Beograd na svetskoj politickoj berzi

Naravno da znacaj Miloseviceve eventualne posete Djiang Ceminu ne treba potcenjivati, tim pre sto bi ona usledila neposredno posle njegovog srdacnog gostovanja kod Klintona u Vasingtonu i ugoscavanja Jeljcina u Pekingu, pa bi jugoslovenski predsednik u najmanju ruku mogao da cuje sta se dogadja u svetskom vrhu i da neposredno proceni kako stoje srpske akcije na globalnom politickom trzistu. Ali ostaje pitanje je li SRJ dovoljno vredna moneta za potkusurivanje izmedju preostalih velikih sila u vreme njihove uzajamne srdacnosti

Pise: Dimitrije Boarov

Pravo je cudo da se nakon lancanog sloma vrednosti akcija na svetskim berzama, koji se proteklog "plavog ponedeljka" kao munjeviti pozar prosirio od Hongkonga, preko Amerike i Evrope, sve do nekada crvene Moskve, osim anonimnih televizijskih komentatora ovde se nije pojavio neki vazniji Bopcinski ili Dopcinski zvanicne politicke propagande, da izjavi kako je apsolutna stabilnost na Beogradskoj berzi u ovim burnim vremenima jos jedan dokaz da je vladajuca garnitura vodila mudru politiku cuvanja domace privrede od negativnih svetskih uticaja, njenih velikih sistema od privatizacije, a celo drustvo od tranzicije.

Cak ni Dragan Tomic - Simpo, poznat po ovakvim razmisljanjima, ovoga puta ne likuje povodom okolnosti da je Srbija izbegla posledice "globalizacije svetskog trzista". Razlog njegove cutnje, cini se, ne vredi traziti samo u logicnoj pretpostavci da je poput Bila Gejtsa ili Teda Tarnera izgubio stogod licno na berzama u Parizu, Milanu ili Moskvi.

U vrhu ovdasnje politike niko vise nije odusevljen svetskom izolacijom. Nema cak ni pokusaja da se, kad vec nema "reintegracije", na neki drugi nacin konstruise presudan uticaj Srbije i njenog narodnog vodje na svetska zbivanja - mada se za tako nesto nudi nekoliko koincidencija. Evo, finansijski infarkt u Hongkongu nastupio je prakticno odmah nakon sto je tamo stigla vest o ubistvu srpskog finansijskog giganta Zorana Todorovica Kundaka. A posle ubistva Kenedija ili neuspelog atentata na Regana, svetske berze dozivele su velike udare, naravno nesto manje nego ovoga puta.

U istom smeru bi neko sa smislom za kiseli humor mogao cak rasiriti pricu da je udar iz Hongkonga krenuo upravo onog dana kada je procurila vest da se Slobodan Milosevic sprema za posetu Kini (gde navodno treba da stigne vec 13. novembra), pa su poplaseni berzanski brokeri odmah poceli da sklanjaju imovinu. Ni ova sala "ne drzi vodu", jer ni Milosevic vec odavno vise nikome ne nudi konferedalno povezivanje (kao sto je svojevremeno nudio Grckoj), pa se ne moze ocekivati ni da takvu ponudu iznese Pekingu. No, nije iskljuceno da ponudi nesto sto bi bilo slicno.

Sapetom u balkanski kavez, koji s vremenom postaje sve tesnji, posle svake kampanje za pritezanje jugoslovenskog i srpskog jedinstva, Milosevicu je poziv iz Kine dragocen i u ovu posetu, ukoliko do nje doista dodje, sigurno polaze velike nade. U strateskom geopolitickom smislu on verovatno racuna na vec vidjeni interes pekinskih vodja da uspostave neki evropski mostobran. Nije li pokojni Enver Hodza, sezdesetih godina ovoga veka, u Albaniji bio neprikosnoveni gospodar jedne velike "kineske cetvrti". Istina, Kina od toga nije imala narocite vajde, osim sto je jeftino prodala nesto starog oruzja. No, Enver Hodza je od kineske podrske imao profita na svetskom politickom trzistu pa, moze biti, na nesto slicno racuna i Milosevic. Osim sto bi usput licno mogao da rasplete ili ponovo zaplete pricu o kineskom "naftnom barteru" (bez nafte i bez bartera).

Naravno da znacaj Miloseviceve eventualne posete Djiang Ceminu ne treba potcenjivati, tim pre sto bi ona usledila neposredno posle njegovog srdacnog gostovanja kod Klintona u Vasingtonu i ugoscavanja Jeljcina u Pekingu, pa bi jugoslovenski predsednik u najmanju ruku mogao da cuje sta se dogadja u svetskom vrhu i da neposredno proceni kako stoje srpske akcije na globalnom politickom trzistu. Ali ostaje pitanje je li SRJ dovoljno vredna moneta za potkusurivanje izmedju preostalih velikih sila u vreme njihove uzajamne srdacnosti. Pogotovu sto svetska izolacija SRJ postaje nepodnosljiva, pa je cena Milosevicevog prijateljstva verovatno dosta niska, bez obzira sto poslovi koje bi on jos mogao obaviti u Bosni i dalje imaju znatnu tezinu.

