Talicni udar

Kostimografi Miodrag Tabacki i Angelina Atlagic skrojili su ne garderobu, vec most preko epoha, projektovali su stepove na nasem simbolickom materijalu duple sirine kome meru uzimamo nevidljivim metrom svojih snova

Lazar Dzamic

Bice vam ovo cudno: zakleti sam apusac, a pisacu sa odusevljenjem o "eventu" organizovanom u korist proizvodjaca nikotinskih stapica, nikog drugog do legendarnog "Luckdz Strike"! Pri tome: a) nisam dobio novac, b) nisam dobio besplatne uzorke proizvoda i c) nisam zaljubljen u menadzera projekta. Samo mi se svidela ideja, organizacija, produkcija i realizacija.

I dalje mrzim cigarete. Ali, ono sto je agencija "Saatci&Saatci" napravila (nenamerno) samo dan pre 150-te godisnjice rodjenja jos jednog globalnog simbola muskosti, serifa Vajata Erpa (nije da se slepujem, ali istog dana je i moj rodjendan) predstavlja novi pomak u praksi "teatralnog marketinga" ( u svetu poznatog i kao "stunt advertising") kod nas. U zelji da promociju svog klijenta oblikuju po vrhunskim svetskim standardima, ali da ona ima i pecat lokalnih iznenadjenja, a bilo ih je - Oh, Bodz! - mnogo, Sacijevci su se upustili u organizacioni zahvat koji svakog upucenog u struku tera da mu se skrotum najezi od pomisli na kolicinu rada i para ulozenih u samo sat vremena promotivnog spektakla (i kao poseban, zaista dirljiv momenat, deljenje partiture pesme "As time goes budz", Hermana Hupfellda, koju Sem u filmu "Kazablanka" svira novopridosloj Ingrid Bergman). Oh, Bodz!

Dakle, sve je pocelo od Rejmonda Cendlera. Njegov prosede je bio idealan za pricanje price o vecnim holivudskim simbolima, olicenim u Hemfriju Bogartu, Merilin Monro, Dzin Harlou i drugima, kao i znojavom i u visednevnu bradu zaraslom privatnom detektivu Filipu Marlou, vecno polupijanim, baksuznim, luziranim i u potrazi za necim. Ovoga puta, za Lakijem. Prestizni beogradski klub "Oh, Cinema!" podsecao je to vece na stari "Cotton Club", sa istim atmosferskim zeleom otelotvorenog glamura kome mozete, toboze slucajno, da stanete na nogu ili u prolazu cigaretom progorite providnu majicu na bretele, i bliskim mirisom samo-tek-sto-nije-ostvarenog cuda u srcebolnoj formi dugonoge, prcastogrude i punousne zenske iluzije. Odjekivao je pod Sineme od stepovanja, prugastih gangsterskih odela, belih kamasni i "kuvanja" sjajnog orkestra predvodjenog Nesom Petrovicem. Kombinacijom video projekcija i zivih nastupa, pred blaziranom ali omeksanom gradskom publikom defilovale su filmske legende u autenticnim i obradjenim kostimima, novim verzijama pred-milenijumske balske toalete, neonskim i bizarnim kako to i dolikuje vremenu "Neuromansera". Kostimografi Miodrag Tabacki i Angelina Atlagic skrojili su ne garderobu, vec most preko epoha, projektovali su stepove na nasem simbolickom materijalu duple sirine kome meru uzimamo nevidljivim metrom svojih snova. Rekoh, bilo je domacih iznenadjenja. Mislio sam na optiku cetvorice stranaca, menadzera Laki Strajka koji su program pratili iz jednog coska kluba, u drustvu majstor-Sakija. Ovi prevejani globalni trgovci, profesionalni spavaci po planetarnim hotelima i svim mastima namazani prodavci Univerzalnih Simbola Koji Se Puse, uhvaceni su spustenih pantalona. Pazljivo sam gledao njihove reakcije. Nekako, zavarili su zbunjenost za odusevljenje. U sred Informaticke Nedodjije, u centru svetsko-medijski potencirane kloake, pred njihovim ocima defilovalo je nesto sto pripada Nju Jorku ili Londonu ili Parizu, samo sa mnogo lepsim neprofesionalnim svetom okolo. Igraci koji su u pauzi govorili nerazumljivim jezikom stepovali su skoro brodvejski, bend okupljen u zemlji za koju retko ko na planeti pomisli kada se govori o modernoj muzici, brisao je kroz salu sa takvom svirackom i "groove" superiornoscu da je neinficiran (neinfikovan) mogao da ostane samo miner sa profesionalnim ostecenjemm sluha, pevacica (u liku i glasu Tanje Jovicevic) imala je "kruning" dostojan Arete Frenklin, lokalni zvezdasti duo istog imena kao i poznati americki proizvodjac skija (K2) dobio ih je malim sako-striptizom koji je otkrio slogan "Get Luckdz" na ledjima kosulja, a devojke u klubu, oh devojke!, gde god se okrenes, kuda god ti pogled padne, na koju god stranu da pomeris oko, u ma koju tacku da uperis zenicu - tu je zenski prizor od koga su im se tompusi, koje su predano konzumirali, orosavali od znoja! Nije prirodno da tako zloglasan narod ima tako lepe zene. Tompusima Amerikanaca drustvo je pravila neuobicajena kolicIna njihove sabrace u srpskim ustima, tompusi su izgleda postali moda na Planeti Partdz-a na kojoj i mi drzimo poneki parking. I sve to da biste dobili rak na plucima.

"Play it again, Sam", kako se ova promotivna extravaganza u organizaciji agencije "Saatci&Saatci" inace zvala, ostace zabelezena kao mozda najdoslednije do sada na nasim prostorima realizovana konceptualna postavka advertajzing "eventa" u punom, osmisljenom, znacenju tog profesionalnog pojma. Minucioznost rezije, organizacija, tempo, tajming, kostimi, program i ukupna atmosfera cine ovaj poduhvat udzbenickim "kejsom" za svakoga kome na pamet padne da se okusa u slicnim vodama.

Get Laki, porucuje Saki.