Zasto zrtve kriminala nemaju poverenja u policiju

Militarizacija policije je jos naglasenija nego sto je to bio slucaj u ranijem periodu tako da se ne moze govoriti o slabljenju vec, naprotiv, o jacanju koncepta partijske ili politicke policije cija je osnovna funkcija odbrana drzavne vlasti od gradjana. Funkcija zastite gradjana od kriminaliteta i pomoc zrtvama krivicnih dela tako je jos vise potisnuta u drugi plan sto, u uslovima enormnog porasta kriminaliteta, postaje posebno zabrinjavajuce

Pise: Vesna Nikolic-Ristanovic

U poslednjih sest godina u Beogradu je doslo do enormnog porasta kriminaliteta i to, pre svega, njegovih najtezih oblika. Najveci porast zabelezila su teska imovinska i nasilna krivicna dela kao i krivicna dela vezana za ilegalno posedovanje oruzja. Najveci porast kriminaliteta zabelezen je 1993. godine, odnosno sredinom rata u bivsoj Jugoslaviji.

Broj prijavljenih izvrsilaca razbojnistva najvise je porastao u periodu izmedju 1990. i 1994. godine - za enormnih 552 odsto. U istom periodu, broj prijavljenih provalnih kradja porastao je za 82 odsto, broj prijavljenih ubistava za 56 odsto, a prijavljene telesne povrede za 20 odsto. Istovremeno, iako je broj policajaca takodje porastao, slabilo je angazovanje policije u otkrivanju i razjasnjenju krivicnih dela, a jacao politicki aspekt njihove funkcije. To je rezultiralo ne samo u daljem rastu kriminaliteta vec i u drasticnom povecanju osecanja nesigurnosti gradjana i njihovom nepoverenju u organe koji bi od narastajuceg kriminaliteta trebalo da ih stite.

Jedno od retkih istrazivanja koje se proteklih godina na sistematican nacin bavilo pitanjima ugrozenosti gradjana od kriminaliteta i njihovim zadovoljstvom radom policije na suzbijanju kriminaliteta jeste istrazivanje Instituta za kriminoloska i socioloska istrazivanja u Beogradu koje je sprovedeno u toku 1996, na uzorku od 1.094 gradjana, kao deo Medjunarodnog istrazivanja zrtava kriminala. Medjunarodno istrazivanje zrtava kriminala se inace sprovodi od 1989. godine svake tri godine u velikom broju zemalja i ima za cilj dobijanje uporedivih podataka, a nasa zemlja je po prvi put njime obuhvacena prosle godine.

Imajuci u vidu znacaj odnosa policije prema zrtvi krivicnog dela za kreiranje njenog utiska o celokupnom pravnom sistemu i drzavnoj moci, nije nimalo iznenadjujuce da je, od svih delova krivicno- pravnog sistema, upravo potreba za promenama u policiji izazvala najvece interesovanje u postkomunistickim zemljama. Ocigledna je zelja da se na taj nacin pokaze da se u ovim zemljama zaista nesto menja u pravcu demokratizacije. Upravo stoga, u vecini tzv. zemalja u tranziciji sprovedene su i jos uvek su u toku reforme policije sa ciljem da ona postane demokraticnija i odgovorna ili, drugim recima, da se poboljsa slika koju javnost ima o njoj i da se olaksa pristup gradjana pravdi. Pri tome se nastoji da se uspostavi ravnoteza izmedju dve osnovne komponente koje cine dualizam policijske funkcije (odrzavanje reda i borba protiv kriminala), koja je u komunistickom periodu bila bitno narusena davanjem apsolutnog primata politickom nad kriminalnim aspektom mandata.

