MOC MINISTRA I PENZIONISANJE UNIVERZITETSKIH NASTAVNIKA (2)

Zoran R. Tomic

Iz gore zauzetog stanovista o relaciji dva zakonska pravila nejednakoga i komplementarnoga ranga, logicno sledi da ne postoji bilo kakva pravna smetnja da, ne dirajuci u sadrzinu doticnog clana Zakona o univerzitetu, u praksi dodje do direktnog pozivanja na osnovnije i opstije radne propise. Drugim recima, ne moze se nijednim pravnim aktom negirati pravo poslodavca, direktora, a ovde pravo dekana - da odluci ("moze da odluci") da zaposleni, konkretno nastavnik univerziteta, u skladu sa zakonom koji fiksira uslove za donosenje takve njegove potencijalne odluke, ostane u radnom odnosu i posle navrsenih 65 godina zivota, odnosno (po lex specialisu, Zakonu o inuverzitetu) i nakon svrsetka one skolske godine u kojoj je napunio 65 godina zivota, ali najdalje do navrsenih 67 godina zivora (jer je to ogranicenje integralni deo osnova radnih odnosa). Skoro da je suvisno kazati da je doticno pravo fakultetskog dekana prirodno u korelaciji s izrazenom voljom univerzitetskog nastavnika da mu se (ne)produzi, odnosno da (ne)ostane u radnom odnosu u svakom pojedinacnom slucaju - i onda kada su zakonski uslovi, ukljucujuci tu i dekanovo pripremljeno pozitivno i konstitutivno resenje, u svemu ispuljeni.

2) - Imajuci u vidu celinu prethodnih izlaganja, neporecivo su nezakonita ona pojedinacna izvrsna resorna ministarska naredjenja kojima se obavezuje odredjeni fakultetski dekan da, trenutkom isteka jedne skolske godine, po sili zakona donese deklarativna resenja o penzionisanju svakog tada 65-godisnjeg univerzitetskog natavnika. Sto ce reci da automatski i iskljucivo postupi po tekstu clana 95. Zakona o univerzitetu. Sustinski, time se dekanu zabranjuje da povezano primenjuje i respektabilne merodavne, nepreskocive, temeljne i opstije zakonske norme. Dekanu se predocenim obavezujucim nalogom, krajnje proizvoljno i protivpravno, oduzima jedno od krucijalnih prava, nesumljivo priznatih rukovodiocu radnog procesa na fakultetu, cime se otvoreno krsi primerena postavka saveznog Zakona o osnovama radnih odnosa.

U dlaku takav, sadrzinski in toto nepravilno sacinjen konkretna drzavni akt, iz prosvetnog ministarskog delokruga, dostavljen jednom ovdasnjem fakultetu, pojavio se na stolu njegovog dekana, ima nekih desetak dana.

Ta ministarska diktat-hartija obelezena je, ne samo materijalnim, nego i brojnim i krupnim formalnim nedostacima. Prvo, dubiozni akt nema cak ni zakonski ispravan, propisan naziv (umesto "resenjem", pogresno je nazvan "zakljuckom"). Drugo, on tekstualno nije nimalo odvojen od zapisnika ("izvestaja o utvrdjenom cinjenicnom stanju", na koji se redovno pruza prilika stavljanja prigovora " sto u datom slucaju nije bilo moguce) - iz koga je, navodno, proistekao. Zatim, nisu uopste postovani zakonom striktno predvidjeni "oblik i sastavni delovi resenja". Odnosni nedovrseni pravni akt je, takodje, oskudno i nejasno obrazlozen, premda se njime, da podvucem, "nalaze... dekanu... da u ovoj pravnoj stvari postupi u skladu s clanom 95. Zakona o univerzitetu". Nadalje, u samom tom aktu je, na pocetku, "objasnjeno" da je rezultat rada nekakve dvoclane ad hoc formirane ministarske komisije "da bi izvrsila pregled rada". Dokument je, pored potpisa konkretnih sastavljaca, propracen ministrovim potpisom i sluzbneim pecatom. Kao "kruna" ili "fenjer" celog papira, akt je lisen bilo kakvog uputstva o pravnom sredstvu!

