Jezik mrznje - glavno oruzje ohole vlasti

Dan posle izbora kada su rezultati vec uveliko overavali poraz dedinjskog miljenika u Crnoj Gori gradjani Srbije su pola sata bili izlozeni verbalnoj torturi. Opasnoj kao sam metak jer nas je svojim sadrzajem uveravala da nam preti nova opasnost od "turaka, malisora i svih drugih nevera.

Isidora Sekulic

Za svaki apsolutisticki i totalitarni rezim, od presudnog je znacaja ovladavanje ljudskim dusama i umovima. Zato se kvalitet jednog sistema odnosno postojanje ili nepostojanje osnovnih ljudskih sloboda, meri stepenom drzavne i ideoloske kontrole nad javnim i privatnim misljenjem. U ovoj zemlji, od kako sam spoznala znacaj javnog mnenja, kontrola nad njim je bivala svakoga dana sve veca a njeni mehanizmi sve raznovrsniji i savrseniji. Poslednjih desetak godina totalitaristicki drzavni projekt, vise no do tada, bio je svesrdno potpomagan spektakularnim razvojem elektronske tehnike i naravno, njenog najubojitijeg, poput lazljive plavuse neodoljivog medija. Televizija, taj "prozor u svet", "kraljica medju medijima" "clan porodice", umesto da nas upoznaje sa svetovima koje nismo upoznali, poducava umetnosti i objektivno obavestava - citavu jednu deceniju sukljala je sve same gadosti i lazi kojima je briljantno poentirala svoj proces proizvodnje otrova. Stvorila je mrznju, ksenofobiju, sovinizam, rasizam i, zasto precutati - zelju za ubijanjem.

Sunovrat novinarstva u Srbiji podudara se sa ustolicenjem novog vodje nacije, s kraja osamdesetih kada beogradska stampa, Radio i TV iz kontrolisanih informativnih institucija prerastaju u propagandne stabove. Sledeci naloge politicko-policijskog centra nove oligarhije, novinari simuliraju pravo na zurnalisticku analizu proizvodnjom prividnih istina tj. lazne slike o zivotu. Tada su ideje umnih glava nacije o nebeskom narodu, o dobitnicima u ratu a gubitnicima u miru, ostacima zaklanog naroda, o svetskoj zaveri novog svetskog poretka, bile i nase edukativne, putopisne, zabavne a narocito informativne poruke i emisije. Neretko i sportske jer nije tajna - sve je pocelo na Maksimiru.

Sa ekrana je u to isto vreme glasnogovornik rezima, veliki srpski vojvoda grmeo o novim granicama (Karlovac, Virovitica, Karlobag), o proterivanju Albanaca i novinara koji se ne prezivaju na "ic". Drzavnici Zapada bili su "belosvetski hohstapleri" a verujem da se, uprkos slabom pamcenju, svi jos secamo kako bi ovaj dicni srpski sin koristio pribor za jelo. Juga se raspala - pocelo je unistavanje naroda, onih velikih i onih malih. Nepotrebno, ozivljavana je avet II svetskog rata jer je, po proceni stratega, to bio jedini nacin za ostvarenje velikodrzavnih ambicija malog gospodara. Drzavni mediji su spremno i znalacki prihvatili "svetu" patriotsku duznost: probuditi duh i ponos nacije, pouciti je o njenoj misiji u dva carstva. Zlo iz proslosti postalo je jedina matrica za buducnost.

Secam se kako su novinari TV ponosno, na tenkovima polazili na Vukovar ali se secam i kako ih je narod suzama radosnicama i cvecem ispracao. Gledala sam reportere kako ushiceno predstavljaju dobrovoljce koji "idu da vrate ono sto je srpsko". Stotine sati ratnih izvestaja u Dnevniku i njegovom dodatku bile su posvecene "izbezumljenim ustaskim koljacima, placenicima i genocidnim hrvatskim narodom, mudzahedinima i islamskim fundamentalistima". Nebrojeno izvadjenih ociju, prstica, glava i lobanja. Kada se senzacionalna vest o poklanoj srpskoj deci u Vukovaru pokazala netacnom, onda se voditelj ovako izvinio... sta cete i novinar je ziv covek, ponela nas je vest, bas smo se onako, novinarski obradovali..."

Jezik mrznje postao je glavno oruzje ohole vlasti a novinari i novinarstvo slepi poslusnici. Prva puska opalila je sa ekrana - tvrdnja je profesora Ranka Bugarskog a mnogi drugi relevantni intelektualci nalaze da ovog rata ne bi ni bilo ili bar ne bi bio tako uzasan, da nije iniciran sa ekrana. Zaokret ka miru mogao se prepoznati vec po prvom TV Dnevniku u kojem su ustaski koljaci postali hrvatski vojnici, bila je to 1992. godina. Drzavni vrh Srbije, zadovoljan plenom od nekoliko stenovitih SAO Krajina-drzavica koje ce pripojiti i postati balkanska velesila, velikodusno je poceo propagandu "mir nema alternativu". To sto je iza njega ostalo desetine hiljada mrtvih, milion izbeglica, dvesta hiljada mladih desperadosa po inostranstvu, ruina od ekonomije i opsta beda - to je zbog nepravedno nametnutih sankcija i rata koji nije nikada zvanicno vodio. Transformacija od ratnog do mirnodopskog raspolozenja, zahvaljujuci medijima trajala je ciglo 12-14 sati. "Sto je puk jednom naucio da veruje bez razloga, ko bi to mogao razlozima srusiti. (Nice: Tako je govorio Zaratustra)

Cemu gnev i reminiscencija? Verovatno zato sto prepoznajem novu epizodu u ovoj balkanskoj horor-seriji. Zato sto najnovija rovovska bitka koju bije "kraljica medija" pociva na vokabularu iz 1991, 92. Kad je onomad, po snegu i ledu planula gradjanska Srbija, RTS je najpre precutkivala dogadjaj, lagala javnost i bljuvala vatru na opozicione lidere. Nije prikazivala brutalnost policije i gordost setaca. U toj ogromnoj masi valjda ni policija ni televizija nisu bili u stanju da prebrojavaju Muslimane, Albance, Hrvate, Rome, imali su preca posla. To su bila precutkivanja.

