Dr Mihailo V. Popovic o slicnostima i razlikama izmedju socijalizma i fasizma kao najznacajnijih oblika totalitarnog sistema

Veliki defekt socijalizma bio je u tome sto su njegovi upravljaci pogrseno mislili da se moze izgraditi i voditi jedno humano drustvo, koristeci ulavnom nehumana sredstva kao sto su politicko nasilje i druge metode jednopartijske diktature...

Mirjana Kalinic

Dr Mihailo V. Popovic poceo je da radi kao profesor "Opste sociologije" na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1950. godine. Penzionisan je pre sedam godina. Objavio je vise knjiga samostalno i u sradnji sa drugim autorima. Najznacajnija dela su mu: "Savremena sociologija" (1961); "Problemi drusvene strukture" (1967)... U saradnji sa drugim autorima objavio je knjigu "Drustveni slojevi drustvene svesti" (1977)... Objavio je i dva istrazivacka projekta u "Institutu za socioloska istrazivanja". "Drustvene nejednakosti" (1987) i "Srbija krajem 80-tih godina" (1991)... U izdanju izdavacke kuce "Plato" u decembru ce mu izaci knjiga "Totalitarni sistemi"

Sta su totalitarni drustveni sistemi i u cemu je razlika izmedju njih i autoritarnog oblika vladavine?

- To su bliski pojmovi, iako se u necemu bitno razlikuju. Svaki totalitarni sistem ima i sve karakteristike autoritarne vladavine, ali obratno nije slucaj. Na primer, vlast sadasnjeg predsednika Jugoslavije, Slobodana Milosevica je autoritarna kao sto je bila i vladavina Josipa Broza, ali je bitna razlika u tome sto je Tito autoritarno vladao u jednom obliku totalitarnog drustvenog sistema, koji se istina liberalizovao i zato degenerisao, slabio kao totalitarni sistem. A Milosevic danas autoritarno vlada u drugacijem politickom "okruzenju", u visestranackom parlamentarnom rezimu, koji jos nije "proradio" kao demokratski u punom smislu, koji ima samo tendenciju da to postane.

Inace samu teoriju totalitarnog sistema jos uvek osporavaju neki sociolozi, pogotovo oni marksisticki, koji smatraju da socijalizam i nije bio jedna vrsta totalitarnog uredjenja, nego je to bio samo fasizam odnosno nacional-socijalizam u Nemackoj.

Pod pojmom "totalitarni sistem" trebalo bi podrazumevati oblik organizacije globalnog drustva u kome vlada, pravno i ideoloski, neogranicena diktatura jedne, jedino postojece politicke partije u svim oblastima drustvenog zivota. Kada kazem "neogranicena diktatura" ne mislim na to da onaj ko vlada ima apsolutnu politicku silu, da moze da natera sve gradjane da se ponasaju i misle na isti nacin. Neogranicenost diktature jedne partije sastoji se u tome sto ne postoji ni jedna druga politicka organizacija u zemlji, legalno ili ilegalno, koja bi ogranicavala svojim delovanjem neogranicenu moc jedine politicke stranke.

Staljin je mogao, na primer, da organizuje masovne politicke cistke 30-tih godina u kojima je stradalo nekoliko miliona nevinih ljudi, ali nije bio u stanju da prisili svakog ruskog seljaka, da vise proizvodi hrane, tako da je gotovo u isto vreme vise miliona ljudi umrlo od gladi.

U cemu je razlika izmedju fasizma i boljsevizma, odnosno realnog socijalizma kao totalitarnih sistema?

- Postoji vise razlika, ali su dve najznacajnije. Fasizam je, drustveno- ekonomski bio jedan oblik drzavnog kapitalizma, dok je bosljevizam, kasnije staljinizam i real-socijalizam bio drustveni sistem u kome je vladala drzavno- socijalisticka svojina, dok je privatno vlasnistvo bilo ukinuto ili je bilo marginalizovano.

Druga znacajna razlika je bila u tome sto se fasizam rukovodio nehumanim ciljevima, tezio porobljavanju i unistavanju drugih naroda i drzava, dok je socijalizam proklamova humane ideale - oslobadjanje radnicke klase i drugih pripadnika drustva od izrabljivanja i drugih oblika potcinjavanja. Ali, veliki defekt, da tako kazem, socijalizma bio je u tome sto su njegovi upravljaci pogresno mislili da se moze izgraditi i voditi jedno humano drustvo koristeci uglavnom nehumana sredstva kao sto su politicko nasilje i druge metode jednopartijske diktature. To je bio jedan od glavnih razloga sto je socijalizam bio jedan istorijski pogresan, neuspesan drusteni sistem, koji se zbog toga morao raspasti gotovo sam od sebe, bez spoljne intervencije.

