Sirovost, prostakluk i cinizam kao najsigurniji put do uspeha

Ravnodusnost bez granica

Hiljade i hiljade nesrecnika, gresnih zbog uspostavljanja "nepodobnih" medjunacionalnih veza, morali su da zbog drzave (nacije) zaseku u najprisnije, sto ce reci u najostljivije, najbolnije tkivo svoje ljudske egzistencije. Tako je naneto mnogo ljutih rana, ali se jauci ne cuju onoliko koliko bi se moglo ocekivati; krvarenje kao da nije dovoljno vidljivo

Pise: Nikola Bertolino

Petak, 31. oktobar

Nikada nisam vodio dnevnik. Kao knjizevni prevodilac vise sam zaokupljen prosloscu nego svojom svakodnevicom, a kao penzioner imam sivu, nezanimljivu sadasnjost. Stoga u ovih nekoliko dana manje pisati o onome sto mi se desava, a vise o proslosti - ali ne samo onoj koja je "samu sebe pretvorila u vecnost" i koju nastojim da rekonstruisem prevodeci velike pesnike iz minulih vekova, vec i o onoj manje privlacnoj, koja vlada mojom danasnjicom (i danasnjicom mojih jugo-savremenika), u obliku prevazidjenih mitova, duboko ukorenjenih predrasuda, sudbonosnih zabluda. Ta proslost, to je kosmar istorije koji nikako da izadje iz nasih zivota; to je ona usnulost razuma od koje s vremena na vreme oboleva ljudski rod i iz koje se radjaju cudovista. Evo ih, dakle, ponovo tu, medju nama: neonacizam, u svojoj paradoksalnoj srpskoj verziji, krece na beogradskim ulicama u krvavi obracun s "nizom rasom", dok se u drugom delu nase dojucerasnje drzavne zajednice (onom koji se samoproglasio civilizacijski "bitno razlicitim" od svoje bivse brace) s najviseg mesta proklamuje genetska nepodobnost nekih kategorija stanovnistva. I eto nas u vremeplovu ciji piloti smeraju da nesrecne zitelje ovih balkanskih prostora vrate iz poslednje u cetvrtu i petu deceniju XX veka.

Vise vodim svoj knjizevni vremeplov, tu proslost u kojoj mogu ziveti jer je samo prividno mrtva, dok je sadasnjost u kojoj boravim samo prividno ziva.

"Polja s prekjucerasnjom zetvom smrti" nisu vise u Francuskoj; evo ih tu, u ovoj nesrecenoj zemlji. Oko nas se uzalud roje "crne ptice, vesnici groba"; balkanske tvrde glave ipak nikako da se "zamisle bolje".

Subota, 1. novembar

Kao i svih proteklih dana, uzimam u ruke svesku sa svojim tek zavrsenim prevodom Rasinove tragedije Ifigenija. Ponovo se uzivljavam u dramaticnu pricu i u mucne dileme junaka tragedije: da bi omogucili grcki pohod na Troju, bogovi zahtevaju od Agamemnona, "kralja kraljeva", da zrtvuje svoju kcer Ifigeniju (u koju je zaljubljen najveci grcki junak Ahil). Prepoznajem sukob dvaju interesa: licnog i nacionalnog; dvaju principa: individualnog i kolektivnog. Sukob star koliko i svet. Citam svoj prevod u nadi da cu otkriti i popraviti neko slabije mesto koje mi je pri ranijim iscitavanjima promaklo, ponegde naci bolju, tacniju rec, tu i tamo ispraviti ritam, ili poneku slabiju rimu zameniti zvucnijom i bogatijom. Ali uranjajuci u tekst, pocinjem ziveti zivotom Rasinovih junaka: nespokojno osluskujem, zajedno sa grckom vojskom cija je flota prikovana za obalu, vazduh zamrle Aulide kojoj bogovi odbijaju da podare vetar. To mrtvilo, ta ucmalost egzistencije, to je ono sto upravo sada i ovde prozivljavamo; nemoc, obamrlost duse i duha koja, u odsustvu daska vetra, dopusta da "pauci nebo premreze". Moramo li i mi razumeti poruku bogova onako kako su je, po svemu sudeci, razumeli Evripid i Rasin: da je za izlazak iz mracnog doba propadanja potrebna zrtva? - Zrtva utoliko bolnija sto je nevina.

