Dr Bora Kuzmanovic, profesor Univerziteta Beogradu, o etnickoj distanci i uzrocima razaranja

U situacijama nemoci, frustracije, licne, nacionalne i drustvene krize, traze se jake licnosti "cvrste ruke" i onda se ljudi, pa i deo mladih, okrecu likovima za koje veruju da pokazuju neku snagu i nadmocnost

Do pocetka rata distanca je bila dosta niska. Cak su neki nasi istrazivaci govorili, kao Rot na primer, da je sedamdesetih godina medju mladima ta distanca jedna o najnizih u svetu. Predrasude prema drugim narodima tada su bile mnogo manje izrazene, nego sto ih je, recimo, imao prosecni Amerikanac, kaze za "Nasu Nedeljnu Borbu" dr Bora Kuzmanovic, profesor Unvierziteta u Beogradu, uz ocenu da je rat to promenio. - Cak ni drustvena kriza, koja je prethodila ratu, nije se dramaticno odrazila u tom periodu, iako se to ocekivalo, na stavove prema drugim narodima, nego je tek '90-91. doslo do brzih, dramaticnih promena u tim odnosima.

Da li su te promene u vrednovanju drugih karakteristicnije za mlade ili sredovecne generacije?

- Kod mladih je to uvek bilo manje - i sad je manje izrazeno. Na skalama nacionalizma oni su redovno manje pokazivali taj militantni agresivni nacionalizam i etnocentrizam, pogotovo obrazovani mladi ljudi. Studenti su, na primer, grupacija koja je pokazivala najnizi stepen predrasudnosti za nacionalno zatvaranje, ksenofobicnost. To vazi i danas. Obrazovanje je tu bitan cinilac i donekle generacijska pripadnost. Ali, kad kazem da mladi nisu skloni predrasudama i nacionalizmu, to znaci da mislim globalno uzev.

Jer, tacno je da i medju mladima toga ima i da se neke od tih vrlo militantnih grupa nalaze upravo medju njima. Oni tome daju energiju u svakom pogledu, kakva god da je orijentacija i levicarska, desnicarska, rasisticka - prosto su mladi ti koji cine neku silu, moc i svi se na njih oslanjaju. Prema tome, i medju mladima postoje takve grupe, mi ih cesto zovemo neformalne, od kojih jedan deo treba posmatrati kao supkulturne grupe. Nekad su to bili pankeri i sminkeri, s tim sto neke od tih grupa, koje su okupljene oko odredjene muzike ili stila zivota, imaju kao pratece elemente i politicke stavove koji ih prate i diferenciraju od drugih - ali nisu primarni razlog okupljanja.

Sa skinhedsima ili pojedinim sektama vidimo da su u nekim slucajevima primarni razlog okupljanja stavovi, odnosno podjednak odnos prema Bogu, religiji i drugim narodima. Prema tome, takve grupe deluju, postoje, ali nemamo na zalost pouzdan podatak o razmerama. Ako bi trebalo da se da neki zakljucak, moram reci da je negativan odnos prema razlicitom mnogo manji medju mladima. Na Institutu za psihologiju smo '94. ponovili istrazivanje vrednosnih orijentacija, ispitivana je otvorenost i zatvorenost prema svetu. Za nijansu preovladjuje otvorenost, odnosno u odnosu na odrasle, kod mladih ljudi je izrazenija otvorenost. Generalno uzev, u nasem drustvu je doslo do ksenofobicnog zatvaranja prema svetu, zapravo do straha od drugih.

Socijalna, nacionalna i etnicka distanca ne izrazaa samo mrznju, pogotovu ne tradicionalnu. Ona je rezultat svih okolnosti koje su se pojavile, a pre svega strah. Sukobi su doveli do toga, kao sto sam vec vise puta isticao, da ljudi zakljucuju da je rizicno ziveti s drugima, s razlicitima, da je bolje izbegavati, za svaki slucaj tu blizinu i kontakt.

Dve najkarakteristicnije promene za poslednje tri godine u Srbiji su zaustvljanje hiperinflacije i Dejtonski sporazum.

- Mislim da te promene idu u pravcu ponovnog otvaranja prema drugima. Aktuelni dogadjaji, to je poznato i u svetu, veoma se odrazavaju na stavove prema drugima. Postoje i tradicionalni izvori predrasuda, kulturni obrasci, da se neke grupe redovno vide kao vrsta zrtvenog jarca ili marginalne grupe, prema kojima se ispoljavaju predrasude. Ali, i aktuelni dogadjaji i sukobi medju nacijama jako se odrazavaju na stavove, s tim sto se veruje da ce u slucajevima koji su izazvani situacionim faktorima - posle nestajanja tih uzroka i menjanja situacije - doci do izvesne promene. Ona je, naravno, mnogo teza tamo gde je doslo i do fizickog sukoba. Znaci, neki generalni, negativni stavovi koji su se pojavili prema Makedoncima, lakse ce se povuci i vec se povlace, nego prema Hrvatima, gde se ponavlja sukob, tu ce s promenama sigurno teze ici...