U vasoj knjizi "Totalitarni sistemi", koju treba da objavi izdavacka kuca "Plato" u toku decembra ove godine, vi zastupate tezu, da je socijalizam bio istorijska greska, slicno fasizmu. Koji su jos razlozi zbog cega tako mislite, pored onoga sto ste rekli?

- Ne bih mogao ovde iz razumljivih razloga da ulazim u veoma slozen i tezak teorijski problem, da li su u drustvu moguce znacajne greske koje bitno uticu na tok drustvenog zbivanja ili su i takve greske posledica drustveno-istorijske neminovnosti od koje nema nikakvog odstupanja. U knjizi sam posao od osnovne teorijske i empirijske teze, da drzavnici, politicari, vodje drustvenih pokreta donose ne samo tacne vec i pogresne procene i odluke, koje bitno uticu na tok drustvenog zbivanja. Uostalom, nasa najnovija, tragicna proslost veoma ubedljivo to pokazuje.

Iz pogresnih ocena i odluka mogu nastati samo pogresni drustveni pokreti, a iz takvih pokreta formiraju se neuspeli drustveni sistemi. Takav je bio i tzv. realni socijalizam i to je bio istovremeno jedan od uzroka i njegovog raspada.

Naveo sam ranije jedan od bitnih razloga zasto je socijalizam bio istorijska greska, neuspeo drustveni sistem - nemogucnost da se na trajniji nacin organizuje i odrzava humano drustvo koristeci uglavnom nehumana sredstva jednopartijske diktature.

Drugi razlog, bolje reci uzrok istorijske "gresnosti", neuspesnosti "socijalistickog eksperimenta" je nesto slozeniji i treba ga potpunije objasniti. Radi se o sledecem. Leljin, inspirisuci se Marksom, i kasnije Staljin, inspirisuci se Lenjinom, pogresno su mislili da se moze izgraditi novo drustvo, naprednije od prethodnog, kapitalistickog, a da se od njega koristi uglavnom ili samo visoka tehnologija, proizvodnja masina, sredstava za rad. Druge dve istorijski znacajne tekovine kapitalistickog drustva, trzisna privreda i gradjanska demokratija, proglasene se u celini "burzoaskim tvorevinama", iako su bile i jesu i danas civilizacijske tekovine.

Nije rec o tome da li je trebalo ili ne uneti odredjene "socijalisticke korekcije" u trzisnu privredu i gradjansku demokratiju. Bilo je pogresno od pocetka sto su se trzisna privreda i njeni zakoni, gradjanska demokratija i njeni principi gotovo u celini negirali, ponistavali. Zadrzano je samo, i to delimicno, trziste roba bez ekonomske konkurencije. Sacuvan je samo privid parlamentarnog sistema, bez stvarne demokratije, bez slobodne utakmice izmedju razlicitih politickih gledista, bez stvarnih politickih prava i sloboda gradjana. Umesto toga, uveden je sistem centralistickog planiranja, koji je omogucavao, istina, pravedniju raspodelu nego u kapitalizmu (sto je znacajna prednost socijalizma), ali koji je bio ekonomski krajnje neefikasan. Socijalizam je, u stvari, i pre svega postao sistem opste drustvene sigurnosti i zastite, "velika socijala" bez sposobnosti da se uspesno ekonomski i politicki razvija.

Takav pogresno zamisljen, neuspesan drustveni sistem nije mogao dugo da traje, nije mogao da bude konkurencija kapitalizmu i njegovom razvoju, iako je naravno i kapitalizam imao i ima i danas veoma ozbiljne mane, najblaze receno. Totalitarna organizacija socijalistickog sistema bila je, dakle, nuzna posledica cinjenice, da je politicka zamisao socijalizma kao naprednog, humanog drustva bez demokratije i privredne konkurencije bila od pocetka pogresna, neostvarljiva, pa se drustveni sistem mogao odrzavati uglavnom politickom silom ali ne dugo vremena. Politicka sila bila je primenjivana kao zamena za nemogucnost relativno autonomnog, normalnog funkcionisanja ekonomskih, pravnih i drugih drustvenih institucija u jednom zaista humanom drustvu u svakom pogledu.