Koliko je sada u Beogradu vec rasirena svest o neophodnosti brzog povratka u medjunarodnu zajednicu i na njene finansijske izvore pokazuje i neskriveno razocarenje savezne vlade zbog prekida pregovora sa Londonskim klubom u Njujorku, pre nedelju dana. To razocarenje je veliko, uprkos cinjenici da eventualni napredak u natezanju oko dalje sudbine 2,5 milijarde dolara jugoslovenskog komercijalnog duga - ne bi sustinski doneo nista, dok celu stvar ne "overi" nagodba sa MMF, koja bi samo teoretski mogla da se izvede polovinom decembra na redovnom zasedanju njegovog Borda. No, poslednje vesti i nisu tako lose, navodno i poveriocima se cini da su preterali - a i na jugoslovenskoj strani procurilo je da se nekako uspelo da se Kosta Mihailovic, sa svojim teorijama o sukcesiji SFRJ, makar u afektu navede na ostavku.

U ovakvim prilikama elementarna logika nudi pretpostavku da bi uoci nove runde predsednickih izbora u Srbiji dobitnu propagandnu pricu imao onaj kandidat koji bi nastupio sa nekim garancijama da bi njegova izborna pobeda donela ublazavanje "spoljnog zida" sankcija - ali u proteklih nekoliko prilika uverili smo se da ta logika ovde ne deluje. Preciznije receno, deluje suprotno, pa se Milosevic u nedavnom intervjuu "Njujork tajmsu" hvata upravo za to "antipravilo" u Srbiji kao za spasavajucu slamku, te preti medjunarodnoj zajednici Seseljom, ukoliko ona nastavi politiku pritiska i dozirane finansijske i diplomatske izlolacije.

Ipak, vremena se menjaju pa je veliko pitanje da li je Milosevic, postujuci spomenuto izborno "antipravilo", pametno postupio, sa gledista svoje stranke, sto je naspram Seselja, kome odgovara zatvorska atmosfera u Srbiji, postavio Milana Milutinovica, koji, mada ministar inostranih poslova, dugo i nije primecivao da postoji "spoljni zid", a na svom poslu se iskazao pre svega po potezima koji su taj navodno nepostojeci zid ucvrscivali. Ako je Milu Djukanovicu, na crnogorskim predsednickim izborima, kod biraca nesto pomogla jasno izrecena orijentacija na povratak u svetske institucije i ako je njegovoj pobedi doprinela dosta otvorena podrska medjunarodnih faktora - onda bi se oprezno moglo proceniti da se slicno pomeranje moze ocekivati i u Srbiji, po teoriji da i toboznji srpski prkos ima rok trajanja.

No, jos ne vidimo da li i moguci predsednicki kandidati "demokratske opozicije" procenjuju da je to pomeranje toliko izrazeno da bi se na njega tipovalo glavnim parolama. Vuk Draskovic ce se u novoj kampanji verovatno "razvesti" od Kralja, Draze i Stare Srbije, ali jos ne znamo koje ce mu biti glavne karte. Ni Milan Panic, u intervjuu "Nasoj Borbi", ne gura u prvi plan ideju da bi mogao biti predsednicki kandidat koji bi nastupio sa tezom da u dzepu ima resenje za otkljucavanje spoljnog zida sankcija - iako se on ovde dozivljava kao covek blizak americkom politickom vrhu. Panic je konstruisao naizgled vestu polaznu poziciju - da je on onaj koji ubedjuje Vasington da je medjunarodna zajednica odgovorna za unistenje ekonomije u Jugoslaviji i da je veoma opasno dalje siromasiti Srbiju, te tako stvarati uslove za neku "ekonomsku revoluciju sirotinje" koja ce Evropi i svetu doneti dosta problema druge prirode.

Ova ocena, po osnovnom stavu, slicna je Milosevicevom jadanju i otuda ima slicnu vrlinu i slicnu slabost. Vrlina bi joj bila u tome sto naizgled omogucuje srpskim biracima da glasaju i za jare i za pare, a slabost sto se ne vidi kako bi ona doista imala neki efekat protiv Seselja. Jer, on raspolaze mnogo sirim izborom pretnji koje moze uputiti medjunarodnoj zajednici, od pretnje buducom socijalnom revolucijom.

Kad se sve pazljivo osmotri, jedino je nesporno da je politicka berza u Beogradu mnogo vise povezana sa politickim centrima u svetu, nego berza vrednosnih papira u Genexovim apartmanima na levoj obali Save. Na izbornoj politickoj berzi najlakse se vidi cije akcije padaju, a cije rastu - ali svaki posmatrac, kao i na svim berzama, tesko moze proceniti sta ce biti sutra i cije ce se stvarne ili fiktivne vrednosti dalje rusiti ili raspasti u jednom jedinom danu.