Da li se u Srbiji moze ocekivati distanciranje od Crnogoraca posle izbornih dogadjaja u Crnoj Gori, s obzirom na izborne rezultate u obe republike?

- Mogu da kazem samo sta je moguce ocekivati. Sigurno je da ce se pojacatai animozitet. Cesto se misli da je veliki procenat srpskog stanovnista ovde s negativnim stavom prema Crnogorcima. On ipak nije veliki, u svim ispitivanjima su redovno posle Srba upravo Crnogorci najprihvacenija grupa. Ali, postoji i deo javnog mnjenja koji o Crnogorcima sudi kao o laktarosima, nesklonim radu - slika je donekle diferencirana, ali generalni stav nije negativan.

Po mom misljenju, prema Romima nije pogorsan stav u ovom ratu, u odnosu na stav prema Hrvatima, Muslimanima, Albancima, prema kojima je stav inace bio pozitivan... To opet ne znaci da nemate odredjen postotak ljudi - i do jedne trecine - koji kazu "ne zelim s njima da imam nista". Mislim da je iz slucaja s ubijenim decakom vrlo rizicno izvlaciti generalne zakljucke o opstem odnosu Srba prema Romima. U svakom slucaju, bio bi netacan zakljucak da to odrazava u celini stav sredine.

Ovde se govori o fasizmu, nacizmu...

- Govori se o tome jer toga ima i uhvatilo je kod jednog dela koren. U istrazvianju iz '94. kao uzor kod dva-tri odsto srednjoskolaca pojavio se Hitler. Oni su svoj stav objasnjavali da je to mocna, jaka figura, koja je svoj narod umela da vodi. U situacijama nemoci, frustracije, licne, nacionalne i drustvene, traze se jake licnosti, "cvrsta ruka" i onda se ljudi, pa i deo mladih, okrecu takvim likovima, za koje veruju da pokazuju neku snagu, nadmocnost...

Da li je to tipicno za autoritarna drustva?

- To je karakteristicno za autoritarna drustva, to direktno i izrazava autoritarnu svest, ali i kad je rec o atutoritarnoj svesti, ona je medju mladim ljudima manje izrazena. Ali, kod jednog broja postoji. Prema tome, tacno je i jedno i drugo, ali tvrdim da je, u poredjenju s drugim, kod mladih ljudi ona manje izrazena, mada se i medju njima mozda nalaze najmilitantniji pripadnici. To je kao s intelektualcima, obrazovanje ide uz smanjenu predrasudnost, obrazovanje je u negativnoj konotaciji s etnickom distancom, stereotipima o drugim narodima, ide uz liberalnije stavove, demokraticnost... ali je tacno da se bas najvece vodje, raspirivaci mrznje, ideolozi mrznje, pojavljuju medju intelektualcima, kao sto se i ideolozi demokratije pojavljuju medju njima, jer to su ljudi koji mogu da artikulisu, da izraze neke stvari.

I ideolozi mrznje se nadju medju intelektualcima, ali globalno uzev, obrazovanje je u negativnoj korelaciji sa predrasudama, retrogradnim stavovima, ksenofobicnostima. Moramo nijansirati te svoje poglede, uvide, znam i da nauka, a pogotovu obican covek, nastoji da dodje do jednostavnih zakljucaka, da ne komplikuje isuvise sliku, jer je onda lakse snaci se, ali ne sme da je pojednostavi vise nego sto to cinjenice dozvoljavaju.

Generalni odnos prema Romima nije toliko negativan, oni se i dalje potcenjuju, pricaju se o njima neki stereotipi, ali medju stereotipima ima i pozitivnih predrasuda, da su oni veseli, temperamentni, zanimljivi, slozni. Njima retko kad mladi Srbi pripisuju da su sovinisti, agresivni. Prema tome, o njima ne postoji bas tako jedna generalno negativna slika. Verovatno tu ima mesavina, ima i delova istine, ako se gleda fenomenoloski.

Nove, militantne sovinisticke i rasisticke organizacije i pokreti u ovom trenutku su naisle na prijem i sada se javlja pitanje otkud to? I odakle smelost da se to javno, putem nasilja ispolji. Po mom misljenju, to je nesto sto nije potpuno obuhvatljivo i ne da se svesti na bilo koji pojedinacni cinilac, jer mnostvo cinilaca deluje kao neka celina i cini to sto se moze zvati klima. Ona je uzrokovana i opstom klimom raspada drzavnog i drustvenog sistema i drzave, ideoloskog sistema, raspadom vrednosti, morala, anomijom, pojavom haosa u kome se stari sistem vrednosti raspao, a novi nije jasno prihvacen od velikog broja ljudi. Imamo vrednosni moralni vakuum, gde se ne zna sta je tacno prihvatljivo, granice izmedju dobrog i loseg su prilicno fluidne, neprecizne i u sklopu te klime pojavljuje se opsti nacionalizam, koji nisu mladi lansirali, nisu ga probudili, ali su njegove zrtve i deo njih ipak ucestvuje u svemu tom.

