Drinka Gojkovic, prevodilac, publicista o Kosovu

Cinjenica da se ni posle ovih nasih 10 sunovratnih godina nije pojavio pisac koji bi - kao David Grosman i Amos Oz u Izraelu - bio spreman da kaze: “Teritorije za mir! Ako ne mozemo zajedno, mozda cemo moci odvojeno". A ne da se resenja izvode iz nakaradnih formula o Jerusalimu ovog ili onog naroda, ili iz neke slicne praznoreke floskule koja nema mnogo veze sa zivotom

Milica Lucic-Cavic

Knjizevnici, akademici, intelektualna elita, danas cute o Kosovu. To cutanje tim je neobicnije sto su krajem 80-ih godina, u vreme velike nacionalisticke euforije, Udruzenje knjizevnika Srbije i intelektualci velikog ugleda u javnosti, i bez formalizovane podrske Slobodanu Milosevicu, imali bliske stavove s njim i zastupali tezu da su Srbi i Crnogorci ugrozeni na Kosovu. Bili su organizatori protestnih veceri u Francuskoj 7 i rigidni sagovornici albanskih pisaca u dijalogu organizovanom u Beogradu, koji je pre licio na sve drugo nego na dijalog.

Zasto intelektualna elita danas cuti, i zasto je Udruzenje knjizevnika, kroz koje je provejavao duh demokratije na pocetku osamdesetih, kraj te decenije docekalo u nacionalistickim vodama, tumaci Drinka Gojkovic, prevodilac, publicista i glavni urednik casopisa “Mostovi".

Da se podsetimo. Demokratski potencijali koji su se pocetkom osamdesetih ispoljili i artikulisali u Udruzenju knjizevnika Srbije sigurno nisu bili fiktivni, iako iz danasnje perspektive deluju gotovo nestvarno. Ali, nevolja je u tome sto su zaista ostali samo potencijali, sto se nikada nisu razvili, pa su tako - neminovno - u zacetku usahli. Pocetkom osamdesetih, dakle nedugo posle Titove smrti, Udruzenje knjizevnika je na svojim kritickim, protestnim tribinama okupljalo ne samo knjizevnike, vec i slobodoumne ljude iz citave Srbije, pa i Jugoslavije. To je bila dobra mogucnost da se - uz prilicnu paznju javnosti - stvori koncept ozbiljnih i preko potrebnih demokratskih promena. Odsustvo takvog koncepta - jer, on nikada nije nacinjen - pokazalo se kobnim u drugoj polovini osamdesetih, u vreme renesanse nacionalizma. U tom periodu je, umesto programa demokratskog zaokreta, beskonacno elaborirana tragicna sudbina srpskog naroda pod komunizmom, a kao glavni i najjaci dokaz za to uzimano je Kosovo. Na Kosovu je tada, ponovo, zaista vrilo. Umesto da o situaciji u pokrajini razgovara konkretnim jezikom realisticne procene i traganja za sto pravednijim resenjem za obe strane, Udruzenje knjizevnika je insistiralo da na Kosovu postoji samo jedna tragedija, srpska. Stavise - da je ona sama esencija onoga sto se sa srpskim narodom, u “blazim i drukcijim vidovima", dogadja u citavoj “srpskoj dijaspori", na terenu Jugoslavije. (Naravno - da slika bude celovitija - to sto su u vreme usijavanja osovske krize slovenacke i hrvatske knjizevne i intelektualne elite apsolutizovale albanski kosovski problem, a zmurile na srpski - onako kao sto je Srbija apsolutizovala srpski, a zmurila na albanski - sigurno nije ucinilo situaciju ni preglednijom ni resivijom.) Tako je konkretan problem Kosova utopljen u znatno apstraktniju pricu o trajnoj i tragicnoj srpskoj zakinutosti u Jugoslaviji, zakinutosti od strane komunizma koliko i od drugih jugoslovenskih nacija. Vremenom je negativna energija vezana za Kosovo prenesena na Hrvatsku, zbog Srba u Hrvatskoj, i Bosnu, zbog Srba u Bosni.

Da li se samo iz danasnje perspektive cini da su knjizevnici tih godina, a pogotovo 1987, svu energiju koncentrisali na kosovsko pitanje, ili je to stvarno bila euforija?

- To su, nekako, bile dve povezane stvari. Uz nesto ironije, moglo bi se reci da su se u Udruzenju knjizevnika euforicno koncentrisali na kosovsko pitanje. “Kosovo" - na samom Kosovu, kao i na terenu srpske jugoslovenske dijaspore - trebalo je da bude ne samo simbol srpske patnje, nego i srpskog nacionalnog oslobodjenja i spasenja, izlaska iz mraka komunizma, iz mraka srpske tragedije u koju ga je komunizam gurnuo. U tom duhu vodjen je i razgovor izmedju srpskih i albanskih pisaca 1988. godine. Tokom njega nije doslo do priblizavanja stanovista. Srpski pisci govorili su o iskljucivoj ugrozenosti Srba, a albanski o iskljucivoj ugrozenosti Albanaca. Stanovista se nisu mogla vise razilaziti, ali je - za razliku od srpske - albanska retorika bila znatno uzdrzanija. Jesu li i njihova stanovista bila uzdrzanija, drugo je pitanje. U svakom slucaju, dijalog zamisljen kao serija razgovora, nije otisao dalje od beogradskog razgovora - albanski pisci su drugi deo susreta odlagali sve dok on zbog opstih okolnosti nije postao nemoguc. Ostaje nevesela cinjenica da su se u prvom i jedinom pokusaju dijaloga neki srpski pisci sluzili retorikom toliko radikalnom da ona ni s knjizevnog, ni s politickog stanovista nije mogla imati nikakvo opravdanje, niti ikakvu produktivnost.

