Mihajlo Kovac, doajen rusinske knjizevnosti, o sedamdesetogodisnjici stvaralastva

Uzor su mi bili seljaci koji i u najtezim vremenima oru i seju ne dozvoljavajuci da se njiva zaparlozi, s tim sto pisac seje ono sto ce poznjeti neko drugi

Mihal Ramac

Skromno i tiho, kao sto i prilici ljudima koji nikad nisu sejali bure, najugledniji knjizevni stvaralac jugoslovenskih Rusina Mihajlo Kovac obelezio je ove godine sedamdesetu obletnicu knjizevnog stvaralastva, a krajem oktobra je, takodje u krugu svojih najblizih, proslavio osamdeset osmi rodjendan. Rodjen u devetoj godini ovog veka, u penziju je otisao kao novinar novosadskog radija, ali ga sunarodnici znaju nadasve kao dugogodisnjeg ucitelja. Tako ga i zovu - nas Ucitelj. Cinjenicu da se ucenici i djaci nisu setili da obeleze sedamdesetogodisnjicu od objavljivanja njegove prve pripovetke ne zeli da komentarise. Upuceni kazu da previd nije slucajan. Mada Kovac nije ni disident ni opozicionar, nije po volji vodecim rusinskim kulturnjacko-politikantskim krugovima, jer i danas, kao i tokom citavog zivota, odbija da se povija kako vetar duva. Zbog toga je sedamdesetih godina izvesno vreme bio i na crnoj listi: nekakva partijska radna grupa pripisala mu je ukrajinski nacionalizam i preporucila da se njegova dela ne objavljuju. Kasnije je zabrana ukinuta, da bi pocetkom devedesetih godina necija ruka zaustavila objavljivanje njegovih sabranih dela. Govoreci o odnosu sireg okruzenja prema njemu, Kovac kaze da nema na sta da se zali: clan Udruzenja knjizevnika Srbije postao je 1966. godine, nesto kasnije i clan Saveza pisaca Ukrajine, dobio je nagradu "Neven", Nagradu za zivotno delo Drustva knjizevnika Vojvodine, Povelju Zmajevih decjih igara, Zlatnu znacku KPZ Srbije, kao i nagradu "Vladimir Vinicenko", najvise ukrajinsko priznanje stvaraocima u dijaspori i Povelju povodom pete godisnjice nezavisnosti Ukrajine, potpisanu rukom predsednika Leonida Kucme.

Belezimo piscev monolog, njegov odgovor na jedno jedini potanje: kako vidi svoje vreme, svoj zivot i svoje delo u njemu.

- Ljubav prema knjizi poneo sam iz roditeljskog doma na periferiji Sida. Otac mi je bio siromasni zeleznicar, ali je umeo da cita i pise. Za dugih zimskih noci on je strpljivo, na crkvenoslovenskom, prepisivao duhovne knjige, pesme i molitve. Biblija je u nasoj kuci bila na pocasnom mestu. Odnekud mi je doneo jednu knjigu na slovackom "Tarasa Buljbu" na ruskom, nekog Italijana Rinalda Rinaldinija. On mi je priblizio knjigu, a istovremeno razvijao kod mene nacionalnu svest i ljubav prema svome narodu. Pocetkom dvadesetih godina tek osnovano Rusinsko narodno prosvetno drustvo objavljuje kalendare, prvu citanku na maternjem jeziku, zatim i novine. Zahvaljujuci vladiki Dioniziju Njaradiju, ocu rusinskog preporoda i velikom dobrotvoru, odlazim u Uciteljsku skolu u Krizevcima. Kao djak objavljujem prve prevode, 1927. i prvu pricu. Zvala se "Atamanov sin". Njen junak, naravno, hrabro gine za svoj narod.

Posto sam po prirodi bio i ostao veseljak, smatrao sam da citaocima, a to je bio pretezno siromasan svet, treba pruziti stivo koje ce ih nasmejati i razvedriti. Tadasnji kalendari i novine citani su pretezno kolektivno, na poselima i slicnim skupovima; pesme su se ucile napament, price i humoreske prepricavale. Kad sam se, kao ucitelj u Ruskom Krsturu, nasao pred devedesetoro dece od kojih je tek poneko imalo tada jedini bukvar na maternjem jeziku, bio sam primoran da pisem i stihove. Mnogi nekadasnji djaci i danas, kad me sretnu, pocinju da recituju neku moju pesmicu koju su tada naucili.