Kad imate cak i na nivou vlasti i stranaka, koje deluju i pretenduju da sutra i zvanicno predstavljaju drzavu i drustvo, neobuzdano ispoljavanje nacionalistickih strasti, kad se cak otvoreno trazi revansizam ili progon nekih drugih nacija, vi onda imate klimu u kojoj izgleda da je dozvoljeno, mozda cak i pozeljno, ispoljavanje svakojakih nacionalistickih ili rasistickih stavova i strasti. Mozda ce, verujem, ideolozi nacionalizma reci - ne, ovo nema nikakve veze s nama, nismo mi to mislili, mi smo mislili da se samo postavi nacistac da Srbi vladaju u svojoj zemlji, verovatno ce naci neko opravdanje, kao sto su se i akademici svojevremeno distancirali - ali to je stari problem, koji je u "Braci Karamazovima" na neki nacin pokazan.

Ivan Karamazov kaze "covek je slobodan, sve je dozvoljeno", a onda Smerdjakov to prevodi na svoj nacin. Prema tome, moramo razumeti da u situaciji u kojoj su labavi kriterijumi, grupa mladih - koja pri tome i inace nema usvojen sistem vrednosti, tek ga formira, gde mozda ima osecanja inferiornosti, straha od buducnosti ili nekih elemenata psihopatoloskog - te globalne poruke koje stizu od stranaka, od vlasti, prevode na svoj nacin ili malo pojacavaju, pa misle da je ono u osnovi isto. Prema tome, ako kazemo "u srpskoj drzavi ima da vladaju Srbi", to za jedan broj ljudi znaci ne samo da nece vladati, nego je pozeljno nekako da ih odstranimo - milom ili silom.

Ili je potrebno da ih ozbiljno upozorimo, da izazovemo strah. Verovatno ce i mladici koji su ubili romskog decaka da se brane i kazu kako nisu hteli smrt, nego samo da ga preplase ili prebiju do smrti, ali ne bas da ga ubiju - i vrlo je moguce da nisu hteli da ga ubiju, kao sto je moguce da u tom trenutku ni sami nisu znali sta tacno zele, jer je fenomen grupne agresivnosti poseban i treba znati i kako grupa deluje na pojedinca. Ali je cinjenica da je to zaostravanje u osnovi slicnih poruka. Onaj ko je prvi dao poruku, on verovatno nece reci da je mislio na to, ali se pod odredjenim okolnostima ta poruka moze artikulisati i na ovaj nacin.

Drustvena klima, u kojoj dominiraju nacionalizam, predrasude i ksenofobicnost, pogoduje da se ovakve stvari desavaju. Drugi elemenat u toj drustvenoj klimi jeste klima agresivnosti uopste. Zaboravimo da je rec o rasizmu, nacionalizmu, predrasudama, nego prosto da kazemo, klima nasilja, agresivnosti, jeste nesto sto obelezava nas drustveni trenutak na svim nivoima.

Mladi najvise pate zbog drustvene klime u kojoj zive.

- Oni su pre svega zrtve i potencijalne zrtve, imaju osecaj nesigurnosti, a s druge strane u toj klimi oni pokusavaju da se iskobeljaju iz osecaja nesigurnosti, odnosno da na neki nacin taj obrazac i sami preuzmu. Ili bar deo. Deo se naravno povlaci, a deo preuzima obrazac agresivnosti. Jer to prolazi, ocigledno - u ovom drustvu "ko je dobar, taj je lud". Nasilje, kradje, nemoral, sve to ide prilicno povezano jedno s drugim i cini deo kompleksa stila ponasanja koje prolazi u ovom drustvu.

Dakle, ako nasilja moze da bude i u skupstinama, ako moze neko nekoga da prebije, a onda drsko i cinicno da kaze "naleteo je na pesnicu", ako neko nekoga moze u TV-studiju da isprebija i unakazi, a onda kaze "naleteo je na koru od banane" - i to krajnje cinicno, a pri tom to kaze neko ko pretenduje ili ce, u krajnjoj liniji, biti predsednik ove drzave, ako svakodnevno ginu cak i generali policije, a da se ne otkrije ubica ni posle vise meseci, ako se pred kaficima gine, ako toga ima toliko mnogo - onda to stvara smanjen osecaj, privikava nas na agresivnost, smanjuje nase cudjenje i osetljivost na agresivno i nasilnicko ponasanje, povecava prag reakcije. "Pa dobro, nista narocito, prebijena tri coveka, to nije nista, ubijen jedan, to je kudikamo manje nego sto"... ljudi se navikavaju na sve to i onda se agresivni u takvoj klimi lakse odlucuju. Da li bi pod normalnim prilikama neko mogao ranije u TV studiju nekog da prebije?