U najnovijoj izbornoj papazjaniji u Crnoj Gori, koja se uostalom ne razlikuje od ove iste u Srbiji, ponovo se potezu nacional-sovinisticke sintagme. Glasaci Crne Gore postali su Siptari, Muslimani i Hrvati (nisam sigurna, doduse, da bi ih TV novinari pisali velikim slovima) i postali sinonim za izdajnicko, separatisticko i antipatriotsko glasanje.

Jos jednom, u ovih kratkih 10 godina, politicke ambicije i politicka sujeta prete da sistematicnom, dobro osmisljenom propagandnom vatrom uznesu polupismeni puk do vrtoglavih, krvavih visina. Aktuelni predsednik Crne Gore i kandidat za buduceg, jedan od onih lepih, mladih i pametnih - inace favorit dinastije sa Dedinja, dobio je nedvosmislenu medijsku podrsku mnogo pre izbora. Vec ta cinjenica govori o neobuzdanom drzavnickom gestu saveznog vrha. Kada je vlast u Srbiji lazirala izbore u Srbiji, pa potom morala da popusti, to je bila jedna sramna prevara. Danas, posle izbora u Crnoj Gori, kada se narodi svesno huskaju jedni na druge u multinacionalnoj, maloj republici, onda treba ocekivati malo teze posledice. TV dnevnik od 20. oktobra, dakle, na sam dan izbora porucuje: "Zalosno je da Mila Djukanovica, za predsednika Crne Gore pokusavaju da promovisu osvedoceni neprijatelji SRJ - siptarski separatisti i malisorski fundamentalni elementi". Dodamo li ovom komentaru RTS I nekoliko puta ponavljane izjave Momira Bulatovica da je "veoma srecan sto je izgubio u Rozajama, Ulcinju, Cetinju "a upuceni znaju da tamo zivi najvise nepravoslavnog zivlja, odnosno Muslimana, Albanaca i Hrvata, onda je to sa najviseg drzavnog mesta, izazivanje medjunacionalne mrznje i veoma riskantan potez iz kojeg nista dobro ne moze izaci. Dan posle izbora kada su rezultati vec uveliko overavali poraz beogradskog miljenika u Crnoj Gori gradjani Srbije su pola sata bili izlozeni verbalnoj torturi. Opasnoj kao sam metak jer nas je svojim sadrzajem uveravala da nam preti nova opasnost od "turaka, malisora i svih drugih nevjera. Ovo je crnogorska kolijevka, ne treba nam ni Ugljanin ni Dinosa, ni Rugova, ni njihove zastave".

Kulminacija ove besramne podele biraca po nacionalnosti bila je izjava sadasnjeg predsednika drzave koji je odgovoran Ustavu i narodu, da je za njegovog protivnika cak glasalo i 6 casnih sestara?!

Kakva je uistinu razlika izmedju ove izjave i vojvodine harange protiv malog Hrvata iz Zemuna? Kakva je razlika izmedju jezika mrznje sa poslednjih demokratskih izbora u nasoj zemlji i onog s pocetka devedesetih? Hocemo li dozvoliti da za nejaku deceniju svedocimo jos jednom besmislenom ratu? Da li ce destruktivni talent istog drzavnika jos jednom cereciti nase, vec zatamnjene duse? Najzad, mozemo li mirno posmatrati kako jedna informativna kuca, sastavljena od mentalnih ovisnika rastura ovo malo nasih preostalih zivota?

Priznajem, mnogo je u tekstu emocija, subjektivnosti i mnogo pitanja bez odgovora. Da bih to malo ublazila i opravdala profesiju novinara zavrsicu faktografijom ciji izbor je pokojni profesor Vladan Vasilijevic. Posvecena je onima na koje se odnosi.

Na sudjenju u Nirnbergu 1945-46. godine, medju glavnim zlocincima evropske osovine nasao se i J. Streicher, ucitelj i vlasnik nedeljnika DER STURMER, njegov urednik i uvodnicar. Optuzen je za zlocin protiv mira i zlocin protiv covecnosti, u skladu sa odredbama clana 6 Statuta Medjunarodnog vojnog tribunala. Oslobodjen je odgovornosti za najtezi zlocin, zlocin protiv mira uz konstataciju suda da "Nirnberska zver", kako su ga zvali, nije bio u situaciji da utice na politiku partijskog i drzavnog vrha, mada je doziveo izuzetnu pocast da se nadje na stranicama: "Mein Kampfa". Zlocin protiv covecnosti mu je dokazan. Engleska optuznica ga je u tom smislu i teretila: "Dvadeset i pet godina ucio je nemacki narod filozofiji mrznje, okrutnosti i ubijanja. On ih je podstakao i pripremio da podrzavaju nacisticku politiku, da prihvate i sudeluju u brutalnim smaknucima i klanjima. Bez njega te se stvari ne bi mogle dogoditi. Odavno je izgubio svako pravo na zivot". Covek prosecne pameti (u istrazi je konstatovano da je njegov IQ samo 106, najmanji od svih optuzenih ciji se IQ kretao od 130 do 143) ostavio je za sobom duhovnu i moralnu pustos. Izrecena mu je i izvrsena smrtna kazna.