FESTIVALI - PRO ET CONTRA

Na pitanje "da li nam treba ovoliko festivala" odgovora nema. U pravu su oni koji kazu da ih je dosta ali je pri tom zaboravljen veliki broj ljudi koji se sa pozoristem srecu samo u njegovoj najgoroj varijanti

Pocetak pozorisne sezone, odmah po spustanju Bitefove zavese pokrene nekoliko slicnih pitanja koja se vrte poslednjih nekoliko godina. Jedno od njih je broj pozorisnih festivala kojima je Bitef samo casni predvodnik. Odmah nakon njega uredio je Festival pozorisne klasike, vrsacka pozorisna jesen koji je ove godine, kao prvi u nizu odrzan od 5.do 12 oktobra. Zatim sabacki, zajecarski, uzicki festival. I tako redom.

Ono sto se kao konstanta u takvim razmisljanjima namece jeste da li nam treba ovoliki broj festivala. Naravno da ne treba. Takvo pitanje je besmislenije od samog broja festivala. Medjutim, ima jedan problem koji kada se tako postave stvari, nikako ne uzima u obzir poziciju gradova u kojima se Festivali odigravaju.

Problematizovanje broja festivala je naravno zanimljivo samo iz beogradske perspektive. Ljudima u unutrasnjosti kojima je stalo do poneke dobre predstave ,i koji bi da osim tezgi kao cesto jedinog umetnickog nastupa u unutrasnjosti, kojima se sada oblato prikljucuju promocije politickih stranaka sa ponekim glumcem, ljudi zele prisustvovati i ponekoj dobroj predstavi i nije im do ukidanja festivala koga su, sam bog zna kako dobili.

Ruku na srce od siromasne drzave, kakva je de fakto nasa, niko i ne ocekuje da finansira svaku pozorisnu smotru u zemlji. Na jednom neformalnom razgovoru brojnih upravnika pozorista, ljudi iz Direkcije Sterijinog pozorja, kao predstavnika ministarstva kulture, zakljuceno je da je ovoj zemlji potrebno pet festivala. I to: Bitef, Sterijino pozorje, Festival decjeg pozorista u Kotoru, Festival amaterskog stvaralastva, dok je kod petog dilema bila da li da bude rec o festivalu monodrame ili jugoslovenskom pozorisnom fetivalu. Sa takvom cinjenicom ce se naravno sloziti vecina pozorisnih ljudi, od novinara do samih umetnika. Pa i onih u unutrasnjosti. Cak je i formulisana poruka koja glasi da sredinama koje zele ne treba praviti probleme i da ukoliko to hoce, sami organizuju festival.

Ostaje onda pitanje u cemu je problem kada se svi slazu. Na toj, naizgled dobronamernoj cinjenici, medjutim, ogleda se svo licemerje takozvanog Centra. Nema ni jednog skupa posvecenog kulturi u kome se na sva usta ne poteze pitanje decentralizacije kulture, ukljucivanju "mnogih kvalitetnih ljudi iz unutrasnjosti" u razne projekte i slicno. Problem takvog razmisljanja lezi u sledecem. Cak i kada se razmislja o decentralizaciji kulture misli se centralizovano. Sto u slucaju kulture svakako znaci zastarelo. Nakon iskustva sa nekih pozorisnih festivala slobodno se moze zakljuciti kako je vreme takvog razmisljanja sasvim sigurno zavrseno i da je samo pitanje trenutka kada ce to svima postati jasno.

Ljude u unutrasnjosti do kojih nam je kao toliko stalo treba samo ostaviti na miru jer ce, sudeci po sve brojnijim neformalnim centrima i o unutrasnjosti, u kojima se vec uveliko igraju takozvane amaterske predstave (odavno zastareo termin) na sceni je vec prilicno dugo novi nacin organizovanja neopterecen sistemskim razmisljanjem po svaku cenu. Pozivi koje u buducnosti treba ocekivati iz unutrasnjosti svakako ostaju u "igri" ali oni vise nece biti vapaji vec kupovina. Ono nad cime ce se sadasnja "imena" morati zamisliti jeste to da ce selekciju gostiju vrsiti ljudi koji su platili, osmislili i profilisali "svoj" festival. Ako se jos desi da on, poput "Infanta" u Novom Sadu, iz godine u godinu okuplja najzanimljivije neformalne trupe onda je sasvim izvesno da su na gubitku "centri". Kao i naravno, svi koji im uopste ne posvecuju paznju, vec favorizuje zvanicnu kulturu i na taj nacin simulaciju kulturnog zivota uopste.

Zeljko Jovanovic