KAKO JE DRZAVA PREVARILA JEDNOG ITALIJANSKOG STRANOG INVESTITORA

Ko veruje, kajace se

Verujuci da su zakon o stranim ulaganjima, po kojem je uvoz opreme oslobodjen od poreza, i savezni propis koji regulise poreze usaglaseni, Mario Dela Rata uvezao masine u vrednosti od 421.000 DEM. To je, medjutim, bio tek pocetak u seriji neprijatnih iznenadjenja

Strana ulaganja i interesovanje investitora za Jugoslaviju uvek su zgodna tema za prigodne govore, predizborna obecanja i dokazivanje da smo mi jedna otvorena zemlja. Savezni ministar za spoljnu trgovinu Borislav Vukovic u stampi bez zazora tvrdi kako smo mi, tako reci, idealni za strane ulagace, posto im pruzamo sve moguce pogodnosti. Oni samo treba da donesu pare.

Kako to izgleda kad strani ulagac zaista dodje sa zeljom da ovde posteno radi, a ne da se bavi svercom i mutnim poslovima, odlicno govori slucaj Italijana Marija Dela Rate, koji je ozbiljno shvatio nas Zakon o stranim ulaganjima i pokusao da zapocne preradu koze za izvoz, sa domacim partnerom. Vrednost zajednickog ulaganja, prema sklopljenom ugovoru, trebalo je da iznosi oko 1,9 miliona maraka.

"Sacekajte izbore"

Mario Dela Rata u Jugoslaviji radi vec 13 godina, a u poslednjih pet kao "beogradski zet" ovde je stalno nastanjen. Posto se, kako kaze, citavog radnog veka bavi poslovima vezanim za kozu, odlucio je da sa "Tehnoloskim zavodom za kozu i obucu" iz Beograda sklopi ugovor o stranom ulaganju, tako sto ce on iz Italije uvesti potrebnu opremu, a domaci partner osposobiti, odnosno adaptirati, proizvodne pogone. Ugovor je upisan u registar stranih ulaganja i dobio sve potrebne dozvole. Medjutim, od samog pocetka nastali su problemi.

- Prvo domaci partner nije uspeo da dobije kredit za osposobljavanje pogona, prema prvobitnom dogovoru, pa sam uz dodatni trosak, sredstva za to ulozio ja, kaze Dela Rata. To se, medjutim, pokazalo kao najmanji problem. Veci su nastali cim je prvi kontingent opreme stigao u Luku Beograd, u vrednosti od 421.000 maraka. Tek tada mi je receno da na tu opremu treba da platim porez u visini od 13 odsto, mada su osnovna sredstva oslobodjena, prema Zakonu o stranim ulaganjima, tog poreza. Kad sam objasnio da sam oslobodjen od poreza, iz carine su me uputili u Ministarstvo za spoljnu trgovinu. Predrag Maksimovic, pomocnik ministra, obecao mi je da ce se to ukinuti, dok prodju izbori i dok se sastane Savezna skupstina, posto savezni zakon o porezima treba da se usaglasi sa republickim.

Kako je za to vreme ocekivano da se zavrse radovi na adaptaciji pogona, Dela Rata je imao strpljenja, ali posto oprema nikako da stigne sa carine (naglasava da to nikako nije greska ove sluzbe), stranom ulagacu je, u neformalnim razgovorima, nagovesteno kako ipak postoje nacini da se taj problem resi. Elem, problem je za sada resen tako sto je placanje dazbina, na koje zakonski uopste nije obavezan, odlozeno na godinu dana. Ali, sada je nastao drugi problem.

