Portret: Ivan Stambolic, politicar i privrednik

Kako je primio dobro upakovanu poruku da treba da ode? Kao kockar koji, ako vec ne moze da racuna na konacni zgoditak, moze bar da izvede majstorsku zavrsnicu. Mozda je zato radio logicno, najlogicnije i po zdravoj pameti, a racunao na efekte njene suprotnosti, na pamet onih koji su u reforme (pravne i ekonomske) krenuli preko Srebrenice i Haga

Milanka Saponja-Hadzic

Osma sednica je zavrsena i za Ivana Stambolica, posle deset godina. Kraj je dosao verovatno kao olaksanje, i konacno oslobodjenje. Oni koji su ga politicki unistavali pomogli su da dostigne ono sto nikada ne bi da je mogao da zaobidje put kojim je prosao. Misao da je "tanka linija izmedju poraza i pobede", na koju se Stambolic rado poziva, dobila je jos jednu potvrdu.

Posle raznih kombinacija, obicnih i neobicnih pritisaka, umesto Skupstine deonicara Jugoslovenske banke za medjunarodnu ekonomsku saradnju (JUBMES) odrzana je Skupstina na kojoj je formirana nova banka - JUBMES AD. Odrzana je bez dosadasnjeg predsednika banke prethodnice, bez obzira sto ju je on pripremao, prilagodjavao njen rad najnovijim zakonskim propisima, obisao ulagace iz bivsih jugoslovenskih republika, sada susednih drzava i dobio saglasnost vecine za nastavak (ratom prekinute) saradnje. I bez obzira sto je najavio da ce se posle skupstine povuci sa tog polozaja.

Nagovestaj, skoro najava sigurnog kraja, stigao je jos pre tri meseca, kada je Savezna vlada obelodanila da ce Zakon o JUBMES-u, ciji je predsednik Stambolic bio od njenog osnivanja 1988. godine, biti ukinut. Umesto cekanja mirnog kraja Stambolic je uzurbano radio, kontaktirao sa saradnicima iz susednih drzava koji u njega nisu izgubili poverenje. Naprotiv, samo zahvaljujuci njemu i dali su pristanak za nastavak rada, jer je za njih on bio covek koga postuju, jer se suprotstavio onima kojima ne veruju, i nece, koje ne razumeju i ne postuju.

Paralelno s tim Stambolic je odbacivao spekulacije koje su se pojavljivale u javnosti o tome da Banci preti deobni bilans, pripajanje nekoj drugoj banci, ili njeno ukidanje. Pozivao se na logiku i ekonomski interes, na zivot, i sve je beskrajno podsecalo na nedavnu proslost kada gost iz Zagreba i Sarajeva u Beogradu nije bio cudo. No, kako dobro retko zalazi u ovaj kraj, javila se i neverica da ce Stambolicu biti prepustena (ipak) privilegija da bas on bude taj koji ce oznaciti pocetak novih odnosa sa novim susedima. Neka mudra vlast bi, mozda, upravo to ucinila, bez obzira na moguce optuzbe za cinizam. Ali, aktuelna garnitura ne mari mnogo za takve finese, dokazala je da vise voli malj.

JUBMES je osnovana kao prvo deonicarsko drustvo u SFRJ. Banka je specijalizovana za finansiranje, osiguranje izvoznih poslova i unapredjenje ekonomske i finansijske saradnje, a deonicari su bili banke i preduzeca iz cele tadasnje drzave, sa osnivackim kapitalom od 120.000 dinara. Na mesto prvog coveka Banke Stambolic je postavljen samo tri meseca posle njegove politicke likvidacije na Osmoj sednici CK Srbije. U vremenu razaranja stvari i ljudi JUBMES je ostao jedina kopca izmedju naroda iz bivse drzave, jedina koja je prezivela smrt Jugoslavije. Mozda, tek kao simbol. U toku priprema za Skupstinu deonicara objavljeno je da banka raspolaze kapitalom od 360 miliona nemackih maraka - delom na racunu, delom kao nesporna potrazivanja. Banka nema dugovanja, receno je tada, ali ne i koliko bi Cernomirdin gasa mogao da proda za te pare.

A od vremena kada je formirana jedna i nastala druga banka, od izvoza koksa i lignita do prosnje gasa - dani milosrdja. Za Stambolica, narocito. Banka zvucnog imena, velika plata, jos veca igracka... A sve posle "toplog zeca" koji su mu priredili bliski prijatelji "osmasi".

- Za sve njih bio sam, ni manje ni vise - izdajnik srpskog naroda! Stvorila se atmosfera pogroma i progona, bio sam bespomocan. Ne mozes javno demantovati ni najgnusnije lazi. Vezane ti ruke, zavezana usta, a samaraju te, pljuju, bescaste. Zakovan si za stub srama i jedva cekas da te vec jednom dotuku, reci ce Stambolic posle dugih godina cutanja, u razgovoru sa Slobodanom Inicem, stampanom u knjizi "Put u bespuce".

