U ocekivanju parlamentarnog raspleta u Srbiji

Institucuionalni sistem je tako postavljen da postoji stroga podela vlasti izmedju Skupstine, Vlade i predsednika Republike, ali je ta ravnoteza u praksi do te mere narusena, da je Skupstina, bukvalno, postala Vladin izvrsni organ vlasti, umesto da bude obrnuto.

Milica Torov

Za razliku od dosadasnjih, najcesce "neuhvatljivih", tumacenja, iz republickog Ministarstva pravde stize novo, reklo bi se nesto konkretnije, objasnjenje - da je zakazivanje prve, konstitutivne, sednice Skupstine Srbije najkasnije do 21. novembra, imperativna norma koja obavezuje aktuelnog predsednika parlamenta Dragana Tomica, a ne politicka odluka. Tog dana, po Zakonu o izboru narodnih poslanika, istice rok od 30 dana od objavljivanja rezultata poslanickih izbora u "Sluzbenom glasniku", do kada su i partije duzne da dostave Republickoj izbornoj komisiji liste svojih kandidata za poslanike.

Medjutim, i u pomenutom ministarstvu prevideli su jedan, naoko sitan, detalj - da isti clan Zakona sadrzi i stav po kome se taj rok prolongira za jos pet dana ako stranke svoje poslanike ne prijave na vreme. U tom slucaju bi poslednji zakonski rok za sazivanje sednice Skupstine mogao da bude i 26. novembar.

Nezavisno od toga da li ce se novi poslanici sastati pet dana ranije ili kasnije, lako se moze dogoditi da parlament cak i formalno zaseda, a da ne moze da se konstituise, ukoliko se prethodno ne postignu neki medjustranacki sporazumi oko raspodele funkcija. Naime "leva" koalicija (SPS-JUL-ND), sa svojih 110 poslanickih mandata, nema potrebnu vecinu da sama izabere predsednika i potpredsednike parlamenta, i da preuzme vodjstvo nad svih dvadesetak skupstinskih radnih tela.

Ako svi pomenuti rokovi prodju, a ne postigne se medjustranacki sporazum o stvaranju parlamentarne vecine, Skupstina nece moci ni da se konstituise, a kamoli da formira novu Vladu. U slucaju da se zapadne u takvu pat poziciju, najlogicnije bi bilo da se raspisu novi parlamentarni izbori, sto se u razvijenim demokratskim drustvima podrazumeva.

Nigde, medjutim, ne pise u kom roku parlament treba da zaokruzi svoje konstituisanje. Odavno je promovisana pravna anarhija, maltene kao svojevrstan stil rada, pa ne bi trebalo da iznenadi ni ako se prekorace neki rokovi i sacekaju rezultati predsednickih izbora u Srbiji. Tek onda bi se odlucivalo sta dalje, jer nije daleko od pameti da bi raspodela kljucnih funkcija bila "vezana trgovina" jer, u suprotnom, ne bi mogla da bude izabrana nova Vlada.

Naime, da bi nova Vlada mogla da bude izabrana, za nju treba da glasa "vecina od ukupnog broja poslanika". Dakle - najmanje 126 od njih 250, koliko ih ima u parlamentu. U ovom slucaju, sve ce zavisiti od dogovora tri najbrojnije grupacije. Jer, tesko je pretpostaviti da bi "leva" koalicija, a narocito socijalisti koji drze sve poluge vlasti, prepustili radikalima (koji su osvojili 82 poslanicka mandata) i Srpskom pokretu obnove (koji je zauzeo 45 mesta) da, udruzenim snagama, vode glavnu rec u parlamentu, buduci da ove dve opozicione stranke zajedno imaju jednog poslanika vise od natpolovicne vecine, koliko je potrebno za odlucivanje.

Stoga su bliza pameti predvidjanja da bi Srbija mogla da dobije manjinsku vladu uz precutnu podrsku radikala. Gotovo je sigurno da socijalisti ne planiraju da sa njima idu u otvorenu koaliciju, jer se plase reakcije medjunarodne zajednice, a na SPO ne mogu da racunaju, jer ima prevelike apetite. Hteo bi, izmedju ostalog, kljucne ministarske resore poput policije, finansija, informisanja, a neki njegovi clanovi vec sebe vide i na mestu ministra pravde. Vlasti se ovih resora ni dosad nisu odricale, pa, ocito, nece ni sad.

U tom slucaju ponovila bi se 1993. godina, kada su socijalisti, koji ni tada nisu imali vecinu u parlamentu, formirali manjinsku vladu uz podrsku radikala. Medjutim, klasican problem manjinske vlade je opasnost da joj, do juce naklonjena opoziciona stranka, u jednom trenutku otkaze ljubav. To se, pre pet godina, dogodilo ministarskom timu Nikole Sainovica.