- S obzirom da je izvoz koze na rezimu kontingenata, u Privrednoj komori Jugoslavije proverio sam da li su strana ulaganja zaista od toga izuzeta, i to mi je potvrdjeno. Prema mom ugovoru sa domacim partnerom, 80 odsto proizvodnje namenjeno je izvozu. Ja imam obezbedjeno trziste u Italiji za cetiri puta vecu proizvodnju od ove kojom ovde raspolazem. Ali, ja jos nisam dobio resenje za izvoz, a pouzdano znam da kozu izvoze ljudi koji sa tim poslom nemaju nikakve veze, kaze Dela Rata.

U zamci propisa
Mario Dela Rata napominje kako je, prakticno, uhvacen u zamku propisa koji "mogu da se citaju i ovako i onako". Sto je mozda i najapsurdnije, on poseduje jos jednu fabriku za proizvodnju klompi u Republici Srpskoj, koja radi bez ikakvih problema. Uprkos ratu, haosu, i opstem i privrednom, tamo se strogo postuju ugovori, tako da, kaze, klompe odlaze u Italiju, a posao cveta na obostrano zadovoljstvo.

Gubitak 300 hiljada DEM

Tako je sada doveden u potpuno apsurdnu situaciju: prvo, opet ga cekaju muke da ostatak opreme (koja sve vreme ceka spremna u Italiji) prodje carinu i da na nju ne plati porez na promet, posto i nije namenjena prometu, vec sluzi za proizvodnju i moze se ponovo izneti iz zemlje. Drugo, i kad pocne konacno proizvodnju, ne moze da prevazidje, formalno nepostojecu, prepreku kod dobijanja odobrenja za izvoz. Tako, kaze Dela Rata mesecni gubitak iznosi oko 100 hiljada maraka. Posto mu je "svega preko glave", ako bi pokusao da sada raskine ugovor i opremu vrati u Italiju, cist gubitak bi iznosio oko 300 hiljada maraka, zbog dosadasnjih i buducih troskova. "Od koga ja da trazim naknadu stete", pita se Mario Dela Rata. "Hocu da radim, zato sam se i odlucio za ovaj posao, ali necu vise da gubim. Svakog dana slusam price o stranim ulaganjima, svasta se obecava, a ja sam doveden u poziciju da ne znam sta da radim. Ja zelim iskljucivo da poslujem po zakonu, ne zelim da koristim nikakve 'neformalne kanale', veze, niti 'sredjivanje' posla, a to je izgleda ovde nemoguce".

Ovaj slucaj mogao bi da posluzi kao ozbiljno upozorenje nadleznima da se u ovoj oblasti zavede red, ako price o stranim ulaganjima nisu samo puke floskule. To se pre svega odnosi na saveznog ministra za spoljnu trgovinu Borislava Vukovica, koji voli da se sa ovom temom javno eksponira. Ne bi bilo lose ispitati da li u ovom, za nase uslove delikatnom ministarstvu, postoje mozda mito, korupcija, razne veze i ostale "neformalne" pojave, koje obeshrabruju potencijalne ulagace, navikle na legalno poslovanje. U javnosti je, uostalom, ne jednom skrenuta paznja da u poslove sa kontingentima, uvoznim i izvoznim dozvolama, treba uvesti red.

Biljana M. Stepanovic

Pismo italijanskom ambasadoru
O svim ovim problemima Mario Dela Rata pismeno je obavestio Savezno ministarstvo za trgovinu, ali nikakav odgovor nije dobio. Zato je bio prinudjen da sa slucajem upozna i italijanskog ambasadora u Beogradu, gospodina Rikarda Sesu. "Bilo bi dobro da, makar preko stampe, nadlezni obrate paznju na ovakve slucajeve i nesto promene, ako zele da strani investitori zaista donose svoj kapital u Jugoslaviju. U suprotnom, i oni koji su planirali da ovde zapocinju neki posao, bice odvraceni od takve namere ako saznaju sta ih ceka. Time zemlja visestruko gubi, jer strani partner ne unosi samo novac ili opremu, nego zaposljava i radnike i placa sve uobicajene troskove a taj novac ostaje u zemlji, kaze Mario Dela Rata.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /