SUSTINA POLITICKOG MARKETINGA (2)

Mihailo Brkic

Srpski pokret obnove je politicka partija koja je u predizbornu kampanju usla, po opstem misljenju, najambicioznije. Lider stranke i kandidat za predsednika nikada nije bolje izgledao, nikada po sops tvenom priznanju nije imao tako otvoren medijski prostor, a recit i harizmatican bio je, naravno, kao i uvek. Predizborni skupovi SPO bili su organizovani bolje nego ikad, a masa tehnicki savrseno iz radjenih plakata posmatrace nas jos dugo sa najrazlicitijih vertikalnih povrsina. Na izgled, svi elementi politickog marketinga potpuno su zadovoljeni, medjutim SPO i njegov lider su po misljenju i d omace i inostrane politicke javnosti najveci gubitnici septembarskih izbora. Zasto?

SPO nije ubedio glasace da ce njegova usluga vrsenja vlasti biti bolja nego socijalistickih prethodnika, niti da ce manje kostati. Mreza lokalnih odbora SPO u vecem delu zemlje je kadrovski i funkcionalno neizgradjena, tako da je u marketing smislu potpuno zanemarena distribucija. Konacno p romotivno-propagandna funkcija na koju se sveo celokupan politicki marketing SPO potpuno je promasila izbornu ciljnu grupu. Ova stranka je u svom dosadasnjem delovanju pokazivala pretenzije ka osvaja nju vlasti na celokupnom birackom trzistu Srbije.

Posle ovih izbora, medjutim, zbog pogresne analize ukupnog birackog tela Srbije i u tom smislu neodgovarajucih propagandnih poruka SPO prakticno sve vise postaje regionalna stranka zapadne Srbije. Na ime, SPO je tokom cele kampanje tvrdokorno insistirao na (pojednostavljujemo i molimo da se to uz izvinjenje uvazi) na retorici tipa "za kralja, za Drazu", sto je istina godilo zeljama glasaca u vece m delu Sumadije gde je i izvor pomenute tradicije, ali je zarad toga SPO izgubio celu Vojvodinu i veliki deo birackog tela Beograda. Njegovi rezultati su znatno slabiji nego do sada i u istocnoj i ju goistocnoj Srbiji i gradu Nisu.

Politicki marketing SPS uslovljen je cinjenicom da se radi o stranci koja vec jako dugo vrsi uslugu vlasti i do sada je bila lider na ukupnom politickom trzistu. Medjutim, ta usluga postaje sve skupl ja, dok joj je kvalitet, a sto je vec nepodeljeno misljenje, sve losiji. SPS ima najbolje funkcionalno i kadrovski izgradjenu distribuciju, ali je problem sto ta mreza tesko moze jos dugo uspesno pro davati skupu, a nekvalitetnu uslugu. SPS je dobro procenio zelje veceg dela birackog tela, a ocekivanja od vlasti mogla bi se sazeti u dve osnovne poruke:

1) Vlast treba da obezbedi socijalnu pravdu i jednakost.

2) Vlast treba da pokaze solidnu dozu nacionalizma.

SPS je u tom pravcu usmerio svoju kampanju kroz poruke "Za Srbiju" i "Reforme '97 - Srbija u pokretu". Medjutim, problem je u tome sto veci deo birackog tela, na osnovu gotovo desetogodisnje empirije , sada sve otvorenije pocinje da sumnja da SPS moze da ispuni dva navedena ocekivanja. Zato su propagandni stratezi SPS sloganima "Za Srbiju" i "Reforme '97 - Srbija u pokretu" nacinili gresku, jer t e poruke zvuce neoriginalno i neubedljivo, i ucvrscuju predstavu u birackom telu da je SPS nesposoban da odgovori zeljama i ocekivanjima glasaca.