U osnovi mojih potonjih, zrelijih prica, nalazi se rusinski seljak i njegova duboka vezanost za zemlju, njegovo nastojanje da svuda gde se nadje stekne krov nad glavom, a zatim parce po parce njive. Moje junake ne zanima politika, vec prezivljavanje od sopstvenog rada i ocuvanje nacionalne svesti. Njihov moral zasniva se na Bibliji, ha hriscanskoj veri.

Ovdasnje Rusine u Habzburskoj monarhiji, odnosno Austro-ugarskoj je od asimilacije ocuvala iskljucivo grko-katolicka, unijatska Crkva, ona vera koju su primili njihovi daleki preci u vreme kijevskog kneza Vladimira. Svoju versku pripadnost oni nisu shvatili kao suprotnost ni pravoslavlju ni katolicanstvu, niti su se neprijateljski odnosili prema tim veroispovestima. Upravo vera im je pomagala da se s jednakim postovanjem odnose i prema Madjarima i prema Srbima. Pojedinci koji su se u verskom pogledu priklonili bilo jednima bilo drugima brzo su se odnarodili.

Izuzetno znacajne za ocuvanje nacionalnog identiteta bile su veze sa "starim krajem" iz kog su se doselili nasi preci. Odande su stizale crkvene i druge knjige, krajem proslog veka i novine. Odande je dosao Volodimir Hnacuk, koji je u to vreme zabelezio i tako sacuvao od zaborava veliki deo naseg narodnog stvaralasva. Kasnije je glavna veza sa maticom bio Kosteljnik, te svestenici i ucitelji koji su ucili skole u Ljvovu ili Uzgorodu.

Stvaranje Kraljevine SHS donelo je Rusinima spas od prisilne madjarizacije sprovodjene krajem proslog i pocetkom ovog veka. Nasavsi se u slovenskoj drzavi i imajuci Rusinko narodno prosvetno drustvo kao vodecu kulturno-prosvetnu instituciju, mogli smo da ucimo svoj jezik, stampamo knjige, igramo pozorisne predstave. Drzava nije finansirala nas kulturni zivot, ali ga nije ni ometala. Najznacajnija licnost tog vremena je vladika Njaradi, dok na knjizevni zivot presudno utice zacetnik rusinske knjizevnosti i autor prve gramatike Havrijil Kosteljnik. Kao sto je ranije bilo pojedinaca koji su pokusavali da budu veci Madjari od Madjara, tako se tada pojavljuju neki koji su zeleli da budu veci pravoslavci od Srba i veci Rusi od Rusa, ali oni ostaju prilicno usamljeni. U Madjarskoj, Poljskoj ili Slovackoj Rusini su gotovo nestali zbog zestokih pritisaka vlasti, cega smo mi ovde bili postedjeni. Poceo sam da pisem iz preke potrebe. Moralo se i odraslima i deci obezbediti stivo na maternjem jeziku. Kao i ostalima iz moje generacije, pa i mladjima, pisanje mi je bila obaveza pred svojim narodom i nadasve cast. Pisac stvara u onakvim uslovima kakve ima i nikad mi nije padalo tesko sto pisem na jeziku kojim govori tako mali broj ljudi. Ipak, uvek sam bio svestan da pripadam ukrajinskom narodu te da se i moja dela ulivaju u tokove ukrajinske knjizevnosti. Sta ce od knjizevnih dela pisanih na tzv. malim jezicima biti prevedeno na velike evropske jezike, ne zavisi samo od pisca. Njegovo je da pise najbolje kako ume, a ne da kuka.

U trenucima kada sam bio napadan nastojao sam da ostanem veran hriscanskim nacelima. I deca ponekad, zar ne, odbacuju i vredjaju roditelje, pa se posle pokaju. Mislim da me nisu napadali iz zloce, vec su zeleli da tim napadima steknu afirmaciju ili se dodvore nekome. Takvi su se, cini mi se, sami postideli svojih postupaka. Savest mi je cista jer sam uvek nastojao da razumem, mirim i zblizavam ljude, a ne da ih zavadjam. Nikad se nisam smatrao genijem, vec radnikom koji se u svom poslu drzi odredjenih moralnih normi. Uzor su mi bili seljaci koji ni u najtezim vremenima ne dozvoljavaju da se njiva zaparlozi, vec oru i seju ne znajuci koliko ce da rodi, hoce li letinu odneti bura, voda ili grad. Razlika je, mozda, samo u tome sto zemljodelac uvek ubere makar mali rod, a pisac seje ono sto ce poznjeti neko drugi. Takvo je njegovo poslanje - kaze ovaj krepki osamdesetosmogodisnjak i gotovo s mlaldalackim zanosom cita sonete napisane proteklih nedelja.