Savez filozofije i stampe

Prezir akademske filozofije prema modernoj stampi svedoci ne samo o njenoj nemoci, o kraju metafizike koji se podudara sa ovim “krajem veka". Ta promena, taj novi filozofski nered koji obelezava filozofsku scenu svedoci i o gubitku stila ili prepoznatljivog zanra. Preostaje da taj “fatalni prekid" nekako objasnimo

Pise: Nenad Dakovic

Moja je namera da nesto kazem o savremenoj filozofskoj sceni na kraju veka. To, naravno, nije jednostavno, ma koliko filozofija u novinama nije vise stranac ili strano telo, kao sto ni zurnalizam u filozofiji nije forma koja se moze danas odbaciti bez stete po samu filozofiju. Sve se menja je zato prvi aksiom ove neobicne simboioze zurnalizma i filozofije na kraju veka.

Jer, na prelazu u moderno doba filozofi ne cine vise poseban stalez, nego su ono sto su “u gradjanskoj vezi sa drzavom: sluzbeni ucitelji filozofije". Filozof moze, veli Hegel, sada lako prepustiti svoju spoljnu stranu egzistencije ovom poretku, “kao sto se moderni covek oblaci prema uticaju mode". Tako je moderni svet upravo ova moc svestrano nastale zavisnosti u jednoj gradjanskoj vezi". Vazno je ostati veran svom cilju u ovoj gradjansko-drzavnoj vezi, kaze Hegel. Njemu se cinilo da je i dalje bilo moguce ostati slobodan i “istovremeno zavisan od drzave".

Medjutim, vec je sudbina Hegelovih prvih sledbenika, koji cine ono sto se moze nazvati revolucionarnom inteligencijom, demantovala ovo Hegelovo uverenje. Treba se samo setiti kako je Fojerbah zbog “gradjanske neposlusnosti" poslat u “selo koje nije imalo cak ni crkvu". Ali treba imati u vidu da je publicisticka delatnost tek 1830. godine, znaci posle Hegelove smrti, postala priznata kao zivotni poziv i nacin zarade. Moderni svet, sudeci po tome, pocinje tek posle Hegelove smrti. Ali i taj svet je posle njegove smrti, kako je primetio jedan od njegovih sledbenika, “postao nekako obican". Nikad nece biti dovoljno naglasena uloga koju je u transformaciji filozofije imala ova gradjanska satisfakcija novinarske (medijske) delatnosti. Umnozavanje kaste novinara, docnije ideologa, bilo je omoguceno posredstvom stampe, i sve je to odigralo presudnu ulogu u trasformaciji filozofije, i pojavi postmodernizma, kada filozofija, pre svega, gubi “nekadasnji sjaj". Uostalom, nije li najveci Hegelov ucenik (Marks), objedinivsi u sebi licnost filozofa i novinara, transformisao filozofiju u laiku dostupnu delatnost, sto postaje jedno od osnovnih obelezja vremena i legitiman zahtev unutar same filozofije. Ta dvoglava spodoba filozof-novinar od tada vlada svetom. Ta “nesrecna svest" je za promenu filozofije ucinila vise nego takozvano kretanje ljudskih masa na horizontu istorije. Ta “novinska individua" koju ne oblikuje, kao u anticko doba, filozofija, nego stvarnost, prinudjena je zato da svoje pravo lice sakrije iza ozbiljne poze i modernog stila zivota. Baveci se ovim unutrasnjim razlogom filozofske mene jedan savremeni autor zakljucuje: “Pa ipak, filozofija zatice u samorefleksiji sopstvenu jezicku igru kao narocitu strukturu vlastitog refleksivnog jezgra. Kako je i zasto “ozbiljna" filozofija prevalila ovaj put od nekadasnjih teo-logika, preko metafizike subjektivnosti, do ove “jezicke igre" kao refleksivnog jezgra? Da li je to epohlani poraz onog kanona o “velikoj filozofiji" i “velikim filozofima"? Da li je razlog ovog “poraza" u filozofiji ili izvan filozofije, ili se promenilo samo mnjenje o filozofiji, a ne i sama “ozbiljnost" njenog poduhvata?