Analizirali ste jezik srpskih pisaca i nacin govora koji je bio tipski homogen. Konstatovali ste da su se njihove poruke bez ostatka uklapale u ekstremno nacionalisticku manipulaciju sa politickog vrha.

- To je bio visoko afektivan jezik, pun hiperbola, iskljucivosti i neumoljivih suprotnosti. Tezak polozaj Srba na Kosovu postao je “razaranje nacionalnog bica", kosovsko pitanje - “sudbonosno iskusenje srpskog naroda", a Kosovo polje mesto “gde smo pokazali sposobnost da poverujemo u nesto veliko i vaznije od nas"; na drugoj strani, Albanci su bili “bez glasa istorijskog razuma", a albanski separatisti, smatralo se, “nece dozvoliti da iza nas ostane ikakav trag, ni u grobljima, ni u katastarskim knjigama..." Takav jezik ne sugerise zelju za razresavanjem sukoba, nego osecanje poslednjeg casa i konacnog obracuna. On se bavi projekcijama u proslost i u buducnost, a jedino sto ostavlja po strani je konkretna, klizava, i problematicna sadasnjost - za Srbe koliko i za Albance, za Albance koliko i za Srbe.

Da li se u tom afektivnom jeziku nesto promenilo?

- Promenilo se to sto ga poslednjih godina ne cujemo toliko cesto i sto nije toliko glasan. Formulu “Kosovo je Jerusalim srpskog naroda" ne slusamo sada iz Francuske 7, nego samo od aktuelnih politicara, ali ona se savrseno podudara s onom starijom, “Kosovo je najskuplja srpska rec". I jedna i druga zatvaraju nam oci i usi za konkretnu, postojecu situaciju i bacaju nas u neki kvazi-istorijski vakuum, beskrajno udaljen od realnosti.

Knjizevnici, akademici, vrhunski intelektualci tada nisu cutali kao sto danas cute. Matija Beckovic je u to vreme rekao da se pre sest vekova nista znacajnije nije dogodilo na globusu od boja na Kosovu. Rekao je i ovo: “Rec kojom se car Lazar privoleo carstvu nebeskom zadata je jednom zauvek i vise se nikad ne moze povuci". Dobrica Cosic se na protestnim vecerima “O Kosovu - za Kosovo" zapitao: “Kako mozemo da zivimo toliko nacionalno i gradjanski obespravljeni i ponizeni". Kako objasnjavate nesumnjivi uticaj intelektualne elite na mase, s obzirom da se ovde, generalno, malo citaju ne samo knjige vec i novine?

- Ljudi koji pripadaju eliti jednog drustva kakvo je nase uzivaju neku vrstu apriornog autoriteta. Prijemcivost za njihove poruke verovatno je narocito velika kod onih koji ne citaju, ili malo citaju, jer oni nece proveravati validnost reci koje izgovara nesumnjivi i neosporni autoritet. Jedan akademik, uostalom, predstavlja velicinu od poverenja i drugde, ne samo kod nas. Samo sto drugde akademici ne pretenduju na to da budu svest i savest naroda, njegovi branitelji i vodji.

U vasem tekstu u knjizi “Srpska strana rata" konstatovali ste da Udruzenje knjizevnika Srbije nikada nije dalo zvanicnu podrsku Milosevicu, ali je u sustini imalo bliske stavove s njim. Danas ono cuti. Knjizevnici, akademici, intelektualna elita, uopste se ne izjasnjava o Kosovu, mada su pre desetak godina palili nacionalisticke baklje. Kako to tumacite?

- Kod nas se vec 10 godina sustinski nista ne menja, nikakav zaokret, preokret, nikakva promena koja ne bi bila samo od zla na gore. Menjaju se jedino forme ispoljavanja istog.

Naravno, istrosila se euforicna energija nacionalizma. Ali, ako se u Udruzenju knjizevnika i ne odrzavaju veceri za ovo ili za ono, povremeni manifesti i obracanja javnosti pokazuju da se osnovno stanoviste nije promenilo. Ono se, doduse, danas ne izrazava sa zarom i zestinom kao nekada, nesto zbog sopstvenog umora, a nesto zato sto je nacionalisticka tenzija uopste uzev splasnula. Mogucno je da u UKPS u nekom trenutku ponovo dodje do toga, ali sigurno ne na nacin svojstven drugoj polovini osamdesetih godina. Stare forme se izlizu, izgube upotrebljivost. Ali, nesto drugo ima vise razloga da nas cudi i sekira: cinjenica da se ni posle ovih nasih 10 sunovratnih godina nije pojavio pisac koji bi - kao David Grosman i Amos Oz u Izraelu - bio spreman da kaze: “Teritorije za mir! Ako ne mozemo zajedno, mozda cemo moci odvojeno, hajde da se podelimo, hajde da vidimo moduse mogucnog razdvajanja." Ne mislim da je to jedino resenje, ali ne mislim ni da apsolutno nije resenje i volela bih da se neko osmeli pa pocne i o njemu da govori, kako bi se konacno zapocela rasprava o pravom problemu: zasto kosovski Albanci toliko insistiraju na samostalnosti, sta ih tera na to, kakve bi to posledice imalo po njih, po nas, po njihovu i nasu okolinu - pa da se onda na osnovu toga odlucuje na kojoj strani treba traziti resenje. A ne da se resenja izvode iz nakaradnih formula o Jerusalimu ovog ili onog naroda, ili iz neke slicne praznoreke floskule koja nema mnogo veze sa zivotom.