KRAH LAZNE PREDSTAVE O EKONOMSKIM REFORMAMA

Nekolicina rentiranih ekonomista i biznismena nisu uspeli svojom retorickom ekvilibristikom da ubede domacu i svetsku javnost u Miloseviceve reformske namere, da bi na kraju i sam gazda Milosevic, uplasen za sudbinu svoje ciste neogranicene vlasti, optuzio reformiste-sminkere za veleizdaju srpskog naroda

Pise: Misa Brkic

Jugoslovenski predsednik Slobodan Milosevic nema razloga da strahuje kao svojevremeno Vladimir Ilic Lenjin da ce mu glave doci mangupi iz vlastitih redova. Za to postoje barem dva razloga: Milosevic ima (prvo) akademika Kostu Mihajlovica koji, iako osamdesetogodisnjak, s mladalackim zarom cuva svoje ideoloske zablude od (drugo) nekolicine mangupcica sto se u Beogradu "i sire" lakovernima predstavljaju kao ekonomski reformatori.

Paradoks je fantastican i prilici Srbiji, zemlji sna i jave, zabluda i istina, senki i stvarnih likova, virtuelne i neveselne stvarnosti. Na jednoj strani Milosevic preko spretnih tehnokrata (tipa Djunic, Beko) zeli da ostavi utisak o spremnosti za ekonomskim reformama i otuda javnost zapljuskuje talambasima o reformskim koracima i kooperativnosti u pregovorima s medjunarodnim poveriocima i finansijskim institucijama. Ta grupa etabliranih ekonomista i sumnjivih privatnika mase s nekoliko napabircenih slogana i uglavnom verbalnom ekvilibristikom obmanjuje domacu i inostranu javnost "o zemlji koja je usla u ekonomske reforme". Njihova placenicka uloga svodi se, uglavnom, na dokazivanje da je gazdin sistem u sustini dobar i da ga treba samo malo redizajnirati, prepakovati i prodati kao "reformski kurs s jugoslovenskim specificnostima".

S druge strane, Milosevic budno motri da se rokenrol-reformatori previse ne zaigraju i da ih (ne daj boze) svet ozbiljno shvati i prihvati. U tom slucaju on bi sa parola i slogana morao da predje na dela, to jest da se upusti u radikalne ekonomske reforme koje u ontoloskom smislu predstavljaju negaciju njegove vladavine i na kraju njega samog.

O svojim pravim namerama Milosevic se vrlo jasno odredio kroz dva krucijalna primera. Istog dana kada je srpski ministar za privatizaciju Milan Beko pompezno najavio start svojinske transformacije, Milosevic je povukao kontrapotez upozorenja - drasticno oborio kurs dinara i izazvao inflatornu paniku. U uslovima visoke inflacije (to bi trebalo da zna i ministar Beko) nema privatizacije, niti ce iole ozbiljniji strani kupac doci da trguje drustvenom svojinom. Na drugom "razboju" Milosevic je ispleo mrezu u kojoj se sada koprca potpredsednik Savezne vlade Danko Djunic, dojucerasnja zvezda reformatora-sminkera srpskih socijalista. Ulogu pauka preuzeo je nezaobilazni cuvar drusvene svojine i srpskog socijalizma - Kosta Mihajlovic. Kratak virtuelni zivot verbalnih reformista surovo je havarisan uz pomoc mita o samodovoljnosti (Mark Medis). Milosevic je, izgleda, procenio da mu je samit na Kritu doneo dovoljno medjunaodnih poena da nema potrebe za velikim ekonomskim otvaranjem prema svetu. Zato se sada u kancelarijama federalne uprave, zaduzenim do juce za fiktivno otvaranje prema svetu i navodnu kooperativnost s medjunarodnim asocijacijama, toliko siri zadah naftalina.

Jos jedna faza reformske laze i paralaze privodi se kraju. Krahu te podvale nesvesno su doprineli domaci suorganizatori medjunarodne konferencije o tranziciji - Savezna vlada, sto ce reci potpredsednik Djunic, sto ce reci Ekonomski institut u kome je Djunic donedavno bio direktor. Sarene balone ekonomskih reformi u reziji vladajuce oligarhije ubedljivo je izbusio vec spomenuti sluzbenik americkih finansija Mark Medis, demistifikujuci lazne reformiste i samu ideju simulacije reformi. Iako stranac, Medis je pokazao zavidno poznavanje sustine Miloseviceve vlasti i svih trikova kojima se sluzi da bi opstao. Nekolicina rentiranih ekonimista i biznismena nisu uspeli svojom retorickom ekvilibristikom da ubede domacu i svetsku javnost u Miloseviceve iskrene reformske namere, da bi na kraju i sam gazda Milosevic, uplasen za sudbinu svoje ciste neogranicene vlasti, optuzio reformiste-sminkere za veleizdaju srpskog naroda.

Umesto slogana, zelimo da vidimo reformska dela - porucila je americka administracija preko ministra Medisa, kako bi ubedila ovdasnju oligarhiju da vrati zemlju u medjunarodnu zajednicu. Svet je jos jednom shvatio da je najveci protivnik povratka Jugoslavije u svet iskljucivo destruktivna i dogmatska priroda beogradskog rezima. Mi, odnosno vlast u Srbiji i Jugoslaviji ne zeli da se vratimo tamo gde nas prirodno ocekuju. Milosevic je jos jednom demonstrirao nameru da upravlja svojim ostrvom simulirajuci reforme i koristeci ljude spremne da govore ono sto ne misle i ne rade. Tek toliko da se zna ko je gazda.

U ovoj zemlji, na zalost, nije slomljen nijedan od stubova otpora reformama i odatle se moze zakljuciti da su sve price o reformama zapravo bile neiskrene. Ostali su: inflatorni pritisci, voluntaristicko kreiranje budzeta, nesamostalna Centralna banka, sprega politicko-privredne oligarhije, monopolisti u centrima drzavne vlasti, sistem potkupljivanja radnika, ocuvanje preduzeca koja u svojoj prirodi generisu gubitke... Sve to postoji, ali ne i drustveni konsenzus vlasti, opozicije, sindikata, inteligencije i gradjanstva da se mora ici u radikalne ekonomske reforme. Milosevic je nekoliko puta do sada pokusao da sitnim zahvatima redizajnira svoj monstruozni sistem i nijednom do sada nije uspeo.

Kvaka je, medjutim, u tome sto se sistem ne moze reformisati iznutra, bez obzira sto se u njegovo kolo hvataju "igraci" tipa Beko-Djunic. Miloseviceva filozofija prenebregavanja stvarnosti nije njegov trenutni hir, vec konstanta vladavine. Zato smo stigli dovde - sto je neko nazvao mracnom ironijom. Pouka: ekonomske reforme u ovoj zemlji moguce su samo kada se srusi vlast na laznim mitovima. Ne postoji "treci put". To je ubedljivo dokazao Vaclav Klaus.