Roberto Culi, inicijator "Pozorisnog pejsaza post-Jugoslavije"

Svima treba da bude jasno da su sve zemlje, bivse jugoslovenske republike, deo Evrope i da Evropljani moraju prihvatiti da je taj rat koji se zbio u Jugoslaviji, bio i njihov rat

Radovan Kupres

Rediteljski opus Roberta Culija dopusta da se za njega kaze da je covek institucija savremenog svetskog pozorista. Ovaj umetnik harizmatskog dejstva na okolinu, kosmopolita italijanskog porekla i nemackog stanista nacinio je od industrijskog grada Milhajma, od nekih 180 hiljada stanovnika znacajnu tacku na teatarskoj mapi sveta. Tu je pre 17 godina, uz dramaturga Helmuta Sefera, ustanovio Teatar a.d. Rur (Theater an der Ruhr), kucu koja danas uziva izuzetan ugled a koja se od prvog dana posvetila pomaganju komunikacije medju razlicitim kulturama. Mnogi umetnici iz bivse Jugoslavije su ostavili znacajan trag u milhajmskom pozoristu, pre svih prerano preminula glumica Gordana Kosanovic. Pre 11 godina, kada su Culi i Sefer zaceli festival "Pozorisni pejsazi", prva zemlja kojoj je data cast da se predstavi bila je Jugoslavija. Te Jugoslavije vise nema, ali je u odredjenom vidu ona ipak krajem oktobra egzistirala na sceni i u foajeima Teatra a.d. Rur, u okviru jednog vanredno zanimljivog drustveno-umetnickog projekta (moglo bi se reci i eksperimenta), nazvanog "Pozorisni pejsaz post- Jugoslavije".

Zasto je za ovo pozoriste i za Vas licno vazno da organizuje jedan ovakav festival?

- To, pre svega, ima veze s prosloscu ovog teatra. Pozorisna publika u bivsoj Jugoslaviji nam je davala znacajnu podrsku. Tako kada nam se ukazala mogucnost da organizujemo "Pozorisni pejsaz", mislili smo da je najbolje da se usredsredimo na novu produkciju iz samo jedne zemlje i prva zemlja za koju smo se odlucili bila je Jugoslavija. I kada danas, nakon 10 godina, imamo priliku da usmerimo paznju na prostore bivse Jugoslavije, mi ne razmisljamo o nekim velikim efektima. Mislimo o malim efektima, koje je kultura u stanju da proizvede, samo kroz susretanja i razmenu.

Sta ima vecu vaznost u ovom trenutku, umetnicki dometi ovog skupa ili njegov drustveni znacaj?

- Tesko mi je da zamislim da se te stvari mogu jasno razdeliti. U bilo kojoj drustvenoj situaciji.

Kako ste nacinili selekciju ucesnika, po kojem kriterijumu?

- Nije bilo fiksnih kriterijuma. Naravno, kriterijumi su uvek vrlo subjektivni. Ja sam putovao u Beograd, Novi Sad i Sarajevo, Helmut Sefer je bio u Ljubljani i Rijeci, i rukovodili smo se nasom licnom percepcijom, sto je osnovno merilo i u nasem radu. Tako da nije bilo nekog apstraktnog politickog, socijalnog ili bilo kakvog drugog kriterijuma, prosto je bilo pitanje naseg osecaja koji smo imali nakon sto smo odgledali predstave.

Da li je bilo bitno da predstave koje odabirete na izvestan nacin reaguju na realnost sredine iz koje dolaze?

- Na izvestan nacin da. Nismo pozivali predstave koje nemaju mnogo veze sa zemljama u kojima su nastale, ali ima mnogo predstava koje mi nismo mogli da vidimo, jer ne mozete sve videti. Ali, ono sto smo pozvali je nesto iza cega mi licno mozemo da stanemo.

Sta bi mogla da bude poruka ovog skupa? Da li su posle raspada Jugoslavije moguce kulturne veze na tom prostoru?

- Ne mozemo da donesemo tako krupan zakljucak i kazemo jugoslovenski kulturni prostor opstaje ili ne opstaje. Ali, jednu stvar svakako mozemo reci a to je da kultura i nacionalizam nikako ne mogu ici zajedno. I, ako me pitate za poruku, zelim da bude svima jasno da su ove zemlje, bivse jugoslovenske republike, deo Evrope i da mi Evropljani moramo da prihvatimo da je taj rat koji se zbio u Jugoslaviji bio i nas rat.

Kazete da kultura i nacionalisticka politika ne idu zajedno, ali nasa sveza iskustva govore suprotno. Upravo su mnogi kulturni delatnici jako doprinosili rasplamsavanju nacionalizma.

- To nije prvi put u istoriji. Posebno mi Italijani i Nemci imamo iskustva s tim. Ali novija istorija pokazuje da se stvari krecu drugim pravcem. Primera radi, u mnogim drzavama je iz naziva pozorista izbrisan epitet "kraljevsko" i doci ce ubrzo vreme kada ce biti apsurdno pominjati nacionalni teatar. Proces stvaranja nacija pripada prethodnom stolecu i tada je on bio uistinu progresivan. Govoriti o naciji danas je krajnje reakcionarno.

Kakvo interesovanje ovaj skup izaziva ovde u Nemackoj, u Milhajmu, jer, u izvesnom smislu, mi ipak dolazimo iz daleka.

- Imamo sansu da stvorimo takve odnose u kojima vise nece biti "rata" izmedju Evrope i jugoistocne Evrope. Pozvali smo zato goste, kriticare, sa raznih strana Evrope u zelji da omogucimo sto vise neposrednih kontakata. I ovaj festival je nacin da pokazemo da problem bivse Jugoslavije jos nije nestao iz vidokruga evropskog javnog mnjenja. Ne ocekujemo enormne rezultate. Mi smo za male korake a cesto su mali koraci najvazniji.

Da li ste zadovoljni onim sto se uspeli da napravite ovim festivalom?

- Prva stvar koja me cini srecnim jeste da su dosle sve trupe koje smo pozvali. To znaci da postoji odredjeno poverenje u Teatar a.d. Rur, a i poverenje medju pozvanim ucesnicima.