Istorijski prizori

Zorica Banjac

Svojevremeno je aforisticar napisao da nase godine mogu biti rodne ili nerodne, ali su sve istorijske. I ne samo godine: istorijske i sudbonosne su bile sednice, kongresi, putovanja, govori, susreti sefa drzave... Rezim se, tvrde, promenio, ali se, valjda po tradiciji, i dalje svaki dogadjaj proglasava istorijskim (najsveziji primer: "Istorijska pobeda fudbalske reprezentacije Jugoslavije nad Madjarima"), da ne govorimo o aktivnostima aktuelnog sefa drzave.

Euforija kojom je u ovdasnjim zvanicnim medijima docekan susret predsednika Milosevica i albanskog premijera Nanoa navodi citaoce na zakljucak da je doslo do istorijskog obrta i konacnog presecanja kosovskog Gordijevog cvora. Jugoslovenski predsednik i albanski premijer slozili su se da normalizuju medjudrzavne odnose na ambasadorskom nivou; u bilateralnom susretu iznenadjujuce kooperativni Nano uvazio je Milosevicevu platformu da kosovsku krizu treba resavati bez posrednika, u okviru zakona Srbije.

Na mahove se stice utisak da je ceo kritski samit odrzan samo s jednim ciljem: da se Milosevicu pruzi balkanski mandat da po svome resava kosovsko pitanje. Ali, izmedju euforije ovdasnjih medija i stvarnog stanja na vrucem kosovskom terenu, postoji velika provalija.

Uprkos prividu o "istorijskom trijumfu" srpske kosovske platforme, krajnje je politicki nerealna pretpostavka da je u toku jednoipocasnovnog razgovora moglo biti nadjeno resenje krize koja traje godinama i koja je izuzetno kompleksna i komplikovana. Oni koji pamte nesto duze od par nedelja setice se sporazuma Milosevic-Rugova, od pre nesto vise od godinu dana: s velikim optimizmom i, takodje, uz stvaranje utiska da je brzo resenje na pomolu oformljena je grupa 3+3 na bazi dogovorenih stavova, koji se nikada nisu sproveli.

"Istorijski sporazum" na Kritu ima jednu osnovnu manu: iskljucuje potpuno iz vida kosovske Albance koji, posle prvog razocaranja u kooperativnost albanskog premijera, tvrde da on nema nikakav mandat da govori u njihovo ime i pristaje na Miloseviceve politicke platforme. S druge strane, odmah po povratku s Krita, i albanski premijer je u svojoj zemlji imao da cuje zestoke kritike na racun "istorijskog dogovora" s Milosevicem, pocev od izjave bivseg predsednika Berise da niko ne priznaje dogovore dva socijalisticka rukovodioca koji su, po njemu, najnepopularnije licnosti u svojim zemljama, do intervencije ministra inostranih poslova, koji je "korigovao" svog premijera u mnogim stavovima.

Izmedju euforije koja se ovde stvara zbog kritskog istorijskog sporazuma i nezadovoljstva Albanaca na Kosovu postoji suvise mnogo razlika da bi se, i u najoptimistickijim, predizborno-propagandnim floskulama, moglo govoriti o trijumfu jedne politike i jednog coveka, makar on bio i predsednik Jugoslavije. Po svoj prilici, imajuci u vidu realno stanje stvari na Kosovu, nagledacemo se jos mnogo slicnih "istorijskih prizora".