Znaci nesto se desilo. Sta je, po Vasem misljenju, od svega sto ste nabrojali, glavni uzrok razaranja drustva?

- Razne su okolnosti koje su izazvale mrznju, koja se onda dalje siri. Ako je novac sad zaista toliko vazan i svi nacini su u dolazenju do novca prihvatljivi - a ne vidi se da je nesto preduzeto protiv kriminala ili nasilnika - ako se i oni koji treba da urede ovo drustvo ponasaju na slican nacin, ako milicija, koja treba da stiti gradjane, prebija gradjane, to stvara opsti osecaj haoticnosti i mogucnosti da pojedinac sam primenjuje resenja koja mu se cine da su najbolja.

Da li to znaci da je stvorena atmosfera linca?

- Stvorena je atmosfera, mozda ne bas linca, uzdrzavam se od najjacih ocena zato sto znam da moze biti jos gore. Ali jeste jedna atmosfera nasilja, agresivnosti, s tim sto se povremeno pojave grupe koje apeluju na razum i pokusavaju da budu vesnici drugacijeg pristupa stvarima. I mislim da je izlaz u tome da se okupe svi oni sto su shvatili da nam nema drugog izlaza, nego da nekako normalizujemo drustvo. Mi moramo prvo institucionalno da ga normalizujemo.

Jesmo li kao drustvo zagazili u socijalnu patologiju? Ako je odgovor potvrdan, kako se iz toga izvuci?

- Elemenata patologije i te kako ima. Pocevsi od dezorganizovanosti, nefunkcionisanja institucija, do pojave nekih klasicno patoloskih pojava kao sto su grupni oblici nasilja, delikvencija...

Dizelasi sad naivno izgledaju u odnosu na novi imidz najmilitantnijih grupa.

- Nekad su se ljudi cudili pankerima, a u danasnje vreme to izgleda krajnje naivno. Postoji mogucnost da to i dalje eskalira, ako se ne ucine pokusaji da se dodje do moralnog preporoda i reorganizovanja drustva. A to je tema za sebe, jer treba znati - kako? Posto se bavim politikom, imam neke ideje, mislim da mora da dodje do neke vrste sporazuma medju drustvenim ciniocima, do kompromisa oko nekih osnovnih stvari. Da se prevazidju krajnje sebicni partikularni interesi drustvenih grupa i stvore osnovna pravila ponasanja...

Znaci, trebalo bi da dodje do ustupanja (bar dela) vlasti.

- Jeste, to je tesko, to su promene koje upravo ne zele neki koji bi trebali da naprave globalne drustvene promene - od kojih sve ide. Mislim da nema brzih resenja, ali nesto se ipak moze uraditi. Najpre je potrebno da se povrati poverenje u zakone, institucije, mora se napraviti moralni i vrednosni preporod. Zakoni se moraju postovati, a gradjani se moraju uveriti da ga postuju i oni koji su u vrhu vlasti, koji se za to deklarisu. To bi gradjane ohrabrilo. Ali, ako se na vrhu vlasti sve remeti, ako tu vlada hipokrizija, jer se prica o socijalnoj pravdi, jednakosti, a u istim tim grupama postoji ocigledna jagma za novcem - onda se ruinira moralni sistem, stvara se anarhija u kojoj se grupa snalazi tako sto sama pronalazi za sebe resenje i pokusava da izgradi moralni sistem. Ali, tog sistema nema, jer umesto njega postoji pokusaj funkcionisanja u odsustvu morala.

Ovom drustvu je potrebno suocavanje s istinom. Umesto toga, zivimo u neprestanom zavaravanju. Kazu nam da je "Srbija u pokretu", a sve je blokirano, govore da "privreda dobro stoji", a zna se da je situacija katastrofalna, govore o gasu koga nema... Te stvari raspamecuju ljude i pocinje da vlada prirodni zakon u "dzungli" u kojoj svako misli da mu onaj drugi radi o glavi i da on moze drugom da radi o glavi.

U takvim uslovima mogu da se pojave fasisticke i rasisticke grupe, kao pokusaj da se savlada osecaj nemoci, frustracija i zato se ljudi udruzuju s drugima. A kad se to desi, pojedinac mora da razbije postojecu ideologiju. Mi imamo razoreno drustvo, nemamo normalno drustvo u kome pojedinci pokusavaju da rese egzistencijalnu situaciju i moralnu krizu. Zato su globalna resenja vaznija, jer kad nema nade, ne zivi se punim zivotom.