Opisanim sluzbenim samovoljnim i arbitrarnim postupanjem mnogostruko su i flagrantno pogazena kako stroga procesna pravila o sastavljanju zapisnika u upravnom postupku (posebno cl. 67-68. Zakona o opstem upravnom postupku od 1997. god.), a jos vise i narocito - ona o "obliku i sastavnim delovima resenja" (cl. 196-200. istog teksta). A njihova uloga nije tehnicka i papirolosko-birokratska, vec im je ratio legis u verodostojnosti, sigurnosti i normativnoj zastiti adresata ove delikatne i vazne kategorije pravnih akata.

Rezimiracu: markirano drzavno pojedinacno ponasanje, kao zaversetak toboze obavljenog upravnog nadzora nad sprovodjenjem Zakona o univerzitetu (sto je, dakako, prerogativ i duznost resornog minstarstva, prema clanu 11. Zakona o univerzitetu), a upereno prema odredjenom fakultetu - grubo je nezakonito i po sadrzini i po formi! Mehanizmi i odraz svake iole pravne drzave ne bi smeli da dozvole opstajanje bilo kakvih njegovih tragova. Akt bi retroaktivno morao sto pre da bude ponisten, zajedno sa svim posledicama koje je proizveo.

Takav upravni akt (i njemu slicni), nezakonit i iznutra i spolja - ali autoritativan (vlascu snabdeven, prinudom poduprt) i obavezujuci (sve dok se, po sluzbenoj duznosti ili po pravnim lekovima, zvanicno ne porusi - sic!) - nanosi tesko otklonjive i velike (da ne kazem, trajne) stete i na individualnom i na sirem planu. Jer, u njegovom bespogovornom i hitnom sprovodjenju, zaprecenom ostrijim inspekcijskim merama i sankcijama, iznudjeno su se donela narucena radnopravna resenja o penzionisanju nekolicine univerzitetskih nastavnika. Po sili jaceg, a ne po sili zakona!!

Iz prikazanih razloga, neizostavno bi se odmah moralo posegnuti za pravnicki dostupnim upravnim i sudskim instrumentima u cilju potpunog, ab initio, i definitivnog stavljanja van snage preduzetog pravno nesnosljivog upravnog cina. Radikalnim eliminisanjem opisanog apsolutno nepropisnog drzavnog atakovanja na jedno rafinirano i korisno radnopravno rukovodece ovlascenje, ostvarile bi se (i) pravne pretpostavke za uspostavljanje onog pravnog stanja koje je punovazno bilo na snazi pre donosenja predmetnih ocigledno bitno pravno manljivih ministarskih naloga. Doslo bi, uz jos jedan konsekventni fakultetski korak, do osnazenja prethodnih dekanovih resenja, ispravno zasnovanih na (visekratno komentarisanom) Osnovnom i opstem radnom zakonu, o produzenju radnih odnosa 65-godisnjim profesorima za koje je neophodnost ostajanja u nastavi, za obavljanje pripadajucih im poslova, s gledista interesa fakulteta i potreba studenata - bez ostatka utvrdjena.

Predlozenim putem bi se, u ovom kontekstu, upravnopravni i radnopravni red stvari najzad doveli, bar naknadno, verujem ne i zakasnelo - u neophodni legalni i legitimni sklad.

"Pravna struka je isuvise tezak i odgovoran zanat da bi se prepustila nepravnicima", mogla bi da glasi obrnuta parafraza jedne stare izreke - i (o)tuzna ali ozbiljna po(r)uka ove jos nezavrsene zivotne price iz nase nevesele stvarnosti.

"Cetrdeset mi je godina, ruzno doba... Steta sto nemam deset godina vise pa bi me starost cuvala od pubuna, ili deset godina manje da bi mi bilo svejedno". (Mesa Selimovic, "Dervis i smrt")

(Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu)