Politicke z(m)urke

Srbija se polako iz zanra tragedije seli u farsu sa pevanjem i pucanjem. Nevolja je sto to mnogo bolje izgleda u pozoristu nego u stvarnom zivotu

Teofil Pancic

Secate li se vremena kada je Srbija imala Predsednika? Nije to bilo tako davno, ali cini se kao da je to vec daleka proslost, i da nam se predsednik (kakav-takav) nece vratiti tako skoro. Deset godina neupitne vladavine Slobodana Milosevica - koji je bio fakticki predsednik Srbije jos dok je zvanicno bio "samo" sef "Cekaja" - zapatilo je ovde mentalitet po kojem se samo doticni ex-bankar moze nazivati Predsednikom (veliko slovo je bitno: lepo se cuje "punoca" tog P kada ga Milosevicevi vernici izgovaraju), dok su svi ostali, u najboljem slucaju, predsednicici, namesnici, surogati, senke... Posle decenije antiinstitucionalnog upravljanja drustvom organizovanim po ekscentricnom piramidalnom principu Gazda (+Gazdarica) - Dvorjani - Svetina, oko Milosevica je stvorena takva praznina da ni na vidiku nema nikoga ko bi mogao da zauzme njegovo mesto. Zato imamo sve sanse da nam zemlja doceka Vek Nauke i Levice sa Predsednikom U Odsustvu. Sto, doduse, ne iskljucuje mogucnost da neko privremeno zaposedne ono kanabe, tek toliko da ga odrzi u pogodnom grejnom stanju. Tesko je, ipak, poverovati da ce se ta persona odazivati na ime Milan Milutinovic.

Izbori za predsednika Srbije do sada su bili olimpijska aktivnost koja se odrzavala u duhu kubertenovskog gesla "vazno je ucestvovati", a i zato da nesumnjivi pobednik stekne "demokratsku legitimaciju" pred svetom. Ali, sve sto je lepo kratko traje: zahvaljujuci ustavnoj diverziji dr Ratka Markovica i ostalih mangupa u njihovim redovima, Milosevic je morao da se preseli na gotovo virtuelnu duznost predsednika nista manje virtuelne savezne drzave, i da tamo bude izlozen hirovima nekog tamo Mila Djukanovica, razmetnog politickog sina kojem je bas on obezbedio posao i hleb nasusni, a ovaj mu sad tako vraca... Posto trik sa Lilicem kao Namesnikom nije prosao cak ni kod ovog veselog naroda, kojem inace mozete komotno prodati i teoriju da slonovi lete, slusaju dzez i resavaju ukrstenice (samo ako to dva-tri puta ponovite na Dnevniku RTS), ostalo je da se optrci jos jedan krug, bez vere u pravi rezultat.

Jedina nepoznanica predstojecih predsednickih izbora je ponasanje septembarskog "antiizbornog bloka", posto se uporno najavljuje mogucnost da jedan njegov deo - recimo, Gradjanski savez Srbije - istakne svog predsednickog kandidata u vidu neke ugledne nestranacke licnosti. Tome u prilog idu i izjave poput one Mladjana Dinkica da bi bojkot predsednickih izbora znacio kraj za "bojkotase", jer se narodu mora ponuditi neka ozbiljna i kvalitetna alternativa, a ne samo sedeti i kukati za boljim izbornim uslovima. Nakon sto se Slobodan Vucetic ljubazno zahvalio na ponudi da izadje Seselju na megdan, najveci deo javnosti je idealne kandidate prepoznao u dezurnim dzokerima - dr Dragoslavu Avramovicu i Milanu Panicu, a ni ovi nisu bas zurili da demantuju takva nagadjanja. Kod radikala, naravno, nema nepoznanica - Seselj zudi i vapi za tim da usreci celu Srbiju onako kako je preporodio Zemun, a videcemo da li je i Srbija bas toliko "zagorela" za Vodjom da ce se definitivno i podati prvom koji pokaze ozbiljniju zelju i ambiciju da je poseduje. Vuk Draskovic, razume se, ne zeli da zaostane za kumom, pa nas nece mimoici cast da ponovo prisustvujemo njegovim napadima Vere i Nade u vlastito spasiteljsko (i spisateljsko, u pauzama) poslanje, koje ce se krajnje predvidljivo zavrsiti: Draskovic ce ponovo dobiti dovoljan broj glasova da pomisli kako je "nadomak uspeha" i kako "Srbija samo sto nije progledala" (i ugledala njegov svetao lik), ali i premalo glasova da bi takva mogucnost bila nesto vise od tlapnje ljudi koji zele da veruju u ono sto (im) je lepo, pa sta kosta da kosta. Bice, naravno, na listama predsednickih kandidata i obaveznih primeraka jurodivih na dezurstvu, ali to je nezaobilazan deo folklora.