Postmoderni cinizam koji umesto na sovi insistira na vrapcijoj dreci, dokaz je da filozofija, koja je imala “ozbiljnu" ulogu u rascaravanju, dedivinizaciji, laicizaciji sveta, ni sama nije mogla izmaci ovom procesu. Proces njene irealizacije, desupstancijalizacije, pocinje - kao sto je receno - s Hegelom. Ova “moderna tumacenja" su bila samo uvod u jedno postmoderno tumacenje Hegela. Zato nema nikakvog smisla tumaciti ovo zbivanje, koje pocinje Kronerovim govorom, jedan vek posle Hegelove smrti.

Jer, veliku filozofiju diskreditovale su ljudske zrtve, a ne logicka nekoherentnost. Ili, mozda sama zavist prema modernoj stampi, koja je vec odavno “jutarnja filozofija modernog coveka".

Priblizava li se to vreme u kome ce “filozofija" biti jos samo epizoda u istoriji moderne stampe? To pitanje je tada ostalo otvoreno, kao i ovaj spor izmedju filozofije i moderne stampe, u kojoj filozofija obitava u izmenjenom ruhu jos jedino u kutku kulturne rubrike, simulirajuci kao i knjizevnost da je nesto razlicito, jos uvek nesto razlicito od svakodnevnog sveta zivota. Na taj nacin, kao i sve ostalo, i filozofija i sami filozofi, ti nekadasnji “svetski majstori za filozofiju" nastavljaju da se okrecu u praznom prostoru informacije, a da ih niko ne moze, ili nece, da vrati u istorijski prostor. “Nalik na sve ono sto nastavlja svoj apsolutni ucinak na orbiti, i ciji se identitet gubi na putu. Tako se i nasa istorija izgubila na putu, i okrece se oko nas kao vestacki satelit", kako je pisao Bodrijar.

“Tako (prema Bodrijaru) ulazimo s one strane istorije, u cistu fikciju, u iluziju sveta. Iluzija nase istorije vodi mnogo radikalnijoj iluziji sveta. Sada kad su sklopljene oci revolucije, kad su sklopljene oci nad revolucijom, sada kada je pao Zid Srama, sada kad su zatvorena usta pobune (sa secerom istorije koji se topi na jeziku), sada kad sablasti komunizma i vlasti vise ne pohode Evropu, sada kad se aristokratska iluzija porekla i demokratska iluzija kraja sve vise udaljavaju - mi vise ne mozemo da napredujemo, da istrajavamo u aktuelnoj destrukciji, niti da odstupimo, ostaje nam da se suocimo s radikalnom iluzijom... Inverzijom konacnog smisla u konacnu iluziju, iluziju kraja", zakljucuje Bodrijar.

Sta hocu da kazem? O cemu govori pomenuta zavist “filozofije" prema modernoj stampi? Kakva je promena u pitanju? Ta promena je toliko velika, taj prezir akademske filozofije prema modernoj stampi svedoci ne samo o njenoj nemoci, o kraju metafizike koji se podudara sa ovim “krajem veka" sto izgleda kao sudbina “filozofije" na kraju veka, ili kao njeno opste mesto. Ta promena, sta vise, taj novi filozofski nered koji obelezava filozofsku scenu na kraju veka svedoci i o gubitku stila ili prepoznatljivog zanra na kraju veka. Jer nasa predstava, nase mnjenje o tome da filozofije nema u novinama jeste iluzija, posto se u postmoderni ova nekada tako jasna granica izmedju profanog i svetog, dnevnog i vecnog, novina (stampe) i filozofije izgubila. Taj navodni gubitak koji obelezava postmoderna jeste osnovno obelezje “filozofije" na kraju veka. Ta inverzija konacnog smisla u konacnu iluziju, iluziju kraja, kako bi rekao Bodrijar. Preostaje da taj “fatalni prekid" nekako objasnimo.

