Esejistika

Branislav Milosevic: "Prvih deset godina 1987-1997", Beogradski krug, Beograd, 1997.

Pise: Latinka Perovic

Kod nas se danas lako pise i odmah objavljuje... U mnostvu knjiga koje su samo ovog leta, po mom vlastitom izboru ili paznjom njihovih autora, dosle na moj sto - knjigu Branislava Milosevica "Prvih deset godina 1987-1997" izdvajam.

Knjiga Branislava Milosevica "Prvih deset godina" obavestice vas o jednoj skuroj deceniji srpske istorije, iako ste uvereni da, kao savremenici, o njoj vec sve znate. Za mene, kao istrazivaca proslosti srpskog naroda, to i nije prva decenija, a kako se, po prirodi svoga zanata, ne bavim prognozama, ne usudjujem se da kazem ni da je poslednja. Sasvim sam, medjutim, sigurna da deceniju 1987-1997. ne treba posmatrati kao izolovani odsecak istorijskog vremena, niti kao incident u nasoj istoriji. U njoj se, u osnovi, iscrpla tlapnja o velikoj drzavi, ali se u medjuvremenu nije razvila alternativa o drustvu.

Sta knjigu Branislava Milosevica cini osobenom, ili zbog cega je izdvajam? Mozda ce se uciniti paradoksalnim, ali izdvajam je, najpre, po onoj njenoj odlici koja je ne cini jedinstvenom, vec jednom od knjiga jedne iste sudbine.

Kada sam pre tri godine pisala preporuku za knjigu Milovana Djilasa "Pad komunizma", kao prvi razlog za njeno objavljivanje navela sam cinjenicu da je ona, pisana tokom tri decenije, nepoznata srpskom citaocu. Svi tekstovi u njoj, u kojima je analiziran sistem izgradjen na temelju boljsevicke varijante komunizma, sistem koji se odavno bio sveo na tehniku vladanja i, cim je prestao masovan teror, usao u duboku krizu - bili su objavljeni u inostranstvu.

Naravno, sa Djilasom niti pocinje, niti se zavrsava praksa izopstavanja ljudi zbog njihovih ideja da bi se zatrle same ideje. Bilo bi trivijalno, ako ne i zlobno, da ovde pominjem istorijat izdavanja dela Slobodana Jovanovica. Ova praksa u Srbiji je starija od jednopartijske diktature, ali se njome, neizbezno i s razlogom, najvise objasnjava.

Medjutim, u trenutku kada se proklamuje raskid sa tom diktaturom i kada se najavljuje oslobodjenje, Branislav Milosevic ne moze da objavi nijedan svoj tekst ni u jednom beogradskom glasilu. To je vreme kad govori mnostvo, koje svoj apogej dostiz u "Odjecima i reagovanjima". Tada se ni po mislima ni po iskazu nisu razlikovali zastavnik i svestenik, ucenjak i prostak, kako bi rekao Gustav le Bon.

Ne znam koliko je Branislav Milosevic pomogao onima do cijih su glasila, zamrsenim putevima, dopirali njegovi tekstovi. U svakom slucaju, ovdasnji otvoreni nacionalisti su Branislava Milosevica obelezili kao izdajnika, a prikriveni nacionalisti, oni koji su zazirali od prostackih i zlocinackih metoda, ali su cilj smatrali pravednim - prikacili su mu etiketu nezgodnog i cvornovatog coveka. Ko nije mogao odmah, danas moze u sudbini tekstova Branislava Milosevica da prepozna prst premandurenog totalitarizma. Zato je njegova knjiga, sama po sebi, vazan podatak o duhu vremena.

Nedavno je jedan Poljak, sjajan poznavalac Rusije, a retko ko Rusiju poznaje tako dobro kao Poljaci, konstatovao da se i tamo, u Rusiji, mnogo pise. Ali je zakljucio: "Nikakve kartezijanske discipline, nikakve aforisticke askeze. Treba se probijati kroz bujicu necijeg izlaganja ili kroz mnoge stranice teksta, da bi se doslo do recenice od vece vrednosti."