Mi smo u Jugoslaviji nastojali, a to su na svoj nacin cinile i druge istocnoevropske zemlje, da putem ekonomskih i politickih reformi izbegnemo ove u sustini neizlecive defekte socijalizma. Nas samoupravni socijalizam je objektivno omogucio prilicno visok ekonomski razvoj (uz veoma izdasnu pomoc i ucesce stranog kapitala), podsticao politicku liberalizaciju, tako da je opsta politicka klima bila dosta podnosljivija nego prvih godina. Ali nijedna od politickih reformi nije mogla da uspe, da prevazidje granice socijalistickog sistema. Nije bilo moguce socijalisticki drustveni sistem do te mere i na taj nacin liberalizovati, da on bude ekonomski efikasan i politicki napredan, a da istovremeno ostane jednopartijska diktatura, makar i oslabljena. To je jasno pokazao i eksperiment "Perestrojka", koji je izveo Mihail Gorbacov u Sovjetskom Savezu. Cim je nastojanje za politickom liberalizacijom preslo granice jednopartijske diktature, "sovjetska imperija" se u celini raspala. Dok je mlada sovjetska republika prvih godina uspela da se odbrani od veoma opasne spoljne agresije i unutrasnjeg neprijatelja, mocni Sovjetski Savez se raspao gotovo sam od sebe, bez ijednog ispaljenog metka.

Koji su specificni uzroci raspada bivse jugoslovenske drzave?

- Pored ovih opstih uzroka, koji se odnose na sva socijalisticka drustva u Evropi, bivsa Jugoslavija je imala i neke svoje dodatne uzroke i razloge zbog kojih je prestala da postoji. Jedna vrsta uzroka se ticala unutrasnjih protivrecnosti drustvenog sistema a druga je bila u vezi sa visenacionalnom prirodom drzavne zajednice.

U prvom slucaju imam u vidu cinjenicu da je bivsa Jugoslavija otisla najdalje od svih drugih socijalistickih drustava u Evropi u pogledu ekonomskih i politickih reformi. Ali taj, s jedne strane pozitivan, proces imao je i svoje nalicje. Kao najvise reformisano socijalisticko drustvo, Jugoslavija je bila istovremeno i drustveni sistem sa najizrazenijim protivrecnostima izmedju progresivnih nastojanja i konzervativne ogranicenosti socijalistickog sistema kao jednopartijske diktature, izmedju teznji za socijalizmom sa "ljudskim likom" i reakcionarnosti jednog totalitarnog sistema, koji se mogao izmeniti samo tako sto ce propasti. Druga grupa uzroka se ticala medjunacionalnih odnosa. Vrlo rano, jos tokom 1960-tih godina, Jugoslavija se nasla u dilemi da li da ide putem socijalisticko- demokratske integracije jugoslovenskog trzista i politickog sistema ili u pravcu nacionalne, a zatim i nacionalisticke dezintegracije jugoslovenske drzavne zajednice. "Prvi reformator" (E. Kardelj) pobedio je "prvog policajca" (A. Rankovica), ali je istovremeno stvoren sirok drum za konfederalizaciju Jugoslavije, za njen konacni raspad. Bivsi komunisticki internacionalci postali su dosta brzo nacionalni i zatim nacionalisticki lideri. Bratstvo i jedinstvo je postepeno ali sigurno bilo potiskivano nacionalnom netrpeljivoscu. Oslanjajuci se na nacionalisticku tradiciju neki lideri, narocito u Hrvatskoj i Sloveniji, postali su glavni nosioci separatizma. U Srbiji, vodja "antibirokratske revolucije" postao je popularan svojim nacionalnim programom integracije srpske republike, ali je istovremeno otvorio sirom vrata i za "nacionalisticku euforiju".

Sto se tice hipotetickog pitanja, koje se obicno postavlja, "sta bi bilo da je drugojacije bilo", ja bih ga formulisao na sledeci nacin: koje su to kardinalne politicke greske koje su cinili nasi vodeci politicari, ali ne samo oni nego i predstavnici tzv. medjunarodne zajednice koje su bitno uticale na nasu "sudbinu" poslednjih godina? Mislim da te greske danas vise nisu sporne, pocev od nacina reagovanja na izbijanje krize na Kosovu, pravca politickog razvoja posle cuvene VIII sednice SK Srbije sa nacionalistickim zastranjivanjima, pa sve do preranog priznavanja odcepljenih republika i, sto je bila najveca greska svetske diplomatije, priznavanja Bosne i Hercegovine kao samostalne drzave uprkos protivljenju Srbija, tj. jedne trecine ukupnog stanovnistva.

Sve navedene i druge greske nisu bile posledica dejstva neke apsolutne drustveno-istorijske neminovnosti, koja se nije mogla izbeci. One su bile pre svega rezultat delovanja odredjenih politickih interesa, i to cesto pogresno shvacenih, ali i iracionalne ljudske gluposti. Drustvo i ljudska istorija ne sastoje se samo iz opstih zakona kao istorijskih tendencija nego i iz onoga sto ljudi cine, pogotovo onih sa najvecom politickom moci, ukljucujuci ne samo ljudsku pamet nego i ljudsku glupost.