Policija i tehnologija

Mihal Ramac

"Ekspanzija evropskih i svetskih centara moci i stvaranje novih sfera uticaja objektivno je pretnja bezbednosti i miru, usled prirodnog otpora koji takvim kretanjima pruzaju zemlje koje zele da biraju sopstveni put tehnoloskog i kulturnog razvoja". I da je u navedenoj recenici sve gramaticki cisto, i da predsednik republicke vlade Mirko Marjanovic na subotnjoj svecanosti u Policijskoj akademiji nije rekao nista vise, ove reci bile bi dovoljne da se covek ozbiljno upita kad je to i u ime cega doneta odluka o pretvaranju zemlje Srbije u svet izvan sveta.

Iako je na pocetku ustvrdio da je "doslo do obnavljanja i intenziviranja odnosa i saradnje sa velikim brojem zemalja", republicki premijer ponavlja staru pricu o medjunarodnoj zaveri, odnosno ekspanziji izvesnih spoljnih faktora koji, dakako, ugrozavaju one sto bi da idu mimo i u inat. Ne samo politicki, vec i glede tehnologije te, napose, kulture.

Republicka vlada, sva je prilika, ubrzano priprema program na osnovu kojeg ce Srbija (Crna Gora je nakon nedavnih izbora konacno posla drugim putem) razvijati sopstvenu tehnologiju, verovatno u svakom pogledu napredniju od svetske, kao i svoju posebnu kulturu, takodje drugaciju. Srbija bi, dakle, mogla odbaciti kompjutere, televizore, telefone, ali i tranzistore, sijalice pa, sto da ne, i kvake na vratima. Naredni korak bi moglo da bude izbacivanje iz upotrebe knjiga, zatvaranje skola i pozorista, ali i zabrana koriscenja paste za zube, peskira i maramica. Sve u ime sopstvenog puta i sopstvene, zasad neotkrivene ali svakako sasvim samobitne tehnologije i kulture.

Novi policijski oficiri su usput od premijera culi da su radnici republickog MUP "uvek uspesno, na zakonski i profesionalan nacin, izvrsavali zadatke na ocuvanju bezbednosti zemlje i licne i imovinske sigurnosti gradjana". Da je vreme za salu, recenom se ne bi imalo sta prigovoriti. Nedelju dana posle jos jedne sahrane na kojoj je drug Marjanovic bio zajedno sa politicko-finansijskom vrhom republike takva izjava zvuci u najmanju ruku neukusno. Nakon nje ne zacudjuje ni nastavak, u kom se mladim oficirima porucuje da gradjani u njima vide "pouzdane branioce mira, slobode i ocuvanja svog ljudskog i nacionalnog dostojanstva i kulturne samobitnosti". Jos jedna srbijanska izuzetnost! Gotovo sve svetske policije se, naime, bave mnogo prozaicnijim poslovima i obavljaju ih, uglavnom, nesto efikasnije nego ovdasnja.

Od onih koji rade u policiji, nazalost, najmanje zavisi cime ce se baviti i sta smeju da rade. I oni su, verovatno, zapanjeni sto im se, pored svih briga, kaci o vrat i nacionalno dostojanstvo i, opet, kulturna posebnost. Gde jos u svetu, pobogu, policija brine o pozorisnom repertoaru, budzetu izdavackih kuca, honorarima pisaca itd. Bilo je i toga, naravno. S poznatim ishodom. Ako je to ono sto (odlazeci?) premijer nudi Srbiji, prvoj generaciji skolovanih policijskih oficira nece biti lako. Ostalim gradjanima pogotovo.