Uzimam "Nedeljnu Nasu Borbu", i kao uvek, odmah okrecem poslednju stranicu, ustanovljujem, razocaran, da je Petar Lukovic jos na odmoru. Nece me ni ove nedelje razgaliti njegova vinaverovski visprena, zapaprena, smehotvorna parodija ovdsnjih TV bljuvotina koje, rekao bih, ne zasluzuju takvog parodistu, jer pod njegovim perom sticu ukus i boju, pa cak postaju i pomalo simpaticne. Covek je zasluzio odmor, neka se odmori. Za utehu je obecao, parodirajuci (a u isti mah osmisljujuci i humanizujuci) nepesnicku poruku jednog pesnika: Citacemo se jos!

Nedelja, 2. novembar

Nisam otisao da uzmem penziju koja nam je prekjuce udeljena "u istom iznosu kao i na prethodnom ceku". Osecam nekakav stid zbog toga, jer ne pohitati vec prvog dana po tu crkavicu, to je luksuz koji sebi mnogi ne mogu da priuste: bez tog novca oni ne mogu otici ni na pijacu, pi po svoj hleb ne bas svagdanji. - Otici cu sutra, ukoliko budem u kondiciji za cekanje u redu.

Pre neki dan u Poliklinici Klinickog centra nacekao sam se valjda za citav mesec - i to stojeci, u hodniku bez ijedne stolice - pred kabinetom lekara i vratima laboratorija u koje sam upucen na pregled. Tesko sam podnosio to stajanje, tim pre sto sam prethodni dan prelezao s visokom temperaturom. Dok sam drezdao pred vratima prve laboratorije, naisao je profesor, doktor koji me tu uputio, i kome je trebalo da se vratim s nalazima. Pomislio sam da je to prilika da za jedan dan odlozim dalje cekanje i svoju muku - to jest da odem kuci i vratim se sutra, kad cu se mozda bolje osecati - pa sam prisao lekaru i zaustio: "Doktore, lose se osecam, vrti mi se u glavi...". "Bas me briga", presekao me on smejuci mi se u lice; "to je vas problem, a ne moj". "Hvala", odgovorio sam. Ono sto sam trazio, to sam i dobio. Zasto sam mislio da ce on biti ganut time sto se lose osecam i sto mi je tesko da cekam? Mogao sam prosto naprosto otici - on to ne bi ni primetio. Ima on svoje probleme; zasto bi tudji morali bas njega dirati? Istina, njegova je reakcija bila netakticna, pomalo cinicna - ali koliko nesravnjivog cinizma ima u cinjenici da je on, za svoju strucnost i za posao koji nazivaju plemenitim, uzvisenim itd. - placen manje nego portir u nekoj banci?

Kad sam se ponovo nasao pred doktorovim vratima, sa mnom je cekao jedan gnevni mladi covek, dobrovoljac iz proteklog rata. Poceo je da mi prica svoje ruzne uspomene, a neke od njih ticale su se jednog veoma visokog vojnog (i politickog) rukovodioca, coveka narocito poznatog po nekakvoj faraonskoj gradnji u Opatiji. E, u tom budzovanu moj je mladi sapatnik iz Klinickog centra video krivca za sve. Cak i za ovakvo zdravstveno osiguranje u kakvom trenutno uzivamo. Upitao sam ga sta ima protiv osiguranja koje je nas Predsednik, u jednom intervjuu datom nekom americkom listu, isticao i samim Amerikancima kao primer za ugled. "Koji Predsednik?", upitao me bivsi dobrovoljac. "Kako, koji?", uzvratio sam pitanjem. "Onaj zbog kojega ste postali dobrovoljac". - "A, taj. Taj vise nije nas".

Ponedeljak, 3. novembar

Ponovo, sa olovkom u ruci, citam svoj prevod Ifigenije. Ne mogu da se koncentrisem na tekst, jer razmisljam o onome sto sam u ovom dnevniku vec napisao o toj tragediji, i trazim - u dramskim situacijama, u psihologiji licnosti - ono sto odoleva vremenu i otkriva nam zivu, dakle i promenljivu, istinu o nama samima. Herojska metaforicnost zrtve, onakva kakvu sam sugerisao prekjuce, sad mi se vise ne cini sasvim prikladnom Rasinovoj misli. Zrtvovanje je kod njega dvosmisleno. Da li prihvatanje zrtve predstavlja za Agamemnona junacki ili kukavicki cin?

