Umetnicki cin van estetskog predmeta

I danas se sire krugovi Sejkinog i "Medialinog" uticaja - katkada smisleno i opravdano - u umetnickom pogledu, ali najcesce besmisleno i neopravdano. Tome je svakako ponajvise doprinela zavodljivost tema i literarnost vizuelnog sizea ovakvih slika

Pise: Jovan Despotovic

Za dve decenije koliko je nastajala (slikarstvom je poceo da se bavi 1950. godine od prve izlozbe 1958. do smrti 1970), ukupna umetnicka zaostavstina Leonida Sejke ostavila je u nasoj sredini najdubljeg traga, a mitski repovi "Mediale", grupe u kojoj je bio kljucna licnost, i dan-danas se na razlicite nacine provlace ovdasnjim umetnickim sistemom. Najnovija izlozba Sejkinih dela priredjena u Muzeju savremene umetnosti (veliki legat Ane Colak-Antic od 90 slika, 106 crteza, pet kolaza, cetiri grafike, 367 skica i dr.), odlican je povod da se ponovo suocimo sa jednim od mozda najintrigantnijih, a svakako najzagonetnijim stvaralastvom srpske umetnosti ovoga veka.

Ova najnovija izlozba dela Leonida Sejke dobra je prilika i za razmatranje razlika koje postoje izmedju istinskog i laznog razumevanja umetnicke proslosti a najuputnije je poceti upravo od konstatacija Jese Denegrija koje je izneo u knjizi "Teme srpske umetnosti - pedesete". On kaze da je Sejkin doprinos novom jeziku nasih likovnih umetnosti u sestoj deceniji bio u njegovom shvatanju da je umetnicki cin moguc mimo estetskog predmeta, sto bi bilo na tragu dematerijalizujucim praksama konceptualizma. Na istom mestu, u nastavku, pise kako je upravo on shvatio da je veliku muzejsku umetnost proslosti legitimno koristiti operacijom citata znakova i oblika drugih umetnika iz razlicitih perioda - sto je ocigledno daleka i nesvesna najava postmodernizma.

Da je i sam Sejka u svojim najdubljim intelektualnim i kreativnim porivima naslutio predstojece promene u praksama i jeziku umetnosti svedoci i jedna njegova beleska (navedena u predgovoru kataloga retrospektivne izlozbe u MSU) gde doslovno stoji: "1956. radio sam nesto blisko danasnjim neodadi i popartu. Znaci, bio sam za 4-5 godina ispred Evrope. Ali sada mogu reci, ako je tako zaista bilo, onda sam sa ovim sto sada radim najmanje 10 godina ispred ostalih."

U to vreme on radi, uz karakteristicne, slozene slike ("Muzejska postavka", "Multiplikacija") i one redukovane na simbolicke sadrzaje ("Strazara"), kolazirana ulja na drvetu ("Cinzano flasa"), i prve objekte, "destrukcije" i "proglasavanja" (dela stvorena u duhu) koji su jasno ukazali na pojavu jedne nove estetike istovremeno sa energicnim nastupom velike generacije autora srpskog poznog modernizma. Nasavsi se u tom trenutku na razmedji socijalistickog realizma i socijalistickog estetizma (kako je Sveta Lukic nazvao tu novu umetnicku epohu), Sejka je uz brojne umetnike, manje-vise bliskih poetici "Mediale" poput slikara Toskovica, Djurica, Glavurtica, Radovanovica, Koste Bradica, Olje Ivanjicki, Milica od Macve, Milovana Vidaka, Svetozara Samurovica ili arhitekata Vukovica, Pedje Ristica, Vlade Velickovica i drugih, uticao na formiranje drugacije, zivlje slike tog vremena koja je umnogome uticala na to da se pocne menjati tradicionalno shvatanje o izgledu i sadrzaju novog umetnickog predmeta.

U tom procesu bila su, u osnovi, moguca dva puta kojim su se razisli umetnici ovakvih shvatanja. Nasi buduci "Parizani" zapoceli su da pretresaju ruzne sadrzaje u najdubljoj utrobi vremena, surovo, egzistencijalno svedoceci o njegovim skrivenim karakteristikama. Sejka se medjutim okrenuo proslosti nalazeci u nekim njenim epohama, kako se tada govorilo - inspiraciju. I ta cinjenica je izazvala (i jos uvek izaziva) mnoge nesporazume, kontroverzne ocene o njegovom radu, pa cak i stanovita nipodastavanja. Tradicionalisti (medju slikarima i kriticarima) u njemu su videli umetnicki neskolovanog i slikarski neizgradjenog autora, a modernisti retrogradnu pojavu disparatnu vremenu i dominantnom toku umetnosti. Ovakva negiranja uzrokovala su, prema svedocenju "medialaca", "neki okultni rat" buduci da su se njihove izlozbe "na misteriozan nacin, u poslednjem trenutku odjavljivale, sa vrlo nebuloznim, neuverljivim ili nikakvim objasnjenjem".

