Dnevnik

Zivimo, eto, u vrlo zanimljivoj drzavi. Vise nas i ne cudi sto se tome niko ne cudi: cuo sam zimus da su u obliznjem Beogradu svi stanovnici ispod 60 godina - fasisti, a takvih je mozda i celo milionce, licno sam se uverio da su u mom gradu svi skolovani ljudi izdajnici i neprijatelji, strani placenici i kojeciji "eksponenti" (je l' se tako kaze?) i kako onda uopste funkcionise ova SRJ, i kako cak uspeva da bude "integracioni faktor u Evropi"... Odgovor je prost k'o pasulj: zahvaljujuci mudrom, doslednom, principijelnom... etc, etc.

Pise: Djordje Randelj

Petak, 24. oktobra

"Izdajnice! Barabo! Da ti nije Slobe, ne bi 'leba jeo!" I ko me je izvredjao? Vlasnik privatnog kioska koji jedini u siroj okolini prodaje "Nasu Borbu". Pa valjda i zivi (i) od toga.

Ali, nista zato. Ionako sam resio da na Zlatiboru kupujem "Politiku", sluteci Milovu pobedu na "presjednickim izborima u Crnu Goru". Da vidim koji ce stepen dostici kukanje, kukumavcenje, cviljenje, zapomaganje i zapevanje ovog diktatorskog recima koji narodu ne priznaje cak ni - biracko pravo. Znao sam da ce tako biti, docim smo zimus bili prebijani i polivani vodenim topovima, bili fasisti, nosioci stranih zastava i sile haosa, bezumlja i mraka jer smo od rezima trazili nemoguce: postovanje izbornih rezultata.

Trazili smo cak i vise od nemoguceg: postovanje ustava i zakona.

Nevidjena drskost i bezobrazluk. Zato su nas kordoni onih koje i ja placam uglavnom da bi stitili ustav i zakon (jer mene da stite kanda nisu kadri, kad ne mogu ni ministra policije) onako udarnicki makljali.

Doduse, ruku na srce, nisu samo oni. Pred kraj demonstracija, proletos, malo su im pomogli i organizovali jurisni SA odredi u civilu. I sa bejzbol palicama, naravno. Jerbo su strasni rekreativci, srcad nasa.

Slutio sam, dakle, ali opet nisam predvideo dokle sve to moze da ode. Ili sam ja glup, ili je njihova glupost veca, ili manja, ili jednostavno drugacije vrste. I porekla, dakako. Na sta sam vec oguglao u poslednjih desetak godina - vajni politicki komentator.

Mozda je i zato vec krajnje vreme da mi se oduzme novinarska legitimacija: spram njihove imaginacije, koja je fantasticnija i od Markesove i od Spilbergove, moja je misao suva i siva kao prasak za buve. Ili kao Aristotelova logika.

A gledao sam na Zlatiboru i dnevnike RTS-a. I ponovo se osecao kao oni japanski vojnici koji su 30 godina cucali na vrhovima palmi u filipinskim dzunglama, ne znajuci da je II svetski rat odavno zavrsen. Za Mila su, cujem tamo i citam u "Politici", glasali muslimanski fundamentalisti, siptarski separatisti i one tri casne sestre iz kotorskog samostana. Niko za njega zapravo i nije glasao, nego je Momir pokraden. Kao i njegov tata-Sloba zimus. Pa telegrami podrske, pa mitinzi po Crnoj Gori. Na Dnevniku onog KoMRAKova 20 minuta gledam pijanu gomilu "raspjevanih" Momirovih golaca, kako u ponoc, u onom nekad lepom parku u centru Podgorice pevaju tipicne ravnicarske (tj. sa Ravne gore) balade, seku okolne cemprese i dodaju ih na raspaljene lomace. Iz dana u dan, iz noci u noc. U emisiji koja treba da je iskljucivo i pre svega informativna, ta slika se ne skida 20 minuta. "Vidi" se samo mrak, nazire srpska trobojka i cuje "Milo, Turcine", "Dajte nam oruzje"... Bas kao uoci rata sa Hrvatskom i Bosnom. I namah mi sine: U Hag treba slati preventivno. Ono sta su naradili Karadzic i Mladic (a i druga, i treca strana, dabome) vise se ispraviti ne da. Ali ovo sta rade beogradski novinari, to se moze preseci. U Hag najhitnije treba poslati Komrakova, Milanovica, Hadzi-Antica... i dopisite jos koga se setite, a usput (ili na prvom mestu) gdjicu Radu Milentijevic - zbog saucesnistva, podstrekavanja i prikrivanja ratnih zlocinaca. Jer, ovo izvestavanje sa crnogorske scene je bilo eminentno zlikovacko i samo nam je Bog pomogao da tamo ne potece "krvca do koljena". Kao i 24. decembra prosle godine, kad je neko isplanirao da se dovede 500.000 ljudi tacno na mesto gde vec seta i protestuje 300.000 ljudi. A isplanirao je onaj ko iznad svega voli svoj narod. Kao zenicu oka...

