Miris nepopustljivosti

Bojana Jager

Posle pet dana premisljanja, akademik Kosta Mihajlovic prekratio je neizvesnost tvrdeci da ostavku nije dao na mesto sefa jugoslovenske pregovaracke delegacije o ekonomskoj sukcesiji, vec samo na clanstvo u Komisiji za mir Savezne vlade. U njoj se, inace, akademik Mihajlovic i nalazi zato sto je na pomenutoj funkciji, a ta komisija u ime Savezne vlade (koja je po Ustavu zemlje odgovorna za vodjenje medjunarodne politike) utvrdjuje i potvrdjuje pregovaracku platformu, kao sto upravo njoj jugoslovenska delegacija podnosi izvestaj o tome sta je uradila u pregovorima o sukcesiji. Zaista je zanimljivo pitanje gde ce pregovaracke stavove proveravati akademik Mihajlovic kad je istupio iz ove komisije, ukoliko njegova izjava nije i posredno priznanje da se ova strategija ionako utvrdjuje na drugom mestu i da je za nju nadlezan prakticno jedan covek.

Za pet proteklih dana, akademik Mihajlovic je svakako imao vremena za kontakte na tom vaznom mestu, pa bi se i tako moglo tumaciti njegovo kritikovanje potpredsednika Savezne vlade Danka Djunica, cije je javne nastupe okarakterisao kao one "koji bi se mogli protumaciti kao kolebanje da li se ostaje na postojecoj platformi ili se ona menja, sto svakako slabi pregovaracku poziciju jugoslovenske delegacije". Zvuci kao sugestija da se nista nece promeniti, mada u ovoj drzavi nista nije nelogicno i nemoguce.

Poziciju "mi stojimo postojano kano klisurine" utvrdjuje i cinjenica da uoci decembarskih izbora nije realno ocekivati promenu politike prema sukcesiji, niti bilo sta sto bi mirisalo na popustanje rezima u odnosu na medjunarodnu zajednicu i najblize jugo okruzenje. Tim pre, sto je jasno da Milosevic nece biti skoro nagradjen regulisanjem odnosa s medjunarodnim finansijskim organizacijama, kao i da se zalaganje za preispitivanje jugoslovenske politike prema sukcesiji vezuje za povratnike iz NJujorka (Danka Djunica i Nebojsu Maljkovica), koji nisu uspeli da donesu sporazum s Londonskim klubom, kao potrebni dokaz o poboljsanom rejtingu SRJ u svetu.

Pa kad je tako - zasto bi se ista menjalo, a tvrdi principi ionako uvek ostaju dobar alibi za neodlucnost ili nespremnost da se nesto konkretno uradi. Glavni mentor nase sudbine, verovatno, zeli da vidi kako ce utvrditi svoju i partijsku poziciju kod kuce, a posle toga videce kako ce trgovati na spoljnjem planu. Propustene sanse da zemlja u tome bolje prodje nisu, izgleda, vazne, jer ga niko kasnije nece propitivati zasto je placena nepotrebno visoka cena te trgovine, o kojoj ovdasnja javnost uglavnom nista ne zna... Dok je posledice, u vidu sankcija i sire, ne klepe po glavi.