Tekstovi Branislava Milosevica nisu od te vrste. Ovde, gde dogadjaji preticu mastu, on uspeva da uhvati sustinu. Njegovi su tekstovi liseni emocija: oni su analiticni. To je zahtevalo intelektualnu disciplinu i moralnu doslednost. Pre svega znanje, koje stoji nasuprot neznanju, koje nije obicno i pasivno odsustvo znanja vec aktivan stav: neznanje kao antiznanje.

Ovde, gde je duhovni elitizam uvek bio neka vrsta subverzije, u trenutku kad je sama elita pristala na utapanje u vulgarnu demagogiju, tekstovi Branislava Milosevica su daleki odsjaj liberalne politicke kulture i njoj primerene pismenosti. To je veoma vazno. Jer, ta kultura, iako je ovde bila tek samo jedna tendencija, nikad nije bila tako opasno ugrozena kao danas. Zeleti, nakon svega, vise od toga da ona sasvim ne nestane, bilo bi nerealno.

Sustina knjige Branislava Milosevica izrazena je u naslovu jednog intervjua koji je on dao 1991. godine: "Srbi vole komunizam". Po jednom zakonu istorije, revolucije ne nastaju kad je najteze, nego kad pocnu reforme. Dogadjaji u Srbiji 1987. godine mogu se razlicito nazivati. Njihovi akteri nazivali su ih antibirokratskom revolucijom, njihovi kriticari smatraju ih pucem. Uzgred, i preuzimanje vlasti od strane boljsevika u Rusiji oktobra 1917. nazivaju pucem i, uz to, kazu da nije bilo Lenjina ne bi bilo ni revolucije. Po analogiji, pomenuti dogadjaji u Srbiji mogu se nazvati i kulturnom revolucijom. U svakom slucaju, rec je o neostaljinistickoj revoluciji.

Branislav Milosevic je, s pravom, te dogadjaje smatrao kljucnim i nastojao je da u njima razlikuje privid i stvarnost. Vise partija, parlament, vise listova - u isto vreme imperijalnost, nasilje i laz.

Na potrebu ekonomskih reformi, napustanja politickog monopola i rekonstrukcije federacije, cije je vezivno tkivo bilo ideoloske prirode - u Srbiji je odgovoreno rekonsolidacijom centra partijske moci. Time je okoncana stalna dihotomija u komunistickom pokretu Jugoslavije, koja je postojala do 1948. godine, u korist ortodoksne struje. Taj ishod je ubrzala politika Gorbacova, koji je odavde prvo poducavan da je socijalizam organsko svojstvo ruskog i srpskog naroda, a zatim je osudjivan zbog ideje socijalizma. I, narocito, kineski Tijenanmen.

Krah drzavnog socijalizma u Istocnoj Evropi naterao je vladajucu partiju u Srbiji da potrazi novi izbor legitimiteta. I ona ga je nasla u nacionalizmu. Rat je bio prirodni nastavak antibirokratske revolucije oruzanim sredstvima. Nove stranke, sa neznatnim izuzecima, zurile su na prostor koji je vec, bet ostatka, zauzela Socijalisticka partija Srbije. Ostalo im je da se utrkuju u nacionalnom radikalizmu i da variraju na temu drustvenog konzervativizma: zaostalost kao prednost, srpska civilizacija kao sinteza istocne duhovnosti i zapadne tehnologije, drzava kao zadruga sa vodjom kao prvim domacinom. I tako sve dok ne pocnemo da licimo na zemlju, kako kaze autor "na koju se srusila neka lava paleolitske civilizacije".

Knjiga Branislava Milosevica pokazuje kako je ovde istorija, ne po prvi put, napravila krug, ne menjajuci totalitarnu matricu. Ali, ne i bez ironije, koja cesto prerasta u nemocan bes i beznadezno ocajanje. Tesko da se to moze zameriti nekom ko je jos 1987. razumeo sustinu i znao da je tada, zadugo, napravljen pogresan izbor.

(Izlaganje na promociji knjige Branislava Milosevica "Prvih deset godina" proslog meseca u Beogradu)