Odjek susreta Milosevic-Nano medju kosovskim Albancima

Albanci iz Pristine verovatno nece vise Tirani davati blanko mandat da govori u njihovo ime i nece pristati da Nano potpise neki "kosovski Dejton"

Ismet Hajdari
dopisnik "Nase Borbe" iz Pristine

- Da li su se ova dvojica nesto dogovorila?

- Kako da ne, Nano nece traziti, a Milosevic nece dati autonomiju..."

Ovaj kratki dijalog dvojice Albanaca u slucajnom susretu na ulici, u strip-karikaturi koju, povodom kritskog susreta Nano-Milosevic, objavljuje pristinski dnevnik "Koha ditore" svedoci o tome da Albanci, uprkos ogromnom nezadovoljstvu ovim susretom, nisu izgubili smisao za humor, cak i na svoj racun. Stvari, medjutim, kada se predje na teren politike, postaju mnogo ozbiljnije. Osnovno pitanje koje se nakon susreta Nano-Milosevic, u vidu dileme samo po sebi otvorilo u siroj javnosti, jeste da li je evidentan pocetak normalizacije odnosa izmedju Beograda i Tirane moguce sprovesti zaobilazenjem ili bez saglasnosti Pristine ili Kosovo ostaje prvi i nezaobilazan korak kada je u pitanju bilo kakva obnova jugoslovensko-albanskih odnosa.

Albanska javnost na Kosovu je, sudeci prema preovladjujucim reakcijama, cvrsto ubedjena da je u kritskom susretu Nano-Milosevic do izrazaja dosla prva tendencija. "Nano je Albance na Kosovu ostavio na milost i nemilost Milosevicu", kaze Adem Demaci, predsednik Parlamentarne partije Kosova. Iznoseci da "taj susret predstavlja tezak udarac za kosovske Albance jer dolazi u momentu kada je Milosevic jos jednom dokazao despotsko barbarstvo na Kosovu", Demaci je optuzio albanskog premijera Nanoa da je "sve ucinio da iz ovog susreta iskljuci faktor Kosova".

Uticajni albanski dnevnik "Bujku" istim povodom ocenjuje da je "Nano pristankom da se sretne s licnoscu koja je sinonim ropstva na Kosovu uvredio vise od pola albanske nacije koja se nalazi van granica danasnje Albanije kao i njihove legitimne predstavnike i organe".

Sudeci na osnovu samog susreta, odnosno izjava dvojice drzavnika, pa cak i njihovog iznenadjujuce prisnog odnosa pred televizijskim kamerama, prvi utisak je da Kosovo za socijaliste, odnosno naslednike bivsih komunista u Beogradu i Tirani, nije kamen razdora koji se isprecava obnovi njihove drzavne bilaterale. Ovaj utisak pojacava cinjenica da susret Nano-Milosevic predstavlja krunu otvaranja Tirane prema Beogradu nakon dolaska socijalista na vlast u junu ove godine. U periodu od pet meseci rezim u Tirani je ostvario vise kontakata sa Beogradom nego Enver Hodza i Sali Berisa zajedno u poslednjih pet decenija. Pomenimo samo one kontakte koji su bili dostupni javnosti: cestitke SPS-a i JUL-a povodom pobede albanskih socijalista na junskim izborima; prijem jugoslovenskog otpravnika poslova kod predsednika Republike Redzepa Mejdanija i ministra unutrasnjih poslova Paskala Miloa, sto je, bdz the wadz, bilo nezamislivo u vreme Berisine vladavine; i na kraju nedavni susret ministara inostranih poslova dve zemlje u Njujorku.

U prvim ovdasnjim albanskim reagovanjima na susret Nano-Milosevic, preovladavaju i emocije sto se moze razumeti ako se ima u vidu da kosovskim Albancima maticna zemlja vec decenijama predstavlja jedno od najjacih moralnih i politickih uporista. Ne treba zaboraviti da je, po padu komunizma i dolasku na vlast Berisinih demokrata, Skupstina Albanije zvanicno priznala Republiku koju su 1991. godine proglasili Albanci i da je u vreme te odluke predsednik prelazne albanske vlade upravo bio Fatos Nano. Naravno, tek kada se strasti povodom susreta Nano-Milosevic na Kosovu budu smirile, Albanci ce moci kompleksnije sagledati dvoseklost pozicije u kojoj se Albanija nalazi kada su u pitanju: odnos prema Kosovu i odnos prema medjunarodnoj zajednici. Tu dvoseklost u najkracem ispoljava potreba za medjunarodnom pomoci koja je od zivotne vaznosti za izlazak Albanije iz najteze krize kroz koju prolazi od svog formiranja i na drugoj strani obaveze kao zemlje-matice prema polovini albanskog naroda rasparcanog na Balkanu van granica zemlje.

Susret Nano-Milosevic objektivno je sam po sebi pokazao da je socijalistima vise na srcu Albanija nego Kosovo i to je sa stanovista pragmatizma vlasti, koja verovatno ne planira samo jedan mandat - po kosovske Albance svakako bolan - ali i logican izbor.

Ne bi trebalo, medjutim, zuriti sa zakljuccima da je Tirana sudbinu dva miliona svojih sunarodnika na Kosovu u potpunosti pretpostavila normalizaciji odnosa sa svojim najljucim balkanskim partnerom. Tek ce period pred nama pokazati da li je u bezuslovno otvaranje Tirane prema Beogradu ukalkulisan i manevarski prostor za direktni bilateralni pritisak na Milosevica u vezi sa Kosovom. Ukoliko Albaniju ostavimo po strani, onda se moze reci da je susret Nano-Milosevic sa ove strane Prokletija izazvao dvostruki efekat.

