Pozorisna post-Jugoslavija u reziji Roberta Culija

U pozaru sto je spalio kucu koja se zvala Jugoslavija, deo inventara koji je, po mnogima, imalo najvise smisla spasavati bio je takozvani jugoslovenski ili juznoslovenski kulturni prostor. I vrlo ocigledne simbolike ima u tome sto ta nezna biljcica - juznoslovenski kulturni prostor - danas uspeva da dise samo u egzilu, kao i stotine hiljada nesrecnih stanovnika rasturene zemlje

Radovan Kupres

U nevelikom nemackom gradu Milhajmu, u Theater an der Ruhr, kojim rukovodi cuveni Roberto Culi, upravo se odvija Festival "Theaterlandschaft Post- Jugoslawien" (Pozorisni pejsaz post-Jugoslavije).

Roberto Culi i Helmut Sefer, dramaturg Teatra a.d. Rur, osmislili su i organizovali ono sto se verovatno ne bi moglo uskoro dogoditi bilo gde na tlu bivse Jugoslavije. Okupili su pozorisne umetnike iz Beograda, Zagreba, Sarajeva i Ljubljane, omogucili im da na jednom mestu, preko na ovaj ili onaj nacin reprezentativnih uzoraka, pokazu, pa i uporede, "sta su radili" u godinama krize i prekida komunikacije i da razgovaraju o temama koje su vanredno interesantne i vazne, ali o kojima se, da nema Milhajma, sigurno jos dugo ne bi kompetentno govorilo.

Festival je poceo 26. oktobra predstavom teatra domacina "Zmijin svlak", Culijevom inscenacijom poslednjeg dramskog teksta Slobodana Snajdera, koju je beogradska publika letos imala priliku da vidi. Prekjuce, 30. oktobra, poceo je simpozijum na kojem, moze se reci, impozantan sastav ucesnika diskutuje o bitnim pitanjima kulture i politike u bivsim jugoslovenskim republikama. Da li je izmenjena funkcija kulture u novonastalim drzavama, u kakvoj je finansijskoj situaciji teatar, sta se i kako se igra, kakvi su estetski pomaci, kako se odrazava cinjenica da u smanjenim zemljama ima manje pozorisnih kuca i manje publike, kolika je odgovornost Evrope za kutlurnu eroziju i kakva je buducnost postjugoslovenskog kulturnog dijaloga?

Poziv za razgovor upucen je: Dusanu Jovanovicu, Draganu Klaicu, Borki Pavicevic, Slobodanu Snajderu, Goranu Stefanovskom, Daliboru Foreticu, Jovanu Cirilovu, Marku Kovacevicu... ali i ljudima izvan naseg dvorista: Vladislavu Ivanovu, kriticaru iz Moskve, Ulrike Has, teatrologu iz Berlina, Krisu Torcu, direktoru "Interkulta" iz Stokholma, Franceski Paci, kriticaru iz Rima, Tomasu Kubikovskom, kriticaru iz Varsave...

Pozvane predstave su: "Makbet/Ono", u koreografiji i reziji Sonje Vukicevic i produkciji Centra za kulturnu dekontaminaciju iz Beograda, "Hamper" reditelja Renea Medveseka (Zagrebacko kazaliste mladih), "Silence, Silence, Silence" Vita Taufera (Slovensko mladinsko gledalisce iz Ljubljane), ostvarenje sa specijalnom nagradom zirija pretposlednjeg Bitefa, i Mrozekovi "Policajci", u reziji Dina Mustafica (Kamerni teatar 55, Sarajevo). Trebalo je da nastupi i Makedonski narodni teater iz Skoplja s predstavom "Mamu mu jebem ko je prvi poceo" Dejana Dukovskog, ali su se skopski umetnici zahvalili na pozivu, objasnivsi da zbog njima vaznijeg ucestvovanja na Bonskom bijenalu nisu u mogucnosti da dodju u Milhajm. Gosti festivala imali su priliku da vide i najnoviju produkciju Teatra a.d. Rur "Pinokio Faust".

Festivalski program je tako skrojen da su Sonja Vukicevic i njena "ekipa" (Slobodan Bestic, Marija Opsenica, Zoltan Molnar i pet devojcica koje igraju vestice) imali cast da nastupe kao prvi eks-Jugosloveni. I ucinili su to apsolutno trijumfalno. Nesto manje od 200 mesta gledalista obnovljenog Teatra a.d. Rur bilo je ispunjeno, sto nemackom sto bivsom jugoslovenskom publikom. Sasvim osobena parafraza Sekspirovog komada, koju ju Vukiceviceva napravila usresredjujuci se na motiv perverzije moci i dijabolicnog saveznistva tiranskog para, lako je uspostavila komunikacijski kanal s gledaocima u Milhajmu, pre svega zahvaljuci mocno ekspresivnoj igri kompletnog ansambla. Iako ovaj projekat nije stvaran za scenu - kutiju na kakvu je ovom prilikom smesten, tehnicka ogranicenja mu nisu znacajno umanjila snagu dejstva. Ocigledna aktuelnost i angazovanost svakako su doprineli pozitivnom prijemu od strane gledalaca kojima je dobro poznato gde je, pa prema tome i zasto je, ovakva predstava nastala. Aplauz, zapravo ovacije trajale su "koliko i predstava", kako je kasnije u sali komentarisano na koktelu tokom kojeg je Sonja Vukicevic primila bezbroj "nekurtoaznih", argumentovanih komplimenata od relevantnih ljudi koji su bili prisutni.

Nije beznacajan, a s obzirom na poziciju Centra za kulturnu dekontaminaciju u odnosu na nas establisment (i obrnuto) prilicno je i bizaran podatak da je "Makbet/Ono" gledao i, stavise, velelepan cvetni aranzman autorki uputio gospodin Zoran Jeremic, ambasador SR Jugoslavije u Bonu.

S druge strane sve ozbiljnosti i vaznosti postjugoslovenskog dogadjanja u Milhajmu je njegova neodoljivo vesela atmosfera, cijem proizvodjenju je opet ponajvise doprinela, kako bi rekao ambasador, "nasa predstavnica" uz svesrdnu pomoc kolega iz Sarajeva. Na primer, neko se na racun pomenutog ambasadorovog buketa nasalio, rekavsi kako na kartici koja je stigla pise: "Narodnoj umetnici SR Jugoslavije Sonji Vukicevic". Mozda ne bi bilo fer reci imena onih koji su naseli na fazon.

Vecina ucesnika Festivala bila je smestena u simpaticnom hotelu u pastoralnom ambijentu, par desetina kilometara udaljenom od najblize urbane sredine. Duhoviti gosti su u tome "prozreli" nameru opreznog domacina da ih, vec vidjenom metodom izolacije, "prinudi" na dijalog te su skupu iz miloste dali nadimak "Dejton II". Sve vreme je, onima koji su je propustili, opsezno prepricavana situacija s prve zajednicke vecere postjugoslovenskih umetnika, kada su smesteni za "svadbarski" spojene stolove u zasebnoj prostoriji jednog italijanskog restorana, osvetljenoj svecama i ne bas dovoljno zagrejanoj. Kazu da je "tanki led" koji se osecao medju Zagrepcanima, Beogradjanima i Sarajlijama (Ljubljancani jos nisu bili stigli) razbijen dezinformacijom, pristiglom iz beogradskog tabora, da je prvo pice besplatno. Za sva druga, naravno, vise nije bilo potrebno razbijati bilo sta. I, zar je vise uopste potrebno prepricavati kako su se ljudi koji rade isti posao i govore istim ili, neka bude, slicnim jezicima "uistinu druzili".