Promotivni efekti atentata

Nedavno rashodovanje Kundaka podstice na razmisljanje o tome sta cin doticnog atentata sve moze da poruci okruzenju i koji su njegovi reklamni efekti

Lazar Dzamic

Sve je poruka!

Ovaj aksiom postmoderne komunikacijske civilizacije, osnovni postulat semiotickog carstva koje je konacno dojezdilo na ledjima glamuroznog konja u vidu multinacionalnog hiperkonkurentnog kapitalizma, dobija potvrdu svakim danom sve vise, nezavisno od podneblja u kome se ispoljava ili autora koji ga zagovara. Semantizacija nase stvarnosti ponekad dobija i bizarne oblike. Zenske grudi su poruka, cvrsta muska zadnjica je poruka, apstraktni simboli pored naziva kompanija su poruke, cak i smrt je (kako to strahovito demonstrira tragicni kraj princeze Dajane) poruka. U tom kontekstu, i ubistvo se moze smatrati porukom, i to van uobicajenog uzeg znacenja direktne mafijaske poste kojom jedna porodica nesto porucuje drugoj. Posebno se u tom smislu semioticki istice atentat. I posebno u Srbiji, u kojoj je dekonstrukcija civilizacije dobila vrlo osmisljene i planske konture.

Nedavno rashodovanje Kundaka podstice na razmisljanje o tome sta cin doticnog atentata sve moze da poruci okruzenju i koji su njegovi reklamni efekti. Ova veza i nije tako cudna jer svaki dogadjaj od znacaja za siru javnost u sebi uvek nosi i odredjene znacenjske elemente koji se mogu posmatrati optikom ubedjivacke komunikacije. Naime, takav dogadjaj po pravilu potencira ili negira neke vrednosti. Nalazi su, cak i pri ovako povrsnoj analizi, zanimljivi i civilizacijski intrigantni.

Kao jedna od prvih stvari na pamet pada spektakularnost ovakvih akcija na filmu i njihovo uporedjivanje sa stvarnoscu. Da je eticki izvodljivo i da se za to ne ide u zatvor, uopste ne treba sumnjati da bi se vec nasao holivudski producent koji bi inscenirao pravo ubistvo kao ultimativni promotivni "event" za neki akcioni film. Jer, pogledajmo malo bolje, sta bi mogao da bude vrhunac promocije za jedno takvo ostvarenje, nabijeno adrenalinom i krcato prizorima oduzimanja ljudskih zivota? Nema kaskadera koji se simulakrumski lomataju, ponistavajuci svojim ustajanjem iz ulubljenih kartonskih kutija svaku car naizgled smrti koju su upravo preziveli, nema vasarske imitacije i filmske krvi na bazi kecapa. Samo realna zivotna materija sa ultimativnim nabojem identicnim onome u filmu. Zato je Srbija, uz Rusiju i Kolumbiju, trenutno mozda najveci globalni simbolicki promoter plauzibilnosti filmskih ubistava, svedocanstvo da filmska traka ipak nije cista fikcija i da su slike zabelezene na njoj za nekoga suva i na trotil zamirisana realnost. Svakodnevica Srbije kao podrska naporima Holivuda!

Druga promotivna ravan atentata je uvek i svojevrsna reklama za vestinu izvrsioca. U tom smislu, Srbija je dobila jedan od najpromovisanijih artikala za izvoz. Nastavljajuci se na mitoloski pazljivo dizajnirane celuloidne egzekutore tipa Nikite, Leona ili Stalone-Banderas para, domaci dzelat-trudbenici svojom neuhvatljivoscu i skoro nindza vestinom definitivno prenose upecatljiv utisak vrhunske strucnosti. Nije stoga neumesno pretpostaviti da ce jedan broj zainteresovanih stranih investitora pozeleti da jos malo doprinese domacem odlivu mozgova (hm?), u skladu sa procesom koji se u sferi vrhunske informaticke tehnologije naziva "off-shore outsourcing" i koji predstavlja poslednju rec trendova u povecanju efikasnosti poslovanja!

Planirano ubistvo je i reklama za jedan od mogucih nacina resavanja interesnih konflikata. Ako ovakve stvari u jednoj sredini postanu uobicajene, kakve inace skoro jesu kod nas, samo je pitanje vremena kada ce se ustaliti kao normalan model razmisljanja i delovanja. Posebno kod umova koji svet jos dozivljavaju u nezreloj formi, sa tinejdzerima kao klasicnim primerom ovakve ciljne grupe. Nemogucnost zvanicnih organa da rese takve spektakularne slucajeve samo potencira pricu. Model koji se onda oblikuje pitagoricki je jasan i sumiran je u geslu ruske mafije: nema coveka, nema ni problema! Na taj nacin se direktno ostvaruje sjajna recenica Vesa Krejvena iz njegovog filma "Vrisak": "Filmovi ne stvaraju psihopate. Oni ih samo cine kreativnijima."

Mozda najjaca i najtragicnija reklamna poruka koju jedan nereseni atentat moze da posalje je ona o nemoci drzave da kontrolise odvijanje zivota na svojoj teritoriji, ispoljena u jednoj jos tehnoloskijoj formi neadekvatnog obavestajnog rada prema domacem podzemlju ili takozvanim "sivim" zonama. Jer, tu je logika prosta, atentat na poznatu javnu licnost uvek zahteva detaljne pripreme koje ne bi trebalo da izbegnu strogom oku dousnika i agenata svake tajne policije koja drzi do svog integriteta. U tom smislu, kao primer dugorocnog planiranja lepo moze da posluzi slucaj FBI, koji je Silvestera Stalonea upozorio na potonjeg Versaceovog ubicu, sa detaljnim licnim opisom i preporukom da pojaca svoju bezbednost jer se doticni raspitivao po lokalnim barovima Majamija o tome gde poznati glumac zivi i kako se krece kada je na Floridi. Pogadjate, barmen kod koga se genijalno zli Endrju Kjunanon raspitivao bio je FBI saradnik. Ako drzava i njeni organi bezbednosti dopuste ne jedan, vec seriju neresenih atentata, od kojih su neki usmereni cak i ka najvisim funkcionerima istih tih organa, onda se posledica takvog zbivanja sumira u jedan ogromni reklamni spot koji preko citavog neba te nesrecne teritorije vristi poruku: "Radite sta hocete! Sve vam je dozvoljeno!" To je onaj finalni pokret tapsanja u strunjacu, kao priznanje da je partija izgubljena tusem. Implikacije ove poruke su takve da svako normalan mora da se najezi.

Posmatrano iz ugla obavestenog gradjanina, atentat cija je zrtva pripadnik tog mutiranog eskadrona mesanaca Vladimira Iljica i Rokfelera, tako karakteristicnog za zemlju poput Srbije, istovremeno je i promotivna poruka o stanju na tabli velike drzavne kladionice, u kojoj se nekoliko krupnih interesnih grupa dzapa oko resursa zemlje i svog udela u eksploatisanju istih. Ovaj sindrom bitke oko "vece kofe" pokazuje da se ova borba zaostrava, bilo zbog patoloske nezasitosti doticnih, bilo zbog osecaja da je sistem kome mogu da zahvale za sve svoje "djakuzije", italijansku garderobu i razlicite kravate svaki dan vrlo blizu drasticnih lomova i da je krajnje vreme da se neke pozicije ucvrste. Tumaceci atentat u konotativnim ravnima jednog sofisticiranog TV spota, moze se ocekivati jos spektakularnih dogadjaja u buduce vreme, slicnog sadrzaja, kao i u svakoj kampanji koja se razvija. Dakle, prica se o prici koja tek treba da dobije svoje razresenje.

I na kraju, bez namere da se ulazi u tabloidsko moralisanje, atentat na osobu sumnjivih moralnih kvaliteta, pripadnika visokih drustvenih eselona i "nuvo risa" iz doba paklene inflacije, nesumnjivo sobom nosi i utisak o zadovoljenju hriscanske pravde iz poente "ko se maca laca..." U svoj tragicnosti prethodnih znacenja, cin planiranog ubistva jedne ovakve osobe ima i svoju katarzicnu dimenziju, za sve koji smatraju da zbog takvih oni nemaju normalan zivot, misticku poruku o ipak pravednom ustrojstvu Svemira i postojanju necega sto bi moglo da se nazove "nacelom o odrzanju eticke energije".

Dileri religioznih brosura na ulicnim coskovima mogu da budu zadovoljni. Sama Srbija im je najveca reklama.