Kad su shvatili da Milosevic ne vodi ocekivanu nacionalnu politiku, radikali su se svom snagom obrusili na Vladu, optuzujuci je da je nesposobna, da mnogo obecava, da vara seljake koji ostaju bez rezervi hrane, da prihvata Vens-Ovenov plan , razdvajajuci Srbe granicom na Drini, da privatizaciju drustvene imovine prepusta stihiji, finansijskoj mafiji, korumpiranom politickom vrhu, da unistava proizvodnju, trguje primarnom emisijom novca, obezvredjujuci nacionalnu valutu, obecava mesecnu inflaciju od 50 odsto onda kada ostvari dnevno toliko...

Ovo nije ceo spisak Vladinih grehova od kojih su se radikali distancirali zahtevajuci njeno rusenje. Samo neko ko je tesko povredjen ili uvredjen moze tako da se sveti onome sa kojim je pravio "dilove". Maratonska sednica skupstine, tokom koje su radikali prosuli nevidjenu kolicinu zuci na socijaliste, prekinuta je a da formalno nije ni izglasano nepoverenje Sainovicevoj Vladi. Milosevicu je bilo jasno da takva Vlada nece moci sama da opstane i pribegao je, izgleda, jedinom resenju koje je moglo da povrati uzdrmane pozicije vladajuce stranke - raspustio je parlament s kojim je, automatski, "pala" i cela Vlada.

To je samo ilustracija kako bi vladajuca koalicija mogla da prodje ako se zameri vodecim opozicionim strankama. Stoga se cine sasvim realnim procene da svi jos kalkulisu, a da socijalisti racunaju i na varijantu da krenu u novu izbornu avanturu, uz nova pravila koja bi im osigurala bolje pozicije.

Po Ustavu Srbije "posle svakog konstituisanja novoizabrane Narodne skupstine bira se i Vlada". Cinjenica je, medjutim, da Ustav ne pricizira rok u kome nova Vlada mora da bude izabrana, pa se moze dogoditi da nov parlament naveliko radi, a da ministarska garnitura pod vodjstvom premijera Mirka Marjanovica nastavi da vlada.

Jos jedan detalj ukazuje da je izbor nove Vlade, izgleda, na dugom stapu. Naime, novog premijera predlaze, po Ustavu, predsednik Republike, ali "tek posto saslusa misljenje vecine u Skupstini", sto znaci da je i za mandatara nove Vlade neophodan dogovor bar dve od tri najvece parlamentarne stranke (SRS i SPO).

Ukoliko, pak, predsednik Republike ne bude izabran, mandatara bi mogao da predlozi aktuelni predsenik Narodne skupstine, Dragan Tomic, u svojstvu vrsioca duznosti predsednika Srbije, ili onaj ko bude izabran za predsednika na konstitutivnoj sednici parlamenta. A ukoliko parlament ne bi mogao da se konstituise i da bude izabrana nova Vlada, novi poslanicki izbori mogli bi da budu odrzani vec u martu (zakonski rok predvidja 45 do 90 dana od raspisivanja izbora).

Suprotno nekim tumacenjima, to ne bi automatski izazvalo i krizu vlade, jer bi, u tom slucaju, vlada Mirka Marjanovica bila u funkciji sve do izbora nove. Pokazalo se da Srbija moze i bez Skupstine. Ona mesecima ne zaseda, a i kad zaseda, kljucne odluke donosi vlada, odnosno partija na vlasti, bolje reci, smisljaju se u kabinetu jednog coveka.

Skupstina je, u glavama mnogih, i dalje "najvisi organ vlasti". Cinjenica je, medjutim, da je proslo vreme kada je Vlada (koja se tada zvala njenim Izvrsnim vecem), bila njen servis i redovno joj polagala racune o svom radu. Danas je cela stvar institucionalno drugacije postavljena. U Srbiji je polupredsednicki sistem u kome postoji stroga podela vlasti izmedju predsednika Republike, Skupstine - kojoj pripada zakonodavna vlast, i Vlade koja je odgovorna za izvrsnu vlast. Postoji i tzv sudska vlast.

U praksi je, medjutim, ta ravnoteza do te mere narusena, da je svu vlast u svojim rukama drzao, dok je bio predsednik Republike, Slobodan Milosevic. Sada se ona preselila u federaciju, dajuci za pravo onima koji tvrde " gde je Milosevic, tu je vlast". Stoga nije daleko od pameti razmisljanje da bi predsednicko mesto u Srbiji ubuduce izgubilo svoj nekadasnji znacaj. Sva vlast pripala bi republickoj vladi, koja se i dosad ponasala kao da je Skupstina njen izvrsni organ, umesto da bude obrnuto. To se najbolje pokazalo u vreme sankcija, kad je Skupstina svoj posao odradjivala, donoseci, samo u jednom naletu, na desetine zakona koji nista nisu znacili, jer je za to vreme Vlada, bukvalno, vladala svojim uredbama. Skupstina je, raznim pravnim marifetlucima, izgurana na marginu dogadjaja, pa nije slucajno sto su ministarske fotelje toliko na ceni.