Na to pitanje nema pravog odgovora. Kad se ima u vidu oceva ljubav prema kceri, preteze herojstvo; kad se imaju u vidu njegovo vlastoljublje i sujeta, preteze kukavicluk. U stvari, Agamemnon pokazuje najvise hrabrosti bas onda kad odlucuje da se ne povinuje volji bogova, to jest da ne zrtvuje kcer. Onda kad vise ne pomislja - da navedem njegove reci -

... na duznost, otadzbinu,
na narod taj, kraljeve, pokorne meni sada,
na to da Grcka treba nad Azijom da vlada,
na to kom cu - stareci - da pogledam u lice
zrtvujem li drzavu zbog svoje porodice.

Secam se s kakvom sam teskobom i nevericom slusao, davnih cetrdesetih godina, u vreme najuskovitlanijih politickih strasti, price o fanatizmu pojedinaca koji su za svoj narod - drzavu, partiju - bili spremni da ubiju (a i ubjali su!) rodjenog oca, majku, brata... Sad pomisljam na sve one koje je ovaj protekli rat stavio pred dilemu: drzava (nacija) ili porodica. Takvih nije malo; bilo je sklopljeno 800.000 mesovitih brakova. I sam sam dvaput pocinio tu antinacionalnu nepodopstinu. Istina, nisam bio primoran da pomenutu dilemu resavam na nekakav dramaticniji nacin (ako zanemarim to sto se sa jednim delom rodbine vec skoro deset godina nisam video). Ali zato su hiljade i hiljade drugih nesrecnika, gresnih zbog uspostavljanja "nepodobnih" medjunacionalnih veza, morale da zbog drzave (nacije) zaseku u najprisnije, sto ce reci u najosetljivije, najbolnije tkivo svoje ljudske egzistencije. Tako je naneto mnogo ljutih rana, ali se jauci ne cuju onoliko koliko bi se moglo ocekivati; krvarenje kao da nije dovoljno vidljivo. Znaci li to da likuje masovni konformizam, pa velika vecina ozledjenih trpi svoje muke (jer "drzava se ne sme zrtvovati porodici"), ili ce tek buducnost pokazati koliko je tesku traumu doziveo nas politikom podeljeni, mitsko- istorijskim nebulozama rastrzani homo balcanicus?

Utorak, 4. novembar

Seselj i Draskovic su, kakvog li iznenadjenja, ponovo kandidovani za predsednika Srbije. Obojica su na zanimljiv nacin usli u izbornu trku. Na sudskom rocistu povodom tuzbe premlacenog advokata Nikole Barovica Seselj se pojavio sa korom od banane, kao dokaznim materijalom koji je zvanicno predao sudiji. Tim postupkom, kao i onim sto je tom prilikom rekao, Seselj je jos jednom pokazao da niko nema tako lose miljenje o obicnom srpskog glasacu kao on. Sef radikala ubedjen je da bezobrazluk, arogancija i nastupanje u stilu "moze mi se" imponuju obicnom svetu; i kako stvari bar zasad stoje, cini se da ne gresi. Omalovazavajuci pristup "sirokim narodnim masama", uostalom, nalazi opravdanje i u antologijskom stihu jednog naseg pesnika: "Pucina je stoka jedna grdna". Sto vise sirovosti i prostastva, sto vise cinizma i osionosti, to vise glasova. Tek kad se ta strategija pokaze pogresnom, bice to znak da stvari kod nas istinski krecu nabolje. Zasad, ona jos uvek pali.

Zanimljiviji je, medjutim, Draskovicev slucaj. Porazen na prethodnim izborima, on panicno trazi nove glasace, iako mu realno preti opasnost da izgubi znatan broj i onih starih. Njegova kampanja pocinje u znaku upozoravanja na opasnost od crveno-crne koalicije, pred kojom je SPO, kako on tvrdi, jedina demokratska alternativa i jedini spas. Dizuci uzbunu pred opasnoscu desnog ekstremizma, ne libeci se da ga nazove i fasizmom, i proglasavajuci njegovu eventualnu pobedu katastrofom, on racuna na glasove onih koji se boje Seseljevog dolaska na vlast (kao da Seselj, prema lucidnoj Barovicevoj primedbi, nije sve ovo vreme vec na vlasti!). Ali, u isto vreme, Draskovic izjavljuje: "Ciljevi moji i gospodina Seselja su isti, ali su metodi razliciti". Da li je to iskren izraz bliskosti dvojice kumova, ili sef SPO racuna da na taj nacin mozda pridobije glasove umerenijih i manje disciplinovanih radikala? Ko hoce da sedi na dve stolice, zna se gde zavrsava. Ta mu izjava nece doneti glasove seseljevaca, ali ce mu oduzeti glasove onih koji s pravom smatraju da se ne mogu imati isti ciljevi kao desni ekstremisti, a pri tom ne biti desni ekstremista.