Kasnije je Glavurtic na sledeci nacin opisao taj odnos prema "Mediali": "Relacionizam je termin kojim smo zamenjivali medialisticku tendenciju da se obuhvate suprotnosti, te da na relacijama razlicitih polova: lepog i ruznog, apstraktnog i konkretnog, haosa i kosmosa, realnog i fantasticnog, analitickog i sintetickog, klasicnog i modernog, djubrista i zamka, meda i ale razastremo nas likovni univerzum. Relacionalizam je nevesto krio medializam. Pod nazivom Mediala nije se moglo izlagati jedno vreme. (Poznije ce jedna umetnicka institucija izlagati nase slike i crteze, uvek pod nekim drugim nazivom, a izraz Mediala, kao i podaci o izlaganju na izlozbama Mediale u pojedinacnim bibliografijama izlagaca bice sistematski izbacene. Mediala zvanicno ne postoji! O Mediali, ako se pise, treba pisati kao o povjesnom faktu, u proslom vremenu, pa ipak ideja je ziva, a slikari Mediale izlazu sirom sveta.)"

Iako je vec u njegovo vreme bilo ocigledno kako "prima inspiracije iz istorije umetnosti" (navedeno u nepotpisanoj recenziji "Tages-Anzeigera", Cirih, 1968), upravo to "osvrtanje" izazivalo je u modernistickoj kritici najodlucniji otpor. A da li je u pitanju temeljni nesporazum sa epohom (vremenom poznog modernizma)? Sam Sejka je ovako definisao tadasnje interesovanje: "U sustini program Mediale svodi se na jedno: napraviti dobru sliku sa svim osobinama koje sliku cine slikom... Slikarstvo renesanse nam naprosto daje orijentaciju i stvara u nama jedan pojam dobre slike. I to je cela mudrost u programu Mediale." Dakle, usudio se tada da formulise pozitivan program, kako je napomenuo Miodrag B. Protic, u vremenu opstih destrukcija u umetnosti - apstrakcije, enformela, nove figuracije...

O Sejkinoj slozenoj i osetljivoj ljudskoj prirodi govori i jedan detalj u biografiji, dogadjaj - upravo njegov neobicni poduhvat koji se redovno izbegava u komentarima (izuzev krajnje skrivenog, nejasnog pominjanja u tekstu Irine Subotic za katalog retrospektivne izlozbe: "istrazni zatvor novembar- decembar 1966" i Nikole Suice u "Vremenu" 1990: "svojevrna duhovna porodica pod budnim okom vlasti i idelogije... Pokusaj osnivanja nezavisnih novina dodaju mu krajem 1966. iskustvo hapsenja i zatvaranja"). Grupa jugoslovenskih intelektualaca i umetnika odlucila je da pokrene nezavisni casopis za kulturu koji su nazvali "Put". U osnivacku redakciju, pored Sejke, usli su Daniel Ivin, Marijan Batinic, Franjo Zenko, Mihailo Mihailov, Pedja Ristic i Slobodan Masic kao tehnicki urednik, a privremeni sekretar redakcije bila je Dusanka Barovic, supruga advokata Jovana Barovica koji je podneo zahtev za registraciju casopisa. Cinovnici Titovog rezim mora da su bili zgranuti i zgrozeni: nekakva grupa osniva nezavisne novine mimo uobicajenog nacina da se takva javna delatnost vodi jedino kroz organizovane (a tada je to iskljucivo znacilo od tajne policije kontrolisane) socijalisticke drustvene forme.

Naravno, odmah je usledilo spektakularno, sinhronizovano i istovremeno hapsenje clanova redakcije u Beogradi, Zagrebu i Zadru i momentalno pokretanje istrage protiv svih (racunajuci i njihovog advokata?!) zbog "udruzivanja u neprijateljsku organizaciju" kako je stajalo u optuznici. Nakon tri meseca, bez ikakvog obrazlozenja, postupak je naprasno prekinut i svi su pusteni iz zatvora izuzev Mihailova kome je pronadjen osnov za prosirenje optuznice na "neprijateljsku propagandu". Marija Cudina, tadasnja Sejkina zena, redovno ga je posecivala u zatvoru donoseci mu, uz druge potrepstine, i pribor za crtanje. To se, medjutim nije moglo reci za vecinu clanova "Mediale" (koji su se i kasnije, ocigledno zastraseni, veoma klonili pominjanja ove Sejkine nevolje).

I danas se sire krugovi Sejkinog i "Medialinog" uticaja - katkada smisleno i opravdano - u umetnickom pogledu, ali najcesce besmisleno i neopravdano. Tome je svakako ponajvise doprinela zavodljivost tema i literarnost vizuelnog sizea ovakvih slika. Problem je nastao kada su danasnju sudbinu i novu poziciju "Mediale" preuzeli "postmedialci", netalentovani sledbenici i mediokritetski paraziti koji o slikarstvu jedva da nesto znaju a o Sejkinom umetnickom legatu bas nista. Mnogobrojni fanovi medju amaterima i ljubiteljima umetnosti koji posle njegove smrti podgrejavaju ili obnavljaju mit o Sejki ucinili su totalnu mistifikaciju njegovog dela. Medjutim, jos jednom imamo prilike da vidimo tu fantasticnu, fascinantnu ikonografiju djubrista, zamkova, soba, terasa i svega drugog sto je Leonid Sejka crtao i slikao, sto je doista pouzdan umetnicki putokaz njegovim istinski posvecenim postovaocima i sledbenicima.