STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Ovog proleca u modi je patriotizam. Nosi se gotovo u svakoj prilici - prilikom ulaska u vladu, na javnim mestima, u razgovorima za novine. Nose ga na levici, ali i na krajnjoj desnici. Postao je radna uniforma najboljih medju nama, znak po kojem se razlikuje zito od kukolja, lozinka pomocu koje se ulazi u vlast, blanko menica kojom se placaju troskovi vrsenja vlasti. Patriotizam je neka vrsta “dzinsa" u koji se za male pare oblace ljubitelji domovine da bi potom skupo naplatili tu svoju ljubav. Patriotizam je svima pristupacan, lako se odrzava i dugo traje. Preporucuje se prilikom izlaska u svet, ali je, ipak, najpogodniji za rad po kuci.

Patriotski se nositi po kuci znaci biti uvek budan i neprestano otkrivati neprijatelje. Ko su nasi najveci neprijatelji? Drugarica predsednica Direkcije JUL-a misli, na primer, da su to svi “saveznici spoljnih pritisaka na Jugoslaviju u samoj Jugoslaviji". Ima ih u nezavisnim medijima, medju strucnjacima, intelektualcima, mladim ljudima, cak i u levici. Ako pred njima zatvorimo oci, mogli bismo i zivot izgubiti i zato moramo otvoriti “bukvalni front".

Gospodin potpredsednik vlade kaze, u jednom od desetak intervjua koje je dao poslednjih dana, da je za njegov ulazak u Vladu presudan bio njegov patriotizam. U cemu se ta vrlina sastoji? On i njegovi sledbenici “nikad nisu bili spremni da na travnjacima stranih ambasada primaju naloge kako da deluju protiv svoga naroda", niti su pristajali “da po hotelskim foajeima satima sacekuju strane diplomate". Na najvisem mestu procenjeno je da nam upravo takvi trebaju i - eto njih u Vladi.

Patrioti su oni koji znaju da im je citav svet neprijatelj, a da su oni sami sebi najveci prijatelji. Okupljeni oko uzvisenog zadatka (samo)odbrane sopstvenih likova i dela, patriote, po logici svoje istorijske misije, moraju biti osim, pa i protiv sveta. Patriotizam je lokalna moda, neka vrsta folklora, unutrasnje pitanje par excellance.

Kao sto nikad nije bilo lako Srbin biti, danas je jos teze biti srpski patriota. To se u svetu vise ne nosi ili bar ne na srpski nacin. U Evropi se, recimo, spremaju da uvedu zajednicki novac. Zamislite da neko nasrne na nas dinar? Bilo bi krvi do kolena na “bukvalnom frontu". Ili da nam neko nametne otvorene granice, pa da svako moze da udje u zemlju i da u njoj provede tri dana, a da se nikome ne javi. Ili da, nedajboze, iz zemlje izadje?

Patriotizam nije samo (politicka) moda.To je drustveno priznanje, majstorsko pismo koje vam otvara vrata skupstina i vlada, akademija i univerziteta. Dobar obucar, koji nije patriota, pravi odvec meke cipele, kao italijanske. Zasto bi on bio srpski majstor? Neka ide u Italiju. Nama su potrebne tvrdje cipele i majstori na koje se ne moze spolja uticati.

Niko ne zna kojom se naukom tacno bavi rektor Univerziteta u Pristini, ali svi znaju da je patriota. Kao sto se zna da to ne moze biti novinar, koji respektuje i cinjenice sto njegovom narodu ne idu u prilog. On je prirodni saveznik spoljnih pritisaka na svoj narod i zavrsice, ako vlast patriota potraje, kako mu i prilici - na “bukvalnom frontu".

Broj patriota je, izgleda, proporcionalan dimenzijama nesrece koja zadesi jedan narod. U zemljama kojima relativno dobro ide, patriota gotovo i nema. Dobro vaspitan Francuz, recimo, stideo bi se da kaze da je patriota. Svi bi pomislili kako hoce da kaze nesto drugo, a ne da voli svoju zemlju. To se, valjda, podrazumeva. Nemac koji bi se danas busao u patriotske grudi, izazvao bi podozrenje svojih zemljaka: da taj ne misli da nastavi gde je onaj moler stao?

Nama ide lose, ali bar ne oskudevamo u patriotima. Posle desetina hiljada poginulih, stotine hiljada izbeglica, koje su nam ostavili u prethodnom ratu, pozivaju nas na “bukvalni front". Zasto da ne? Bolje je tamo, medju svojima, poginuti, nego ziveti doveka medju neprijateljima.