METAMORFOZE VOJVODE SESELJA

Lider radikala se isticao teorijom prema kojoj vladara najefikasnije moze srusiti onaj ko mu se dobro priblizi, da bi mu neometano izmakao stolicu u pogodnom trenutku

Ilustracija: D. Smiljanic

Volja naroda ovdasnjeg, izrazena na parlamentarnim izborima pre pola godine, prouzrokovala je senzacionalan obrt: jednostavnim glasanjem, bez hirurske intervencije, naime, “crvena vestica sa Dedinja kojoj cvece raste iz glave" pretvorila se u respektabilnog partijskog vodju. Upraznjavanje izbornog rituala istovremeno je rezultiralo i stvaranjem oreola konstruktivnog demokrate humanisticke orijentacije, tacno iznad glave doskorasnjeg lidera “fasisticke, retrogradne, neprijateljske stranke".

Takav zakljucak se, naime, moze izvuci iz odgovora Vojislava Seselja, predsednika Srpske radikalne stranke, na novinarsko pitanje kako ce, nakon ulaska u vladu “narodnog jedinstva" saradjivati sa strankama za koje je do sada imao samo najteze reci (i obrnuto).

Misaona gimnastika

Takoreci dijalekticka definicija uticaja sredine na doslednost u radikalskom misljenju, mogla bi biti i kljuc za resenje enigme zvane uklopivost programskih ciljeva SRS u spisak zadataka koje je pred novu srpsku vladu stavio njen stari premijer, Mirko Marjanovic.

Jer, tacno je da je Marjanovic u svom ekspozeu govorio o kontinuitetu rada u odnosu na nastojanja bivse vlade (koju je Seselj godinama nestedimice kritikovao), da je obecao dosledno sprovodjenje Dejtonskog sporazuma (koji Seselju nikad nije bio na srcu), istakao da Kosovo i Metohija imaju pravo politicko- teritorijalne autonomije (nasuprot radikalima koji se protive svakoj autonomiji i izricito zalazu za centralizaciju), ali iskustvo pokazuje da iz svega toga ne bi trebalo izvlaciti zakljucke o klimavim temeljima na kojima je Vlada sagradjena, ili, daleko bilo, prevrtljivosti njenog “desnog beka". Doskorasnji zemunski vojvoda je, naime, i do sada bezbroj puta pokazao maestralnu vestinu u istrajavanju na proklamovanim tvrdim ciljevima i istovremenom prilagodjavanju promenljivim spoljasnjim okolnostima. Tako je, recimo, cim su eksperimenti pokazali da “mir nema alternativu," demonstrirao sjajan primer misaone gimnastike: radikali ce, tvrdi Seselj u postdejtonskom periodu, nepokolebljivo istrajati u borbi za zadate srpske granice na potezu Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, ali ce svoj cilj postici iskljucivo mirnim putem i to kad dodje do promene odnosa snaga u Evropi i svetu!

Objasnjavanje neobjasnjivog

Sasvim suprotno: pominjano je stvaranje optimalnih uslova za odustajanje od tvrde srpske politike na zazarenom Kosovu i to na nacin najbezbolniji za Slobodana Milosevica, nepromenljivo neprikosnovenog i trenutno ustolicenog na funkciji saveznog predsednika. Prema toj verziji, naime, Milosevic bi mogao da se, kao i mnogo puta do sada, posle dugotrajnog i visestruko stetnog inacenja, u kriticnom trenutku u potpunosti povinuje spoljnim pritiscima. Seselj bi, tvrdi se takodje, bio zaduzen za ublazavanje potencijalnog nezadovoljstva na domacem terenu i to davanjem karakteristicnog verbalnog doprinosa olaksavanju muka svima onima koji pamte sta im je obecano i na cemu je godinama gradjena zvanicna srpska politika.

Uz ispoljavanje svojih karakteristicnih sposobnosti (Milosevic: zakasnelo popustanje, Seselj: ubojita retorika i neverovatna misaona gimnastika) lideri socijalista i radikala dobili bi tako priliku da jos jednom pokazu i kako dobro i skladno mogu da saradjuju kada im to obostrani interesi nalazu. U iscekivanju potvrde ili demantija navedene prognoze (u vidu konkretnih akcija) valja, medjutim, podsetiti na jos jednu cinjenicu: upravo se lider radikala pre nekoliko godina isticao teorijom prema kojoj vladara najefikasnije moze srusiti onaj ko mu se prvo dobro priblizi, da bi mu u pogodnom trenutku neometano izmakao stolicu...

V.Didanovic