Srpska radikalna stranka i njen lider su, po nepodeljenom misljenju, prakticni pobednici septembarske izborne trke. Oni su po svoj prilici najbolje izucili skolu politickog marketinga. Shvatajuci realnost izbornog trzista, odnosno da su zelje najveceg dela biraca usmerene ka socijalnoj j ednakosti i nacionalnom ponosu (bez obzira kako se ovo jos moze citati), radikali vec vise od pola decenije izgradjuju svoje politicke usluge prema zahtevima tog i takvog birackog trzista. Stvaraju u verenje u javnom mnjenju da jedini znaju da organizuju i vrse vlast na opstu korist, da je funkcionisanje vlasti u njihovom aranzmanu najjeftinije. Srpska radikalna stranka, po unutrasnjoj organizaciji i distribuciji svojih lokalnih odbora i clanstva, jedina parira socijalistima. Ona medjutim, nema opterecenje izneverenih ocekivanj a kao sto je to slucaj sa socijalistima, tako da su propagandne poruke srpskih radikala, iako naizgled pomalo nevesto upakovane i nedizajnirane, birackom telu delovale sveze i pouzdano. Pohod radikal a u Vojvodini, nekim delovima Beograda, istocnoj i jugoistocnoj Srbiji, pa cak i u Uzicu, Kragujevcu i Kraljevu doveo je Socijalisticku partiju Srbije i Srpski pokret obnove u situaciju da od lidera prerastu u gubitnike znacajnog dela trzista. Kako ce se u tim novim okolnostima snalaziti ove stranke, ostaje da se vidi, ali je izvesno da iz korena moraju menjati filozofiju svog politickog marketinga.

Razmotrimo konacno kako da stranke koje su bojkotovale izbore, a koje se sada sve vise smatraju opozicijom ne samo socijalistickoj vlasti nego i ukupnom politickom sistemu ove zemlje, kako da dakle t e partije, a pre svih Demokratska stranka, pariraju zahtevima birackog tela, koje na prvi pogled trazi upravo ono sto demokrate i njima bliske partije ne nude.

Mora se shvatiti da aktuelni politicki ambijent Srbije ima izrazitu socijalnu i nacionalnu notu. Svako ko ozbiljno hoce da se bavi politikom, a to u krajnjoj liniji znaci da osvoji vlast na izborima, mora uvazavati tu cinjenicu. Izlisno je i kontraproduktivno da istinski demokratske opozicione stranke gube vreme i glasove ispravljajuci "krive Drine" komplikovane psihe naseg prosecnog glasaca, je r je ta psiha plod visedecenijskog delovanja niza negativnih drustvenih faktora, koji su svoj klimaks doziveli u poslednjoj deceniji zbog niza svima dobro poznatih razloga.

Umesto toga Demokratska stranka (i stranke koje je budu pratile) treba da u opstinama gde drzi ili participira u vlasti, dokaze biracima da to radi bolje i od SPS i od radikala, kao i da glasace uver i da bi cena vrsenja takve vlasti u celoj republici bila niza, a dugorocna korist za celo drustvo veca nego do sada. Demokratska opozicija mora da organizaciono i kadrovski maksimalno ojaca svoje red ove i da na terenu uspostavi kontakt sa domacim javnim mnjenjem bar podjednako dobar kao sto ga sada ima sa stranim.

Demokratska opozicija mora garantovati u ubediti birace da ce zaista biti u stanju da obezbedi socijalnu pravdu u zemlji. Konacno, bas zato sto demokratske opozicione stranke vode intelektualci evrop skog obrazovanja i nazora, one ne smeju bezati od nacionalizma u svom obracanju javnom mnjenju i potencijalnim glasacima, jer je konstantni nacionalizam nasa politicka realnost. Medjutim, za razliku od radikalskog ili socijalistickog, taj nacionalizam mora biti ugladjen i superioran, a ipak dovoljno prepoznatljiv prosecnom glasacu.

(Autor je ekonomista iz Novog Sada)