Kad pogleda spisak potencijalnih predsednickih kandidata, dusevniji posmatrac, osetljiv na patnju otadzbine, pozeli da kandiduje Mila Djukanovica za predsednika Srbije - imao bi vise sansi... Posto to iz objektivnih razloga necemo gledati, ostaje nam da secemo usi i krpimo Ono Dole s ovim sto imamo. Sanse svakog od mogucih kandidata su, uostalom, njegova briga (i onih koji ga kandiduju), a kibiceru koji je zeljan jedino normalnog, prosperitetnog i mirnog zivota - makar za promenu, ako ne zbog "imanentne" vrednosti ovog zivotnog stila - ostaje samo da se pita sta smo mi Bogu zgresili da su nam sanse da do toga dodjemo tako male?

Samosazaljive jadikovke na stranu, spisak nasih grehova i nije tako mali. Ako su sve nase znacajnije politicke stranke organizovane na "firer-principu", i ako se sve vrti oko famoznih Harizmatskih Vodja i njihovih nepouzdanih dogovora i pijacarske trgovine, onda je logicno da nam se politicka scena pretvara u Drustvo Replikanata Slobodana Milosevica, koji su savrseni, osim sto imaju jednu manu: svi su falsifikati, jedino je Milosevic original. A zasto da narod kupuje laznjake kad za iste pare moze da dobije pravog Gazdu? Tacnije, mogao je pre podle ustavne opstrukcije - zato je sada dezorijentisan. Ono oko cega se sada vodi bitka svodi se na ubedjivanje naroda da prihvati da je Big Boss tek privremeno odsutan (sto je posao "leve koalicije" sa njenim babuska-kandidatima), da je Gazda na odlasku, ali je ostavio voljenom narodu u amanet dostojnog naslednika (radikali), odnosno da Gazda (vise) nista ne valja i da Mi Imamo Boljeg Domacina (SPO). Bivsi (?) "bojkotasi" pokusavaju sa razumnom strategijom koja se svodi na zakljucak da "Srbiji nije potreban Gazda" iliti "Necemo diktatora - hocemo direktora", ali to je jos uvek suvise avangardno za zajednicu u kojoj svakoga ko pusta vodu posle male nuzde i trese tekuci sadrzaj nosa u maramicu mozete mirne duse zvati ekscentricnim dzentlmenom koji se "pravi vazan".

Sve su sanse, dakle, na izborima zakazanim za sedmi decembar na strani jedinog pravog Milosevicevog kandidata: doticni se zove g. Niko! Covek koji je uspeo da od svoje ekstremno neuspesne - tacnije: zadivljujuce pogubne - vladavine napravi predmet obozavanja, ima sve najbolje razloge da ucini sve da Srbija ostane bez predsednika sto je moguce duze, tek da se vidi koliko je tesko bez njega: molice ga oni, nezahvalnici, da se vrati! To sto je Vojislav Seselj jedini koji moze, kako sada stvari stoje, da mu pomrsi racune, dokazuje da je Milosevic bio toliko vidovit da je na vreme obezbedio i opoziciju po svojoj meri. Zato se najtacniji realisticki opis danasnje Srbije nalazi u "alegoricnom" romanu Gilberta Kida Cestertona "Covek koji je bio Cetvrtak" - nema te "aktuelne publicistike" koja Srbiju devedesetih tako detaljno opisuje, sa sve "antirezimskim " koji su zapravo panduri i pandurima koji su zapravo - takodje panduri... A potencijalni predsednicki kandidati - kojem oni zanru pripadaju? Videcemo, ali nema sumnje da se ova zemlja i njena bizarna politicka scena iz tragedije polako sele u farsu. A to u pozoristu ipak mnogo bolje izgleda nego u stvarnosti, ali sta vredi - kod nas pozorista sluze za potpalu.