TOMISLAV BANOVIC PONOVO NA CELU SAVEZA SINDIKATA SRBIJE - IZBOR ILI FARSA

U ovom sindikatu, ocigledno, velika je greska biti - sindikalista, imati sindikalni nastup, svoje misljenje i braniti interese clanstva

Tomislav Banovic ponovo je, po drugi put, izabran za predsenika Veca Saveza sindikata Srbije. To sto se dogadjalo na prvoj, dakako zatvorenoj i od novinara dobro cuvanoj, sednici tek izabranog Veca SSS, prvog dana 11. Konngresa republicke radnicke organizacije, pre bi se moglo nazvati farsom, nego izborom njenog celnog coveka. Da nije bilo tuzno, bilo bi smesno posmatrati delegate kako “nestrpljivo" ocekuju da se vine “beli dim" iz dobro cuvane sale u kojoj je Banovic ponovo, tajnim izjasnjavanjem clanova novog Veca, “biran" za predsednika. Sve je izgledalo kao da radnici u ovoj zemlji nemaju nikakvih briga, pa se veliki hol orio od srdacnog smeha, uzvika pozdravljanja, stiskale su se ruke, a povremeno krivili vratovi prema zabarikadiranim vratima iza kojih je Banovic biran. I zaista, u kasnim vecernjim satima 24. marta ponovo je postao predsednik, a Slobodan Jovanovic, dotadsnji sekretar Veca SSS, ponovo je dobio poverenje i ostao na ovoj funkciji.

Za nesto pazljivije posmatrace, slika svega sto se dogadjalo u predvorju velike sale Doma sindikata, nije mogla da prodje kao idila. Nismo culi da je bilo ko glasno prokomentarisao zasto je Milenko Smiljanic, jedini Banovicev protivkandidat od stotinu glasova dobio tek desetak, a kako da je Slobodanka Brankovic, jedan od dva Jovanoviceva protivkandidata za sekretara Veca, ovog puta dobila tek nesto iznad 30 glasova. Svima je bilo jasno, a saputalo se, da su “Toma i Sloba na ovim funkcijama po partijskom zadatku i da na njima po istom moraju i da ostanu". Uostalom, Smiljanic i Brankovicka u sindikalnoj javnosti poznati su kao isuvise glasni, otvoreni, a cesto i skloni da kazu istinu, pa i iskritkuju rukovodstvo radnicke organizacije. Morali su oboje da plate za to sto su suvise otvoreno nastupali, ali i za to sto su, ne jednom i posle uklanjanja dr Avramovica sa funkcije guvernera NBJ, ostali verni njegovom Programu ekonomskog oporavka. U ovom sindikatu, ocigledno, velika je greska biti - sindikalista, imati sindikalni nastup, svoje misljenje i braniti interese clanstva.

I dok su novinari, videvsi da se “biranje" celnika VSSS oduzilo u noc, vec odlazili da aktiviraju unapred pripremljenu vest o rezultatu “izbora", smrtno ozbiljni clanovi Izborne komisije izlazili su iz sale da obaveste delegate da je Banovic opet predsednik, a Jovanovic sekretar Veca. Uostalom, ne jednom, na samom Kongresu, delegati su jednoglasno prihvatali sve sto im se nudilo, pa je i ovaj ponovni izbor dvojice nezamenljivih, zasigurno, njihov.

Bilo kako bilo, Banovic je ponovo gospodar kabineta na petom spratu zdanja na Trgu Nikole Pasica. Niko se nije setio da su mnogi od nasmejanih cekaca u holu, pre godinu dana predsednika pozivali da da ostavku, jer je “izdao clanstvo". To sto je Banovic opet predsednik, nije cudno, jer ova funkcija nije nista drugo do nagrada za poslusnost onima za koje bi istinski sindikat i sindikalni lideri predstavljali, ako ne pravu opasnost, ono barem stalnu opoziciju. Banovica, definitivno je jasno, nagradile su dve “leve" vodece stranke na vlasti, jer je uspeo da od radnicke organizacije napravi ono sto je san snova svake vlasti: klimoglav, popustljiv i sindikat koji je najmanje u sluzbi interesa sopstvenog clanstva. Uostalom, kako rece jedan od malobrojnih i razocaranih delegata: “Izabrali smo ga, pa kakvo clanstvo, takav sindikat i takav predsednik".

Sta je Tomislav Banovic sve ucinio za drzavu i vlast da bi mu ona milostivo i dalje darivala ovu funkciju? Dovoljno je podsetiti kako je pocetkom 1994. godine, bio jedan od najglasnijih hvalitelja programa dr Dragoslava Avramovica, nazivao ga radnickim spasom i nadom, kako ga je grlio, pozivajuci ga na sastanke Veca i Predsednistva republicke sindikalne centrale i klanjao mu se, sve dok mu odozgo nije siglnalizirano da superdeki okrene ledja. On je to, medju prvima ucinio, istog dana maja 1995. godine, kada je Avram pao. Ocutao je uvredu republickog premijera adresovanu radnicima Rakovice koji su pre gotovo tri godine pred Saveznim paralamentom trazili zivot od rada i zarada. Tada premijer rezignirano pokazuje na hiljade rakovickih metalaca i novinaru gnevno kaze: “I vi ovo nazivate radnicima!?" Pamti li iko januar prosle godine kada je Banovic, potezom pera, prekinuo generalni strajk prosvetnih radnika koji je Srbiju tresao vise od mesec dana? Pod plastom tame, na poziv Vlade Srbije, Banovic i njegov kolega Dobrica Savic, tada predsednik beogradskog sindikata (sada je clan VSSS), jure da potpisu sporazum koji im nudi premijer Marjanovic, cime prekidaju prosvetarski bunt. Preplaseni od ujedinjenih nezavisnih i samostalnih strajkaca, zajednicke akcije nezavisnih i samostalnog sindikata, uspaniceni pred mogucnoscu da idila izmedju vlasti i “njihovog" sindikata prsne kao mehur od sapunice, dva ortaka, pred drzavnim cinovnicima, bez prava, umesto celnika sindikata prosvetnih radnika, potpisuju kapitulaciju. Uzalud su posle bili zahtevi velikog broja clanova i sindikalnih organizacija da Banovic ode sa svoje funkcije. Jasno mu je clanstvo porucivalo da je izdao radnicke interese, da je kompromitovao radnicku organizaciju. Sve je brzo zaboravljeno, a Banovic nastavio da radi na svom ponovnom izboru za predsednika. Njegov ostanak na celnoj funkciji je direktiva i za nju nema alternative, jer dogovori u kabinetima stranaka gde je cesto vidjen, ne smeju se prekrsiti. Ne zaboravlja Banovic da je njegov imenjak, jedan od prethodnih predsednika VSSS Tomislav Milenkovic, bas na isti dan kada je on opet postao predsednik sindikata, imenovan za republickog ministra za rad.

Na kraju, Banovic ostaje u naredne cetiri godine na celu sindikata Srbije. Mozda ce i uspeti da nekoga ubedi da je to moderna i jaka organizacija, da je krenula putem sopstven reforme i postala radnicka, interesna i partnerska organizacija. Jeste da je to obecavao i onaj prvi Toma, ali sam Kongres vise je ukazivao da je ovaj sindikat najvece uporiste aktuelnog rezima. U njemu su na kormilu ljudi koji su tu decenijama, izabrani jos u vreme SSSRN-ovskih principa biranja nezamenljivih i prvih medju jednakima.

Gordana Djukic