje demokratskih prava i sloboda i na postovanje ljudskih i manjinskih prava, sto inace predstavlja bolnu tacku u citavom regionu i jedan je od razloga za usporeno ukljucivanje ovih zemalja u medjunarodne institucije EU, objasnjava dr Minic.

Ona najavu da ce se ministri inostranih poslova i finansija ovih zemalja sastajati najmanje jedanput godisnje, a direktori iz ministarstava inostranih poslova i vise puta, tumaci kao uvodjenje odredjenih kontrolnih mehanizama, dok najava nove konferencije u Ankari u iducoj godini pokazuje da se moze ocekivati nastojanje da se nakon najnovijeg balkanskog rata ponovo ozivi balkanska saradnja. Ta saradnja je, inace, uoci pada Berlinskog zida imala podrsku u svim balkanskim zemljama.

Na taj nacin Jugoslavija ce polagati jos jedan vazan ispit, s obzirom da je stvarna spremnost za regionalnu saradnju jedan od glavnih preduslova za njeno uspostavljanje ugovornih odnosa sa EU, kakve imaju sve ostale bivse jugo republike. Osnovna ideja je, objasnjava dr Minic, da se upravo preko saradnje u regionalnim semama bivse jugo republike kvalifikuju za tesnje veze sa EU, a ono sto je u jugoslovenskom slucaju bitno jeste cinjenica da kasnjenje jedne od njih nece spreciti Uniju da ide dalje u pregovorima sa ostalima.

- Pri tome EU je usmerila svoj projekat na stvaranje opsteg okvira za regionalnu saradnju medju eks-ju republikama (sem Slovenije) i sa Albanijom, koji pretpostavlja njihovo ukljucivanje u vec postojecu integracionu strukturu, koja ima svoju jasnu hijerarhiju, institucije, politike, finansijske mehanizme i politicke i bezbednosne mehanizme. Za razliku od toga, americka Inicijativa za saradnju u jugoistocnoj Evropi (SECI) obuhvata siri krug zemalja u regionu - Madjarsku, Rumuniju, Moldaviju, Bugarsku, Tursku, Grcku, Makedoniju, SRJ, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Sloveniju i Albaniju, sa ukupnim stanovnistvom od oko 150 miliona - i ima za iskljucivi cilj njihovo podsticanje za medjusobnu saradnju. SECI je zamisljen kao samonikla visestruka mreza, koja preko pojedinacnih projekata, u kojima ucestvuje razlicit skup aktera (drzave, lokalne zajednice, preduzeca, eksperti, medjunarodne organizacije, medjunarodni finansijeri i slicno) stvara jednu potpuno novu strukturu na prostoru jugoistocne Evrope, koja je komplementarna strukturama EU, ali nije od njih iskljucivo zavisna.

U svakom slucaju, obe ove inicijative povecavaju sanse za smirivanje i povezivanje zemalja regiona, uprkos jednom lokalnom ratu i mnostvu pogranicnih i etnickih tenzija u citavom regionu. Izrazena politicka volja i spremnost najznacajnijih spoljnih aktera da pomognu integracione procese olaksava dalju artikulaciju one opcije koja je danas samo mogucnost, a u perspektivi i pozeljna realnost zaostalih privreda i drustava jugoistocne Evrope. To moze samo pomoci stvarne interese balkanskih naroda. "Evropski kisobran" je vec pomogao zemljama juzne Evrope u njihovoj tranziciji iz autoritarnih u demokratske rezime, otvorena drustva i moderne trzisne privrede. Ocigledno je da je danas takva pomoc potrebna i zemljama jugoistocne Evrope, istice dr Minic.

Ona konstatuje da sadasnji status SRJ, koji pre svega zavisi od unutrasnje politicke situacije, ali i od odnosa sa susedima, predstavlja glavnu smetnju da i Jugoslavija iskoristi mehanizme regionalne saradnje za ubrzavanje procesa tranzicije sopstvene privrede. Unutrasnja politicka situacija zaista predstavlja kljucni spoljnopoliticki problem i glavnu smetnju u procesu tranzicije, ali izuzetno nepovoljan spoljnopoliticki status zemlje koji ona prouzorikuje postaje istovremeno sve vise jedno od najvaznijih unutrasnjih politickih pitanja. To se nedvosmisleno pokazalo na predsednickim izborima u Crnoj Gori, gde je ostra granica povucena upravo na pitanju otvaranja zemlje i njenog integrisanja u medjunarodnu zajednicu.

Uz to, dr Minic podseca da izuzev bivsih jugo republika (ciju je ekonomsku povezanost razbio rat i raspad nekadasnjeg zajednickog privrednog prostora) balkanske zemlje nisu bile nasi znacajniji ekonomski partneri. Medjutim, tokom rata i za vreme izolacije Srbije i Crne Gore upravo su one, preko sivih kanala, odigrale glavnu ulogu u njihovom privrednom opstanku. Narocito, Albanija, Makedonija, Bugarska, Rumunija, Grcka i Turska.

- To je stvorilo neobicnu internacionalu regionalnih mafija u tesnoj saradnji sa italijanskom mafijom i sigurno je imalo uticaja na stvaranje nezdravih politicko-kriminalnih struktura u celom regionu, cime se uostalom pozabavila i kritska Deklaracija. Ako nista drugo, i na ovaj, krajnje nepovoljan nacin, zemlje regiona, a pre svega SRJ, mogle su da otkriju svoju visoku medjuzavisnost. Nadajmo se da ce to efektuirati u nekim mnogo povoljnijim dugorocnim projektima, kao sto su modernizacija i razvoj infrastrukture, racionalnije koriscenje zajednickih resursa i stvaranje drugih pretpostavki za prosperitet i stabilnost u regionu. To sto ove zemlje nisu tradicionalni ekonomski partneri delimicno je nadomestila cinjenica da sve streme ka EU, a da su Italija i Nemacka tradicionalno glavni interesenti u Evropskoj uniji za ovaj region. Treba, takodje, istaci i posebnu ulogu koju treba da ima Grcka, kao jedina balkanska zemlja clanica EU, ali i Turska kao najmocnija privreda regiona, koja se pojavljuje i kao jedan od najznacajnijih investitora u vecini ovih zemalja, objasnjava dr Minic.

U svakom slucaju, i u svakom pogledu, kritski sastanak zasluzuje podrsku, kako istice nas sagovornik - "bez obzira da li nam se pojedinacni akteri dopadaju ili ne. On je sastavni deo dugorocnih procesa, a licnosti su ipak prolazne". Doduse, deklarativno SRJ je uvek bila priljezni zastupnik regionalnog povezivanja (setimo se ideje o grcko-jugoslovenskoj konfederaciji), ali u praksi poslednjih godina upravo SRJ je bila jedna od glavnih kocnica politicke stabilizacije na Balkanu. Ipak, naglasava dr Minic, manevarski prostor je sve manji i ocito je da medjunarodna zajednica disciplinuje svoje neposlusne aktere i da za to ima odgovarajuce mehanizme. Jugoslaviji se u svakom slucaju, bas kao i ostalim zemljama regiona, mnogo toga nudi, i samo od nje zavisi da li ce iskoristiti svoje sanse ili ce "polupati loncice" kako je to cesto cinila proteklih godina.