Nista se nece razumeti u ovom sporu, to je osnovna ideja, ako se ovo zblizavanje nekada tako udaljenih podrucja, ova jutarnja molitva savremenog coveka, kako je stampu video Hegel, ne sagleda u svojoj biofilnoj tendenciji. Spor izmedju filozofije i stampe razresen je na kraju veka kao velika potvrda ili afirmacija zivota. Hegel, Nice, Derida su samo glavni akteri ovog preokreta, ove medijske homogenizacije na kraju veka, jer ovaj medijski kabal obavija citavu planetu, zaokruzujuci ovaj proces laicizacije sveta.

Hiljadu devetstote, na samom pocetku veka, umire Nice cija ce biofilna paradigma obeleziti nas jadni veka. Svi njegovi spisi napisani su u slavu zivota, u odbranu zivota. Nije zato u pravu Sartr koji ce ovu biofilnu volju za moc nazvati “crnim panteizmom". Jer, Niceov “Antihrist", ili “Genealogija morala", njegova “Nesavremena razmatranja" od kojih je najvaznije ono o “O koristi i steti istorije za zivot", nisu nikakva moralizatorska kritika hriscanstva, istorije ili samog zivota. Ogromna biofilna energija ulozena je u njegovu odbranu i slavu, posto je “Isus osporio svaku raseklinu izmedju Boga i coveka. Jer, ne postoji nista cistije od svetlosti sunca, senke krave, vazduha, vode, vatre i daha devojke; svi otvori na telu iznad pupka su cisti, svi ispod su necisti, samo u devojke je cisto citavo telo", pisao je Nice na pocetku veka. Sto vise istorije to manje zivota, zapisace Nice u svojim ironicno intoniranim “nesavremenim razmatranjima". Bodrijar ce na to izjaviti: sto vise informacija to manje zivota. To je svakako ta biofilna tendencija postmodernog zivota. U svakom slucaju, Niceov zivot koji se, kao sto je poznato, zavrsava padom u ludilo kada se sam Nice potpisuje kao “Dionis" ili “Raspeti" bio je - kako je zabelezio jedan nas savremenik - “tetovirani zivot", ili filozofija ispisana na vlastitoj kozi, pokusaj da se misli telom, ili velikim umom, kako je telo nazvao sam Nice.

Za Martina Hajdegera filozofija je kao metafizika dosla do svoga kraja. Kraj veka se tako podudara sa ovim krajem filozofije kao krajem metafizike koja je prosla svoje likove od Platona do Hegela, o kojima ovde naravno nece biti reci, iako je za Hajdegera, to je ono sporno, sam Nice poslednji metafizicar zapadne filozofije. Taj proces Hajdeger opisuje kao rastvaranje metafizike u modernim naukama, ili kibernetici. Ali, za samog Hajdegera ovo nije opis stvari nego promena u misljenju, posto “istina" ne spada vise u filozofiju. Filozofija nije zaborav “istine" kao moderna nauka, nego “neskrivenosti" koja u osnovi pripada egzistenciji a ne “predmetnosti predmeta" o cemu govori moderna nauka. Kao sto vidite, nema tako velikog spora izmedju Nicea i Hajdegera.