I, da se razumemo, ovo sa Haskim tribunalom mislim sasvim ozbiljno.

Subota, 25. oktobar

Pao je i jedan duhovit komentar, iz usta jednog od onih 60 najboljih novinara "Dnevnika" koji su pre tri i po godine izbaceni na ulicu, kao psi: "Mani me, ne smem ni na sokak da izadjem. Usr'o sam se od straha. Kako zasto? Pa poceli su da ubijaju - parajlije."

Siguran sam da taj veselnik, koji jos ima snage i da se nasali, ne pamti kad je video 1.000 dinara na gomili. A mozda ni 500. Znam po sebi. I ja sam medju tih 60 izdajnika i neprijatelja domovine.

Kao i svi skolovani Novosadjani. Sa gimnazijom pa navise.

Zivimo, eto, u vrlo zanimljivoj drzavi. Vise nas i ne cudi sto se tome niko ne cudi: cuo sam zimus da su u obliznjem Beogradu svi stanovnici ispod 60 godina - fasisti, a takvih je mozda i celo milionce, licno sam se uverio da su u mom gradu svi skolovani ljudi izdajnici i neprijatelji, strani placenici i kojeciji "eksponenti" (je l' se tako kaze?) i kako onda uopste funkcionise ova SRJ, i kako cak uspeva da bude "integracioni faktor u Evropi"... Odgovor je prost k'o pasulj: zahvaljujuci mudrom, doslednom, principijelnom... etc, etc.

Nedelja, 26. oktobar

Na sahrani drug Ljubisa Ristic, koji je sve do pre par godina imao obezbedjeno mesto u nasoj kulturnoj istoriji druge polovine XX veka, i to jedno od najznacajnijih mesta, sve dok pozorisnu reziju nije zamenio onom rezijom koja odredjenom profilu ljudi - narocito kad imaju los dan, ili losu deceniju - zalici na jedinu pravu i korisnu reziju, taj drug Ristic dakle dozvoljava sebi da se pretvori u spikera. Drug nad otvorenim grobom cita ljubavno pismo svoje direktorice. Dospelo cak iz zarke Indije. Ispod muskobanjastih brkova naviru mu recenice prepune glagola sa nastavcima zenskog roda: "...nikad nisam bila dalje od tebe i nikad ti nisam bila bliza... Ja koja sam punih 15 godina bila tvoja najbolja drugarica." Nespretna - ili zlurada, u sta sumnjam - BK televizija pusta samo kraci insert ovog pozdrava bratu iz tudjine, ja bas u tom odsudnom, takoreci istorijskom trenutku mutim "nesicu" u kujni i namah mi se ucini da se sa Ljusom opet desava nesto revolucionarno, takoreci dijalekticko, kao kod svih pravih umetnika, samo ovog puta - u endokrinom smislu. Nije, vidim posle, oni brkovi i dalje neuredno strce, a ni glasom nije utanjio, nego je broj lakejskih dusa u mom nesrecnom narodu definitivno neiscrpan.

A sto se tice samog oprostajnog pisma iz daleke Indije - ono me je, priznajem, ohrabrilo. Drugar'ca ni ranije nije krila svoju cvrstu i krepku veru u natprirodno, na primer onomad kad je objasnjavala zasto snegovi kod nas opet, kao pre pola veka, a bas posle pobede Koalicije "Zajedno" u svim vecim gradovima, padaju u ranu jesen:

"Mozda su ljudi u ovom delu sveta, ponasajuci se antiistorijski, vracajuci sami sebe u proslost, podstakli onu daleku, nepoznatu kosmicku snagu, da im se naruga. Kad su oni sami odlucili da vrate sve staro - od ekonomije do kulture. Ona, ta kosmicka volja, poslala im je sa nebeskih visina na zemlju i stari sneg."

Ali to je bilo samo lirsko, i uostalom potpuno nemusto, neartikulisano, prenemaganje jedne bakice u najosetljivijim godinama. Ovo danas je, medjutim, sasvim eksplicitno: "Htela bih da znas, dok odlazis, da od mene ne odlazis. Molim te, brini za sve nas koje si ostavio..."

To se na latinskom kaze: Santa Maria, gratia plena, ora pro nobis (moli za nas). Na mnogaja ljeta,

Miro, u Hristu brate!