Knjiga je, prema Inicevom belezenju, ne samo ispovest "krunskog svedoka" dogadjaja koje ce 24 miliona Jugoslovena odvesti pravo u nesrecu, u rat, koji je sprecio reforme i drustvo. Ona je namenjena nekim drugim Srbima koji ce, ko zna kada doci i saznavati kako su ziveli njihovi preci, koje su zadavile sopstvene zablude. Namenjena je onima koje nece fascinirati ni kosovski mit, ni nebeski narod.

Autori nikad ne znaju kakav ce zivot imati njihove knjige, pa to nisu znali ni Stambolic ni Inic. Medjutim, vec sada je jasno da je ona Stambolicu i ostalim ucesnicima nove istorije dala posebnu dimenziju. Ziva prica o usponu i padu jednog politicara, krivici i samoci, licnoj tragediji kao nagovestaju velike kolektivne nesrece pretvorila se u opstu temu. Bez nje Stambolic ne bi bio to sto jeste sada.

- Mene u ovom trenutku opseda Iniceva recenica: "Sta da se radi sa vasom politickom lesinom", sta da se radi, ako ne da se zakopa, sto dublje, da joj se usta napune zemljom: da se iskljuci iz drustva, da se osudi na cutanje. Ovo kazem zbog toga sto mislim da je svaka osuda, od osude na robiju do osude na smrt, uvek osuda na cutanje... Eto, iz ovog iskustva "politicka lesina" pokusava da progovori: iz propasti, kao iz apsolutnog trijumfa samoce, kao iz raspadanja proslosti, drugarstva i prijateljstva... Svaki takav govor, svaki takav pokusaj govora... obecava dodir sa sustinskim ljudskim prokletstvom: nista nas ne otkriva tako kao nasa propast, nasa samoca, nasa iskljucenost iz govora... To je jedno od najstrasnijih, ali i najznacajnijih otkrica ove epohe... Najvisa moralnost ove epohe... dostizana je upravo govorom, naporom, trudom iz propasti, svrgavanja... Sa same margine egzistencije (centralni govor jeste govor marginalca), jednom recju istine. Odavno je istina na margini: tamo gde je manjina, gde se polaze ispit iz ljudskosti, ne samo iz demokratije... (Radomir Konstantinovic na promociji knjige, "Nasa Borba" 18. oktobar 1995. godine).

Napor da govori, iako zna da je malo onih koji bi da ga cuju i ono sto je u nekim nedostupnim papirima zapisano, sto postoji u zivom secanju, a javnosti je nepoznato i spremnost manjine da to saslusa i prihvati obezbedilo je priznanje propalom politicaru iz krivog vremena i ohrabrilo ga. Zahtevi da se oglasi u javnosti bivali su sve cesci, a njegove ocene primane kao istinsko svedocanstvo, cemu je mnogo doprinela spremnost da prizna i sopstvenu krivicu, ne stedeci ni sebe ni druge, niti da osudi rat. Isticao bi da za vinovnike tragedije koja je zadesila Jugoslovene nema adekvatne kazne. Povremeno bi u banci ugostio i rezimu nesklone organizacije i licnosti i na taj nacin pokazivao svoj stav. Isto kao i prilikom odlaska u Sarajevo 1995. godine, "u privatnu posetu starim prijateljima". Nikada nije zaboravljao na doprinos nacionalista kolektivnoj bedi, ljudskoj i ekonomskoj.

Kraj rata, izglede na konacni smiraj i uspostavljanje novih odnosa docekao je u pripremama za to novo vreme, ali i kao potvrdu sopstvenog ubedjenja da ce morati da se nastavi tamo gde se stalo pre ubijanja.

Kako je primio dobro upakovanu poruku da treba da ode? Kao kockar koji, ako vec ne moze da racuna na konacni zgoditak, moze bar da izvede majstorsku zavrsnicu. Mozda je zato radio logicno, najlogicnije i po zdravoj pameti, a racunao na efekte njene suprotnosti, na pamet onih koji su u reforme (pravne i ekonomske) krenuli preko Srebrenice i Haga.

U novoosnovanoj JUBMES AD vecinski vlasnik je Savezna vlada. Iz osnivackog akta brisan je clan po kojem su osnivaci pravna lica iz bivsih jugoslovenskih republika. Pitanje postavljeno na Skupstini gde je pravni osnov za preuzimanje imovine tih osnivaca, ostalo je bez odgovora. Taj potez, medjutim, najrecitije govori da ce se to resavati na isti nacin, ili po istom principu, kao sto sukcesiji pristupa Kosta Mihajlovic, kontinuitetu ove sa prethodnom drzavom Smilja Avramov, pravu Srba na samoopredeljenje Budimir Kosutic, a ulasku u MMF Oskar Kovac. Posle svega...