Trendovi vezani za promene u policiji do kojih je doslo u tzv. zemljama u tranziciji, ne samo sto nisu praceni odgovarajucim naporima u nasoj zemlji, vec su, cini se, imali obrnuti smer. Kao sto je drustveno-politicka i ekonomska situacija u kojoj se poslednjih godina nasla SRJ specificna u odnosu na situaciju u kojoj se nalazi vecina zemalja Istocne i Centralne Evrope, tako je specificna i njena situacija u pogledu reforme policije. Naime, u SRJ je proces drustvene transformacije, odnosno demokratizacije bio blokiran pod uticajem veceg broja faktora medju kojima se isticu: specificni, originalni karakter socijalistickog modela bivse Jugoslavije; razvoj nacionalizma u periodu koji je neposredno prethodio smeni komunistickih rezima u istocnoevropskim zemljama (sto je grupama na vlasti dalo novi legitimitet); dezintegracija bivse Jugoslavije i gradjanski rat kao i produbljivanje ekonomske krize

Promene u policiji su u tesnoj vezi sa navedenim specificnostima drustvene transformacije u SRJ. Na jednoj strani, u poslednjih 6 godina broj policijskih sluzbenika enormno je povecan. Na drugoj strani, medjutim, efikasnost policije i njen odnos prema zrtvama krivicnih dela i ostalim gradjanima ne samo da se nisu poboljsali vec se ima utisak da su se pogorsali. Medju policijskim sluzbenicima dominiraju mladi ljudi koji nisu dobili adekvatnu obuku i koji ne poseduju elementarna znanja niti o postovanju ljudskih prava uopste niti su upoznati sa pravima zrtve krivicnog dela. Istovremeno, militarizacija policije je jos naglasenija nego sto je to bio slucaj u ranijem periodu tako da se ne moze govoriti o slabljenju vec, naprotiv, o jacanju koncepta partijske ili politicke policije cija je osnovna funkcija odbrana drzavne vlasti od gradjana. Funkcija zastite gradjana od kriminaliteta i pomoc zrtvama krivicnih dela tako je jos vise potisnuta u drugi plan sto, u uslovima enormnog porasta kriminaliteta, postaje posebno zabrinjavajuce. Promene vezane za policiju uticu na sliku koju gradjani imaju o policiji, na njihovo poverenje u nju i spremnost zrtava da prijave krivicno delo. Negativni trendovi u ovom pogledu obicno se, kako pokazuju mnoga istrazivanja, vracaju kao bumerang i policiji i drustvu u celini, jer imaju za posledicu nekooperativnost zrtava sto vodi daljem opadanju broja rasvetljenih krivicnih dela i daljoj eskalaciji kriminaliteta.

Od 72,1 odsto (uzorak od 1.094 ispitanika) zrtava kriminala u Beogradu svega 33,3 odsto je prijavilo krivicno delo, sto je za oko sedam odsto ispod prosecne stope prijavljivanja krivicnih dela u Evropi.

Krivicna dela koja su ispitanici najcesce prijavljivali policiji su kradja automobila (93,4 odsto), provalna kradja (71,4 odsto) i kradja predmeta iz automobila (42,6 odsto). Razbojnisvo, sa stopom prijavljivanja od 38,3 odsto, nalazi se izmedju krivicnih dela sa niskom i onih sa visokom stopom prijavljivanja. To se moze objasniti okolnoscu da, uprkos nasilju koje ono ukljucuje, zrtve izbegavaju da prijave razbojnistvo bojeci se osvete ucinioca, posebno imajuci u vidu opsti osecaj nezasticenosti ljudi od kriminaliteta.

Kao razlog neprijavljivanja krivicnog dela policiji, ispitanici su najcesce navodili sledece razloge: krivicno delo nije bilo posebno ozbiljno; policija ne bi mogla nista da ucini; policija obicno ne zeli da se angazuje u takvim slucajevima; slucaj su resili sami, nisu se usudili da prijave krivicno delo bojeci se osvete. Kao sto se moze primetiti, razlozi neprijavljivanja koji se odnose na policiju su najcesce (skoro polovina kod nekih krivicnih dela) navodjeni kao razlozi neprijavljivanja krivicnog dela.

Vecina zrtava, koje su prijavile krivicno delo, bila je nezadovoljna nacinom na koji je policija reagovala. Najnezadovoljnije su, kao sto smo i pretpostavljali, zrtve seksualnih delikata (75 odsto) i razbojnistva (61,1 odsto) kao i zrtve kradje iz automobla (61,7 odsto). Kao razloge nezadovoljstva delovanjem policije, ispitanici su najcesce navodili sledece: policija se nije dovoljno angazovala; policija nije bila zainteresovana; policija nije nasla ili uhapsila ucinioca krivicnog dela; i policija nije pronasla imovinu.

Ocigledno je da je, nasuprot razvijenim zemljama, nezadovoljstvo policijom kod nas u vecoj meri povezano sa ekonomskim interesom i ocekivanjima zrtve nego sa kulturom, odnosno korektnoscu policijskih sluzbenika. Pored razloga koji su povezani sa losom ekonomskom situacijom i odsustvom osiguranja, takva situacija moze biti i posledica okolnosti da su u ovim zemljama ljudi u vecoj meri zastraseni od policije nego sto od nje ocekuju da bude sluzba koja stiti interese gradjana i postuje njihova ljudska prava.

Misljenja ispitanika koja se odnose na zadovoljstvo efikasnoscu policije u kontroli kriminaliteta u kraju u kojem zive, takodje ukazuje na visok stepen nezadovoljstva, s tim sto se sada ne radi samo o nezadovoljstvu ispitanika koji su bili ztve krivicnih dela vec i onih koji nisu bili zrtve. Visok procenat, odnosno skoro polovina ukupnog broja ispitanika (42,4 odsto), smatra da je policija neefikasna u vrsenju svog posla, odnosno neefikasna u kontroli kriminala u njihovom kraju. Medjutim, cak 31,5 odsto ispitanika odgovorilo je sa "ne znam" na ovo pitanje, sto navodi na pretpostavku o visokom stepenu straha gradjana od mogucih posledica izrazavanja nezadovoljstva policijom koji je izazvan porastom kriminala i opstom situacijom u drustvu.

Podaci do kojih se doslo istrazivanjem zrtava kriminala u Beogradu koji pokazuju da razlozi povezani sa policijom imaju znacajan uticaj na odluku zrtve da ne prijavi krivicno delo, ukazuju na nizak stepen poverenja zrtava u policiju. Nedostatak poverenja i nezadovoljstvo policijom povezani su kako sa neposrednim licnim iskustvom zrtava tako i sa ocekivanjima u pogledu sposobnosti policije da se na pravi nacin bavi problemima kriminaliteta. U poslednjih pet godina, ocekivanja gradjana u odnosu na policiju u dobroj meri bila su oblikovana porastom kriminaliteta, koji je potvrdjen i podacima istrazivanja zrtava kriminaliteta koji govore o visokoj stopi viktimizacije u Beogradu.

Podaci dobijeni Medjunarodnim istrazivanjem zrtava kriminaliteta u Beogradu skrecu paznju na osetljiv odnos izmedju gradjana i policije, sugerisuci (posebno ako se dovedu u vezu sa nekim novijim podacima o nekorektnom i brutalnom ponasanju policije prema zrtvama kriminaliteta i drugim gradjanima u okviru njihovog obavljanja svakodnevne sluzbene delatnosti) potrebu za hitnim reformama u organizaciji, kontroli, obuci i obrazovanju policije u pogledu postovanja ljudskih prava uopste i, posebno, prava zrtve. Ove reforme trebalo bi da idu u pravcu premoscavanja poremecene ravnoteze izmedju dveju osnovnih funkcija policije, funkcije zastite gradjana od kriminala i politicke funkcije, sa ciljem da policija postane servis koji sluzi gradjanima i u koji gradjani imaju poverenja.

(Autor je visi naucni saradnik Instituta za kriminoloska i socioloska istrazivanja)