Ja sam svojevremeno napisao tri knjige o hriscanstvu, biblijskoj istoriji i sociologiji Svetog pisma, pa i dan-danas u sebi, tamo gde stanuje dusa, ponekad prepoznam zrnce sumnje. Tesi me jedino stara istina da je "sumnja u Boga u stvari - zudnja za Bogom." I prosto sam postidjen pred cvrstinom vere u dusu i zivot vecni ove komunistkinje, sto uopste nije za podsmeh - jer ako kod ovog rezima nema ni govora o kontroli vlasti, a nema, onda nam je jedina nada, jedina uteha kad cujemo, procitamo i posle u svakom casu znamo da inzenjere nasih dusa i glavne i odgovorne urednike nasih zivota vodi sigurna ruka Gospodnja, da ih hriscanski moral obavezuje na pravedna dela, te da ih u svakom postupku rukovodi vera u iskupljenje grehova i zivot vecni u rajskom naselju.

Valjda i zato u JUL-u ne lazu. I ne kradu.

Njihovo je carstvo nebesko.

Ponedeljak, 27. oktobar

Isao sam na Sajam i tada, a na ovaj, eto nisam. Mogao bih da otkrijem i pravi razlog: sta cu na Sajmu sa 150 dinara u dzepu, a i u kuci, kad mi polovina treba samo za put. Ali, mnogo su lepsi oni izmisljeni razlozi. Dakle: sta cu, kao, na Sajmu kad tamo vise necu sresti ni Vladimira Vejnovica, ni Brodskog, ni Hrabala (potonja dvojica su se u medjuvremenu preselila medju mrtve, narod najbrojniji), nece tamo biti ni nekadasnji Sarajlija Steva Tontic, ni Banjalucani Kolja Micevic i Enes Kisevic, ni Pavao Pavlicic, zagrebacki profesor i najtirazniji pisac stare Jugoslavije. Moj omiljeni pisac i stari prijatelj. Zanimljivo, zove se Pavao, a bas kod njega mi nikad nije palo na pamet da je Hrvat. Kad otegne onako istocnoslavonski, k'o da je iz Mosorina. Pa i da dodje, a nece, pa i da ga sretnem, sta bih ga pitao? I da li bi mi uopste odgovorio, bas on? Narocito on. Gospodin je, naime, iz Vukovara. I rodjen tamo, i mladost proveo tamo. A da je njegov narod u mom Kacu napravio onakvo veliko spremanje kakvo je u njegovom Vukovaru napravio moj, ja zaista ne znam kako bismo mi ikada razgovarali. I da li bismo. Mada i dalje tvrdim i hiljaditi put ponavljam (ceterum censeo...) da to nije uradio moj narod nego - komunisticke seprtlje. Sljam.

Sreo bih, dakle, samo beogradske i podgoricke pisce, sem ovih nasih, novosadskih, koje i inace srecem i cesce nego sto prija, i koristi, i njima i meni. I jos jedan razlog: valjda svi moji prijatelji su ove jeseni objavili po knjigu-dve. U tome smo iznad svetskog proseka, gotovo da smo dostigli - crnogorski. Mom prvom izdavacu Miloradu Predojevicu-Pindi stampali dve zbirke pesama, prvaku drame SNP Miodragu Petrovicu izasle Sabrane pesme, najboljem srpskom decjem pesniku Dusanu Djurdjevu valjda vec deveta ili deseta knjiga, a nove romane objavili Voja Despotov i Djordje Balasevic. Sve to treba iscitati, nesto, ako Bog da, i prikazati...

Priznacu, najvise se bojim Balasevicevog romana "Jedan od onih zivota". I njega cu poslednjeg otvoriti. Zasto? Pa proletos mu izadje knjiga "I zivot ide dalje... sve dalje odavde". Sta je to, pitam se kad ono njegove kolumne iz "Radio TV revije". Izvinjavam se, nikad cuo. Ko jos cita "Radio TV reviju". Procitam i poludim. Sva sreca da su mi vec bile u stampi dve debele knjige politickih kolumni iz "Nezavisnog" ("Zapisi iz prizemlja I i II") inace bih ih povukao i progutao. Pa Djole na iste istacke teme - o Familiji, skutonosama i ostalim nasim usreciteljima u jednoj recenici kaze vise nego ja na cetiri slajfne. Sto je, posle shvatim, sasvim logicno: on je pesnik, i to velik, jedinstven, a ja samo dobar i uporan zanatlija. Nadnicar reci. Zato necu ni da mu pipnem novi roman (o Vukovaru, Novosadskom korpusu i mobilizaciji po nasem gradu) dok ne zavrsim svoju sledecu knjigu. Potpuno me "zabuni", sto bi kaz'li mi Bacvani. "Lalosi", sto bi kaz'o on.

Utorak, 28. oktobar

Sreda, 29. oktobar

Cetvrtak, 30. oktobar

Linija vremena je zapravo krug, zar ne?

Ili je to samo kod nas, u drzavi koja je garant mira i stabilnosti u regionu. Koja je, drugim recima, supak Evrope, supak sveta, zahvaljujuci naravno mudroj, doslednoj, principijelnoj... etc, etc, etc, etc...

(Autor je novinar i publicista iz Novog Sada)