U Beogradu se ovaj efekat, ali samo na kraci i dnevnopoliticki rok, moze predstaviti kao veca dobit za Milosevica nego za kosovske Albance. Jos jednom se potvrdilo da je Milosevic igrac za krace poteze i da je u tome nenadmasan. Za dugorocne interese Srbije kao drzave, nastavljanje sa ignorisanjem albanskog faktora u prici o Kosovu i njegovo nepriznavanje u najznacajnijem jugoslovenskom i srpsko- albanskom kontaktu u poslednjih pet decenija, jeste gubitnicki cin i na duze staze izazvace efekat bumeranga ne samo po politiku koja je ionako porusila sve mostove na putu izmedju Beograda i Pristine, vec i na realne srpske interese na Kosovu, koji ce postojati i kada Dedinje bude dobilo novog gazdu.

Milosevic je jos jednom na Kritu - koji je mozda bila jedna od njegovih poslednjih i svakako najsjajnijih prilika da otvori kosovski dosije - u stvari potvrdio rasprostranjenu ocenu da on u stvari vise i ne moze da resi pitanje Kosova. Ono na njega sindromom oca-ubice deluje na nacin zivog peska. Kad god da mu se i u kojoj god formi da mu se vrati, Milosevic sve dublje upada u njega.

U Pristini susret Nano-Milosevic je po prvi put u istoriji moderne Albanije doveo do javnog ogradjivanja politickog rukovodstva kosovskih Albanaca od vladajuceg establismenta u Tirani. Cinjenica da je nova vlada Albanije razbila pedesetogodisnji klise prema Jugoslaviji, u kojem je, ekskluzivno kroz kosovsku dioptriju, formulisala drzavnu politiku prema Srbiji i Jugoslaviji bila je . dovoljna dnevniku "Bujku" za zakljucak da je otpoceo proces redefinisanja politike Albanije prema Kosovu.

U albanskim politickim i intelektualnim krugovima od ranije su ukorenjene rezerve prema iskrenosti socijalista prema svojim sunarodnicima na Kosovu. Ove rezerve, koje Albanci mesecima unazad cuvaju za sebe, nakon sastanka na Kritu probile su zid nacionalne solidarnosti i sa njima se, bez ikakvog ustezanja, otvoreno izaslo u javnost.

Nakon susreta Nano-Milosevic kosovski Albanci se osecaju nikada usamljenijim u svojoj istoriji. Taj osecaj jos vise pojacava kriza kroz koju prolazi njihova maticna zemlja. U apelu sunarodnicima Adem Demaci, verovatno iz tih razloga, poziva na zbijanje redova i oslanjanje na sopstvene snage.

Kritiku socijalista i Nanoa albanski faktori na Kosovu zasnivaju u sledecim argumentima: do susreta na najvisem nivou izmedju Albanije i Jugoslavije doslo je u vreme novog i u poslednjih pet godina najdramaticnijeg zaostravanja stanja na Kosovu; na susret se pristalo u bilateralnoj formi i bez cvrste medjunarodne podrske i prisustva; i na kraju rezim u Tirani ni najmanjim gestom nije pokazao spremnost da Albance sa Kosova ukljuci u kritski samit posvecen regionalnoj bezbednosti cija je Kosovo najuzarenija tacka.

Zbog toga je autor ovih redova skloniji misljenju da ce susret Nano-Milosevic izazvati mnogo znacajnije dugorocne posledice u vezama na relaciji Tirana-Pristina nego sto ce to biti slucaj u odnosima izmedju Tirane i Beograda i Pristine i Beograda.

Prvo, Albanci nakon kritskog susreta Nano-Milosevic tesko vise da ce Tirani davati blanko mandat da govori u njihovo ime. U hladnokrvnoj i diplomatskoj izjavi Rugove o susretu Nano-Milosevic se istice da je "pravo Albanije da odlucuju sa kime ce kontaktirati u interesu regionalne saradnje". Iako to Rugova nije direktno rekao, sigurno je da ce ovo pravo, on cak i u odnosu na maticu zemlju, rezervisati i za sebe.

Drugo, manevarski prostor za delovanje sluzbene Tirane u svojstvu katalizatora u medjunarodnom procesu odvracanja Albanaca od platforme za samostalno i nezavisno Kosovo je nakon Krita postao minimalan, ako ga uopste vise ima.

Trece, mogucnost da socijalisti iz Albanije arbitriraju u unutrasnjim stvarima kosovskih Albanaca gotovo da vise uopste ne postoji.

Najdugorocniji efekat susreta Nano-Milosevic je, moze biti, onaj koji Albance na Kosovu objektivno gura u poziciju faktora u procesu iznalazenja resenja za Kosovo. Prakticno to bi vec danas moglo da znaci da vise ne postoji mogucnost da na nekom kosovskom Dejtonu potpis u ime kosovskih Albanaca stavi Fatos Nano vec to, ukoliko se sporazum zeli postici uz kompromis svih strana, moze uciniti samo neko sa Kosova.

U trouglu Beograd-Tirana-Pristina mnoge stvari su postale jasnije nakon "istorijskog susreta" Nano-Milosevic. Nije jedino pruzen odgovor na pitanje svih pitanja: da li ce do kosovskog Dejtona doci pre ili nakon konflikta na Kosovu.