POLA VEKA OD USVAJANJA UNIVERZALNE DEKLARACIJE O LJUDSKIM PRAVIMA

Usvajanjem Univerzalne deklaracije zapoceo je proces kojim su ljudska prava prestala da budu unutrasnja stvar drzava vec su problem kojim medjunarodna zajednica ima pravo i duznost da se bavi

Bojana Oprijan-Ilic

Krsenje ljudskih prava, najpre na teritoriji sukoba republika bivse SFRJ poslednjih godina, sve vise i u SRJ, vec dugo je pod budnim okom medjunarodne zajednice i njenih organizacija. Koliko je ovo pitanje vazno najbolje govori cinjenica da ni jedan kutak zemaljske kugle nije dovoljno daleko da bi bio zaboravljen od ostalog sveta a u drasticnim slucajevima ugrozavanja ljudskih prava i gradjanskih sloboda. Drzave koje ne postuju osnovna pravila civilizacije dvadesetog veka izlozene su razlicitim sankcijama. Ove godine je tacno pola veka od nastanka prvog dokumenta koji se smatra delom pravne svesti (i savesti) covecanstva - Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.

- Njenim usvajanjem u Generalnoj skupstini UN 1948, postavljeni su temelji procesu razvijanja ljudskih prava na medjunarodnom nivou i on je, takodje, postao prekretnica u odnosu drzave i pojedinca. Univerzalna deklaracija sadrzi listu osnovnih ljudskih prava i predstavlja prvi dokument koji na sveobuhvatan nacin pokriva tu listu, objasnjava Vladimir Djeric, asistent na katedri za Medjunarodno pravo beogradskog Pravnog fakulteta. Drzave su, naime, prvi put izrazile spremnost da ce postovati ono sto je Deklaracijom zacrtano. Ono sto je posebno vazno kao rezultat njenog prihvatanja u Generalnoj skupstini je da je zapoceo proces na osnovu kog ljudska prava vise nisu unutrasnja stvar drzava nego problem kojim medjunarodna zajednica ima pravo i duznost da se bavi i da reaguje. Konacno, standardi postovanja ljudskih prava izlozeni u Univerzalnoj deklaraciji i paktovima koji su kasnije doneseni, pradstavljaju minimum koje drzava treba da omoguci, jer cela ideja i jeste u tome da se postovanje ljudskih prava obezbedi na nacionalnom nivou. Drugim recima, medjunarodni standardi postovanja ljudskih prava su donja granica koja se ne sme preci, a ne stvar dobre volje odredjene drzave.

Deklaracija je usvojena glasanjem u Generalnoj skupstini UN i, u stvari, jeste preporuka, jer ovo telo ne moze da donosi obavezujuce akte, ukazuje nas sagovornik. Medjutim, tokom godina drzave su ucestalo potvrdjivale ono sto u njoj pise, pre svega, unoseci odredbe Deklaracije u svoje ustave, a s druge strane, i sami organi UN pozivali su se na nju tako da je postala deo medjunarodnog obicajnog prava. To je bio prvi korak ka nastajanju dva vazna pakta koji su obavezujuci i to su Pakt o gradjanskim i politickim pravima i Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Iz politickih razloga, zemlje Istocnog bloka ukljucujuci i tadasnju Jugoslaviju (i Saudijsku Arabiju) ostale su uzdrzane pri glasanju o usvajanju Univerzalne deklaracije. Oba pomenuta pakta, SFRJ je, medjutim, potpisala i ratifikovala, a kako SRJ pretenduje na kontinuitet, u obavezi je da ih postuje i da ih se pridrzava kao i brojnih drugih dokumenata o ljudskim pravima.

Vazan momenat u vezi sa Deklaracijom , podseca Djeric, jeste otvaranje mogucnosti pojedincima da se neposredno zale medjunarodnim telima u slucaju da su im krsena ljudska prava. Da bi to ucinili, neophodno je, medjutim, da drzava prihvati ovo pravo pojedinca. Jugoslavija je takvo obracanje Komitetu za ljudska prava priznala samo u slucaju krsenja konvencije protiv mucenja (dakle, onima koji su eventualno izlozeni torturi od strane jugoslovenskih vlasti).

Kad je rec o krsenju ljudskih prava i o pretnji sankcijama, ovde se najcesce pominje da to cine i druge zemlje ali da se stvari mere “razlicitim arsinima". O takvom stavu Vladimir Djeric kaze:

- Ako govorimo o Evropi i Americi, ne moze se reci da oni od nas vise zahtevaju nego sto sami pruzaju svojim gradjanima. Na primer kod suzbijanja terorizma, a to je u nekim zemljama vec duga tradicija (recimo, mere protiv IRE, ETE, Crvenih brigada i sl.) obaveza je u praksi postovati ljudska prava cak i terorista. Mora se stititi pravo na zivot, obezbediti pravo na fer sudjenje, zabranjeno je mucenje i torture itd. Dakle, od nas se ne trazi nista novo nego minimum zacrtan Deklaracijom a potom paktovima i drugim dokumentima.

Kod nas je stvarna zastita ljudskih prava (dakle, ne samo verbalna) najcesce u domenu aktivnosti nevladinih organizacija. Nedavno, jedan broj nevladinih organizacija koje deluju sirom Jugoslavije, organizovao je “Ad hok alijans" za obelezavanje 50-godisnjice Univerzalne deklaracije.

- Za sada nam je pristupilo 47 nevladinih organizacija ali je Alijansa otvorena za dalje pridruzivanje, kaze za nas list Aleksandra Brankovic, koordinator projekata Centra za antiratne akcije. Medju onima koji su vec pristupili su organizacije za zastitu decjih, zenskih, izbeglickih prava te romske grupe itd. Ideja je da svaka od njih svojim delatnostima promovise Deklaraciju, a u praksi ce se to ciniti vezano uglavnom za odredjene specificne datume (npr za Dan zena, Dan ekologije...) Za avgust je planirano da se organizuje veliki skup na kom ce strucnjaci iz razlicitih oblasti, ali pre svega pravnici, govoriti o pravima izbeglica i to u okviru teme “Vratiti se kuci ili ostati". Dogovorena je, dodaje Aleksandra Brankovic, prodaja proizvoda koje prave izbeglice a u okviru opste edukacije odrzace se 13 seminara o ljudskim pravima.

Na pitanje kakvu zastitu gradjani najcesce traze od nevladinih organizacija nasa sagovornica kaze da su ljudska prava ugrozena gotovo u svim oblastima, a akutan problem su izbeglice koje su ostale - zaboravljene. Takodje, dok su ranije bili aktuelni problemi nastali na “nacionalnoj osnovi", sada preovladjuju socijalni. Zastita koja se uglavnom omogucava su pravni saveti, a u najdrasticnijim slucajevima angazuju se i advokati.