Sreda, 5. novembar

Zapalo me da pisem ovaj dnevnik bas u sedmici u kojoj se ne dogadja nista narocito, barem ne na povrsini; proslomesecni izbori vec su zaboravljeni, o decembarskim se jos uvek malo razmislja; sukobi u opoziciji vise ne zanimaju nikoga; trenutno nema cak ni Bulatovicevih demonstracija; vec tri-cetiri dana nije se dogodilo neko spektakularnije ubistvo. Kao da je nastupilo zatisje izmedju dveju bura od kakvih je poslednjih godina otkana nasa egzistencija. I upravo to je jedna od paradoksalnih karakteristika danasnjeg zivota: iako prepun dramaticnih dogadjaja, on je u svojoj biti takav da se u njemu nista ne menja. Najbolji simbol te nepromenjivosti lako je uocljiv u jednoj konstanti, vidljivoj od 1990. naovamo na prostorima bivse Juge: ruseni su gradovi, paljena sela, nastajale granice neprelaznije od kineskog zida, u izbeglistvu se naslo vise od dva miliona ljudi, no u celom tom haosu postojao je jedan sudbonosni nepromenljivi cinilac, jedan zajednicki kolicnik nase nesrece. To su bili, i jos uvek su, njih sestorica. Oni sto su se 1990- 91. sastajali u nekadasnjim Titovim dvorcima da bi se, bez obzira na oluju koja se vec jasno videla na horizontu, dogovorili kako da se ne dogovore. To sto je jedan od njih - kako trenutno izgleda - najzad maknut, neka nas mnogo ne tesi: on je samo paz jednoga od preostale petorice. No, ipak, dobro je da se makar i on pomerio: prirodno je da taj proces pocne upravo sa onim najslabijim. Doci ce valjda red i na ostale.

Zanimljiv je nacin na koji se on pokusava odrazati u sedlu. Cini se da prisustvujemo nekoj vrsti reprize "antibirokratske revolucije", a mozda protesti njegovih pristalica treba da budu i nekakav gazdin utuk na proslogodisnje demonstracije protiv izborne kradje. Kao, umemo i mi da izigravamo pokradene, mada bez "zvizdanja i pistanja". Ovom reprizom demonstracija protiv izbornih marifetluka potvrdjuje se da se istorija ponavlja samo kao farsa. A mozda se i predupredjuju neke buduce, mnogo opravdanije demonstracije. Zaista, da li su se pistaljke - rekviziti koje je, kako se tvrdilo, uvozio pokojni Kundak - cule na Momirovim mitinzima? Ako i nisu, nije bitno; parole kao sto su "Hocemo oruzje", ili "Napolje Turci" dovoljno paraju usi.

Godina devedeset treca dvostruko je zlosrecan datum u istoriji. Na kraju XVIII veka ona je bila u znaku krvavog terora Francuske revolucije; na kraju ovog veka, u "skracenoj" Jugoslaviji, ostala je zapamcena kao godina inflacije kakvu svet nije video. Za Francuze se ona prva nije ponovila; za nas ce se ova druga mozda ponoviti, i to brze nego sto slutimo. Kurs marke na crnom deviznom trzistu upravo je skocio na 4,80 dinara. Kazu da taj pozar potpaljujemo mi, penzioneri, svojim penzijama koje mirisu na benzin. Ima naivcina koji veruju da "socijalni dinar" iz nove cene naftnih derivata stvarno ide u penzionerske dzepove. Autori ove mere zacelo nisu toliko naivni, bez obzira na ono sto govore; njima je poznata prava svrha ovog novog nameta. Dobro znaju da penzioneri na mogu imati nikakve vajde od takve pomoci, cak i kad bi zaista bila njima namenjena. Ono sto se upravo dogadja jasno je, valjda, i najlakovernijim gledaocima dnevnika RTS: penzije se nisu povecale, skocio je samo kurs marke, pri cemu su, razume se, narasle i cene, a s njima i penzionerska beda. Cini se da je pakleni zamajac ponovo pokrenut. Ukoliko sejaci haosa urade ono sto umeju - a vec su nas uverili u svoje umece - devedeset osma moze baciti u zasenak cak i devedeset trecu.

