MOC MINISTRA I PENZIONISANJE UNIVERZITETSKIH NASTAVNIKA

"Ali ja nemam drugog puta, nikome ne mogu da kazem osim sebi i hartiji. Zato sam nastavio da povlacim nezaustavne redove, s desna na lijevo, od provalije do provalije ruba, od provalije do provalije misli, u dugim nizovima koji ostaju kao svjedocanstvo ili optuzba" (Mesa Selimovic, "Dervis i smrt")

Zoran R. Tomic

Kada Ustavni sud pokrene postupak za resavanje spora o pravnoj valjanosti nekog zakonskog paragrafa s obzirom na njemu nadredjenu opstu normu, pred pravnika, osobito ako je i naucni poslenik, iskrsava moralna dilema: iznositi u javnost svoje sopstveno misljenje o "zivom" pravnom problemu - pre zavrsetka postupka, odnosno ranije nego sto ono, eventualno, bude zamoljeno od samog suda pri javnoj raspravi - ili ne.

Medjutim, pocetna nedoumica se lako razresava ako se, poniranjem u srz konkretnog pravnog cvora - povrt svega u neposredne posledice njegovog dosadasnjeg neraspetljavanja - dodje do zakljucaka koje nameravam da saopstim. Oni bi, mozda, mogli da budu i od opstijeg znacaja, ili makar samo u pogledu pojedinacnih pravnih situacija stvorenih nedavno bas primenom normi odredjenog zakona cije ispitivanje pravilnosti traje vec gotovo pet meseci.

Ovom prilikom, eto, usredsredjujem se na odredbu clana 95. republickog (Srbija) Zakona o univerzitetu (od 1992. god.), koja odredjuje sledece: "Nastavniku prestaje radni odnos na kraju skolske godine u kojoj je navrsio 65 godina zivota". O ocenjivanju saglasnosti citirane regule sa onom iz clana 66. stav 2. saveznog Zakona o osnovama radnih odnosa (od 1996. god.) pokrenut je (11. juna 1997. god.) odgovarajuci postupak pred Saveznim ustavnim sudom.

1) - U tekstu pomenutog saveznog zakona pise: "Zaposlenom koji navrsi 65 godina zivota ili 40 godina staza osiguranja prestaje radni odnos ako poslodavac u skladu sa uslovima utvrdjenim zakonom ne odluci da zaposleni ostane u radnom odnosu". Polazeci od navedene norme, clan 110. republickog (Srbija) Zakona o radnim odnosima (od 1996. god.) propisuje: "Zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca (po sili zakona) kad navrsi 65 godina zivota i najmanje 15 godina staza osiguranja" (stav 1). "Direktor moze da odluci da zaposleni koji je ispunio uslove iz stava 1. ovog clana, ostane u radnom odnosu, ako je to neophodno za obavljanje odredjenih poslova, a najduze do navrsenih 67 godina zivota" (stav 2).

Pitanje glasi: moze li se, to jest sme li se - u miljeu radnopravnog procesa na fakultetu - bilo kojim opstim ili pojedinacnim pravnim aktom uskratiti dekanu pravo iz sfere osnova radnih odnosa da, u skladu sa zakonom ("ako je to neophodno za obavljanje odredjenih poslova") produzi radni odnos nastavniku i posle zavrsetka skolske godine u kojoj on puni 65 godina zivota (ali najvise do navrsenih 67 godina zivota)?!

Pre pokusaja da na njega meritorno odgovorim, nije na odmet skrenuti paznju da su univerzitet i fakultet ustanove koje vrse javnu sluzbu (clan 3. stav 1. Zakona o javnim sluzbama Srbije od 1991. god.). A "u pogledu prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih u ustanovi iz clana 3. stav 1. ovog zakona, primenjuju se propisi o zaposlenim u drzavnim organima, ako zakonom nije drukcije odredjeno" (clan 23. Zakona o javnim sluzbama - kurziv je moj). Inace, u republickom (Srbija) Zakonu o radnim odnosima u drzavnim organima (od 1991. god.) nema ni recii o starosnoj granici za prestanak radnog odnosa po sili zakona, a kamoli o mogucnosti njegovog produzenja.

Stoga, vracam se konstataciji da je razmatrana pitanja explicite, na saveznom nivou, jedinstveno za celu teritoriju Jugoslavije - i to kao nezaobilazno jezgro radnih odnosa (!!) - regulisao respektivni federalni zakonski temeljac, pri cemu je ta njegova solucija dosledno precizirana, sto se tice Srbije, odgovarajucim republickim opstim radnopravnim zakonskim izvorom.

Zakonom o univerzitetu, zasebnim zakonom za oblast univerzitetskog obrazovanja, pravo o kojem pisem nije i ne moze (ne sme) da bude oduzeto onome kome iskljucivo pripada - rukovodiocu rada na univerzitetu, odnosno fakultetu. Kako naglasih, to pravo je deo osnova, neporecivih polazista radnopravne materije - sto je u ekskluzivnoj kompetenciji savezne drzave (Ustav Jugoslavije - clan 77. tacka 5, in fine), a ne republike clanice. A ispod, na federalnoj ravni utvrdjenog standarda radnih prava (isto vredi i za obaveze i odgovornosti) - uoblicenog odgovarajucim saveznim zakonom - u ostalim radnopravnim propisima i aktima ne sme se niposto ici. Ukratko, osnov se ne moze prenebregavati. Dakle, drugim radnopravnim normama, koje "pokrivaju" ono sto nije osnova radnih odnosa, a neprekidno imajuci nju na umu, mogu se priznati, odnosno stimulisati veca i vise prava, ali manja ili pak manje prava - to ne!

Sve u svemu, nalazim da odredba clana 95. republickog Zakona o univerzitetu nije u neskladu sa slovom i duhom pravila stava 2. clana 66. saveznog Zakona o osnovama radnih odnosa. Te norme su u relaciji dopunjavanja, nadovezivanja, a ne medjusobnog sukobljavanja i iskljucivanja.

Zakon o univerzitetu je tipican lex specialis - poseban zakon u klasicnom, ne u onom iskrivljenom, pocetkom tekuce godine upotrebljenom, politickom znacenju. Svrha mu je da izrazi i odrazi organizacione u funkcionalne specificnosti univerziteta i njegovih clanova, na prvom mestu fakulteta. Kod penzionisanja univerzitetskih nastavnika, on je, medjutim, specijalan, odstupajuci od opsteg samo utoliko sto - imajuci u vidu prirodu fakultetske delatnosti i redovno trajanje univerzitetske skolske godine - odredjuje da radni odnos nastavniku univerziteta ne prestaje danom navrsenja 65 godina zivota ili 40 godina staza osiguranja, vec tek okoncanjem one skolske godine u kojoj je polovinu sedme decenije dosegao - derogirajuci jedino u tom pogledu opstiji propis. I nista vise, i ni u cemu drugom!

Sto se tice mogucnosti produzenja radnog odnosa nacelno svakom zaposlenom (uz njegov licni pristanak), pa i univerzitetskom nastavniku posle malocas oznacenog momenta, ostaje merodavna i neotklonjiva analizirana osnovna savezna zakonska klauzula, uz srodnu opstu republicku radnopravnu odrednicu.

Znaci, odredba clana 95. Zakona o univerzitetu nije protivpravna sa stanovista uporedljive i prioritetne - pravno starije, iako po rodjenju mladje savezne zakonodavne tvorevine, kao merila.

S druge strane, izlozeni stav o nesuprotstavljenosti dva vazeca zakonska paragrafa nikako ne treba razumeti kao povladjivanje nedopustenom izolovanom, nesistematskom tumacenju ove "kriticne tacke" Zakona o univerzitetu. Naprotv, apsolutno je pravno nedozvoljeno neobaziranje na njegovu sistemsku i neraskidivu, snaznu i neprekidnu nit sa federalno-pravno pobodenim nosecim stubovima radnih odnosa u sadasnjoj Jugoslaviji. Jos je opasnija, drskom drzavnom prinudom nametnuta primena samo i "usamljeno" univerzitetskog Lex specialis, pracena namernim ignorisanjem radnopravnih aksioma o kojima je rec. No, potonje pitanje je ipak odvojeno, u egzekutivnom je domenu, pa cu ga zato pretresti nesto docnije.

(Kraj u sutrasnjem broju)