Po vlastitom priznanju Derida, koga drzim najznacajnijim filozofskim piscem ovog veka, pise “u vlasti Hajdegerovog image", u Hajdegerovoj senci. U pitanju je istovetni proces rastvaranja metafizike na kraju veka, samo ne u nauci nego u jeziku. Za Deridu se ovaj problem, ako je to uopste odgovarajuci izraz, ne moze resiti bez izvesnog “semantickog prividjenja", ili “skrenutosti", “iscasenja" ciji je kljuc u onom spoljasnjem, koje zavisi od slucaja, “skrenutosti onoga da se nesto uopste moze reci, da se nesto hoce reci". “Misljenje i ono sto se zove misljenje", veli Derida, “to nista ne znaci, to je supstantivna praznina jedne sasvim izvedene idealnosti, ucinak razlike sila, varljiva autonomija govora ili svesti, cija se hipostaza mora dekonstruisati".

Ova dekonstrukcija, koju ne treba izjednacavati s destrukcijom, ove varljive autonomije govora ili svesti jeste sustina takozvanog postmodernog obrta u filozofiji, posmodernog rasprskavanja ili “nereda" koje obelezava kraj naseg veka. Jer, za Hegela, koji je bio sve drugo samo ne biofilni mislilac, za tog poslednjeg “svetskog majstora za filozofiju", kako je sam potpisivao svoja dela, zadatak filozofije je bio eliminisanje svakog slucaja iz filozofije. Hegel je umro 1830, njegova smrt - kao sto sam rekao - predstavlja pocetak priznavanja zurnalisticke delatnosti kao “gradjanske delatnosti", bas kao i moderne filozofije u “jednoj slobodnoj gradjanskoj vezi". Zato je stampa vec za Hegela bila “jutarnja molitva modernog coveka". Taj savez, neraskidiva veza moderne stampe i filozofije, o kojoj je ovde bilo reci, pocinje, dakle, s Hegelom, i bez sumnje odredjuje sudbinu filozofije na kraju ovog veka, radosnu ili tuznu svejedno. Posmoderni obrt u filozofiji nije moguce razumeti ignorisanjem ovog saveza, ove epohalne veze. Taj nerazumni ingnorantski stav pripada svetu pre pojave moderne stampe, svetu tradicionalne filozofije, filozofije ciji je zadatak bio eliminisanje svakog slucaja (samog zivota) iz filozofije. To sto neki nasi filozofi filozofiraju kao da je Hegel jos uvek ziv - pripada proslom svetu zivota u kome je filozof bio ovaj “svetski majstor za filozofiju". Jer, samo je taj anahroni “svetski majstor" mogao da umisli da je njegov zadatak da crta mape i razmesta narode u aktuelnom nesrecnom ratu na ovim prostorima, da brani svoj anahroni filozofski red.

Protagonisti “filozofskog nereda" ili razlike o kojima je bilo reci, nasuprot tome, govore jedino o tome da iza pojava nema nikakvih entiteta, nikakvih metafizickih sustina, kakva bi, recimo, bila bioloska supstanca jednog naroda. Zadatak filozofije je zato upravo afirmacija slucaja, razlike, zivota, konvencija a ne zakona, kao i moderne stampe, slobodne stampe. Zato je ovaj savez slobodne stampe i savremene filozofije biofilni savez nastao u odbranu zivota od anahronih majstora smrti, bilo da pisu ili se potpisuju kao filozofi ili novinari. Jer, kako su pisali Paskal Brikner i Alen Finkelkraut u knjizi “Novi ljubavni nered": “Ljubavno telo nije ni hriscansko, ni hebrejsko, ni muslimansko - ono je mnogobozacko. Pred ljubavlju nismo nista vise jednaki nego pred smrcu, zato je apsurdno hteti od genitalnog zadovoljstva napraviti zajednicki imenitelj za sve ljude, nepomerljivi, nedodirljivi orjentir njihovog odnosa". “Svaki diskurs", veli Bodrijar, “vreba ta neocekivana reverzibilnost ili mogucnost da bude usisan u vlastite znakove sasvim lisene znacenja". Jer, iza ove epohalne dvostruke “iluzije kraja" na kraju veka, tog “pada" u istoriju i informaciju koja obelezava nas vek kao ovaj biofilni savez filozofije i stampe - stoji sam zivot.