Cetvrtak, 6. novembar

Priveo sam kraju citanje obimne knjige F Firea Proslost jedne iluzije. (Podnaslov: Komunizam u dvadesetom veku. Izdavac: Paideia. Prevod: Vera Ilijin). Veoma dobra studija, zanimljiva pogotovo za one koji su, kao i ja, bili sudeonici u toj iluziji. Sve se u toj knjizi vrti upravo oko onoga cime je i mene godinama fascinirala takva jedna ideoloska fatamorgana: a to je toboznja antinacionalisticka (univerzalisticka) i antifasisticka priroda komunizma. Da je rec o ogromnoj obmani, kojoj smo podlegli kao zrtve jedne dijabolicne licemerne igre, shvatio sam prekasno, tek u jesen 1986. (Naslucivao sam, doduse, i ranije, ali sam tu slutnju odbijao kao sto se odbacuje pomisao na smrt i nesrecu). Pronicljiviji duhovi, kao sto je ruski pisac Vasilij Grosman (autor romana Zivot i sudbina), otkrili su istinu mnogo ranije, i postavili sudbonosnu jednacinu komunizam = fasizam = totalitarizam. Fire potanko analizira "carobnu privlacnost" komunizma, objasnjavajuci je, s jedne strane, "univerzalistickom" legitimacijom koju je boljsevicka revolucija stekla proglasavajuci se naslednicom velike Francuske revolucije (od koje je nasledila i "pravo" na primenu terora), a s druge strane, "demokratskom" legitimacijom koju je sticala svojim (toboznjim) antifasizmom.

Ova knjiga je izvrsna uporedna studija dveju ideologija, fasisticke i komunisticke, koje se kao ekstremi mrze, ali istovremeno predstavljaju lice i nalicje jedne te iste stvari. Ponekad su prepoznavale svoju srodnost (u cemu je Staljin bio znatno pronicljiviji od Hitlera), ali, na srecu covecanstva, prvelika medjusobna odbojnost sprecila ih je da se sasvim zblize i udruze. Teror, dakle, nije jedino sto im je zajednicko; ispod univerzalisticke maske komunizma krilo se ruzno lice svojevrsnog nacionalizma, cak i rasizma (antisemitizma), tako da bi "nacionalsocijalizam" bio, u stvari, najprikladnije zajednicko ime dveju totalitarnih ideologija XX veka. - A u to nas je, uostalom, najbolje uverilo ono sto se desilo, i sto se jos uvek desava, u ovim balkanskim prostorima. Moram, medjutim, dodati da je nas jugoslovenski komunizam najuverljivije nosio svoju univerzalisticko-demokratsku masku, zahvaljujuci prvenstveno cinjenici da se suprotstavio i Hitleru i Staljinu. Uz to, sebi je kao zaslugu pripisivao i ostvareno "bratstvo i jedinstvo". Iza te fasade izvirivala je sustina: svemoc pojedinca na vrhu, nedemokraticnost sistema, korumpiranost citavog drustva. I upravo su nacionalne strasti - u isti mah vesto potpirivane i demagoski suzbijane (drzane pod visokim pritiskom) - predstavljale za vladajuci sloj stratesku rezervu; trebalo je, kad dodje trenutak, da svojom eksplozijom gurnu u drugi plan narasalo mnostvo sve mucnijih problema, kako bi "novoj klasi" obezbedile sto dugotrajniju vladavinu.

"Ali taj neuspeh" (neuspeh komunizma), zakljucuje F. Fire, "ne pogadja samo komuniste i one koji su skloni komunizmu. Obavezuje nas da ponovo premisljamo o tako starim uverenjima kao sto su zapadna levica, pa cak i demokraija. A treba poceti od cuvenog 'smisla istorije', putem kojeg je marksizam- lenjinizam nameravao da optimistickom verovanju u demokratiju pruzi jemstvo da je nauka". Dok tako na Zapadu dopustaju sebi luksuz da premisljaju o demokratiji, mi ostajemo pri nasem "smislu istorije", svedenom na cuveno korenje u koje smo vec cvrsto zagrizli i koje cemo gristi jos dugo.

Autor je knjizevni prevodilac u Beogradu

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /