DANAS SKUPSTINA SRBIJE BIRA NOVU VLADU

Ocekuje se da mandatar Mirko Marjanovic danas saopsti sastav svog novog kabineta i izlozi program. To bi bila peta po redu vlada obrazovana po novom Ustavu Srbije, od kojih je samo jedna, treca po redu, Vlada Nikole Sainovica, bila manjinska i vladala i srusena - glasovima radikala

Ukoliko ne bude iznenadjenja, Skupstina Srbije danas trebalo bi, prvi put posle cetiri godine, da izabere novu Vladu. To bi bila peta po redu Vlada obrazovana po novom republickom Ustavu.

Tokom jucerasnjeg dana se jos nagadjalo i spekulisalo ko ce s kim u koaliciju, jer su rezimske partije do poslednjeg trenutka kupovale naklonost vodecih “opozicionih" stranaka, bez kojih ne bi mogle da formiraju Vladu, ma kako se ona zvala - manjinska, koaliciona, ili koncentraciona. Svesne toga, ove su do minut do dvanaset tvrdile pazar, pa ce se konacan ishod te trgovine znati tek kad ga mandatar danas bude sam saopstio i izlozio svoj program. Pod uticajem kosovskih zbivanja, a nadasve sugestija nekih stranih izaslanika, pojavile su se i nove opcije, poput one da bi se republicke vlasti, ukoliko se postigne sporazum s kosovskim Albancima, mogle opredeliti i za prelaznu Vladu koja bi radila sve do eventualnog raspisivanja vanrednih opstih izbora.

Radikalska podrska i ...

Sainoviceva Vlada nije pala, kao sto to obicno biva u svetu, zato sto je bila neuspesna, vec zato sto je, u jednom trenutku, “pukla ljubav" izmedju socijalista i radikala. Naime, to je bila tipicna manjinska vlada koju socijalisti, sa svojim 101 poslanikom, ne bi mogli sami da formiraju, jer nisu imali potrebnu parlamentarnu vecinu za odlucivanje, pa su se, kada je trebalo formirati, 10. februara 1993. godine, oslonili na glasove u to vreme, po nacionalnoj opciji, bliskoj Srpskoj radikalnoj stranci koja je zauzimala 73 mesta u parlamentu.

Prekretnica je nastala vec u aprilu te godine, kada je Skupstina Srbije usvojila tri pisma predsednika Republike Srpske kao svoje deklaracije. Glasajuci protiv pisma, prvi put su se radikali nasli u suprotnom taboru. Pet meseci kasnije, 27. septembra, Poslanicka grupa SRS zatrazila je izglasavanje nepoverenja Sainovicevoj vladi koja je, kako su tada isticali, “ proistekla iz stranke koja nema jasnu koncepciju i obelezja i koja je pre izbora patriotska do nacionalizma, a u stvarnosti patriotska dok ne zagusti".

Posto su “odsluzili" svoje na hrvatskom i bosanskom ratistu, radikali su nekadasnju naklonost pretvorili u otvoreno neprijateljstvo. Nisu birali reci kada je trebalo rusiti Sainovicevu Vladu, stavljajuci joj na dusu da je nesposobna, da mnogo obecava, vara seljake koji ostaju bez rezervi hrane, prihvata Vens-Ovenov plan, razdvajajuci Srbe granicom na Drini, privatizaciju drustvene imovine prepusta stihiji, finansijskoj mafiji, poslovodnom rukovodstvu i korumpiranom politickom vrhu, trguje primarnom emisijom novca, obezvredjuje nacionalnu valutu iduci na ruku trgovcima i svercerima, obecava mesecnu inflaciju od 50 odsto, a dnevno ostvari toliko... Zadovoljno je samo dva odsto stanovnistva, i to onih iz novih mercedesa, kojima su i u najtezim vremenima dostupni Kopaonik i Sveti Stefan i koji drze i besomucno krcme oko 60 odsto nacionalnog bogatstva...Ukratko, kako su primecivali radikali, “ne zna kako treba" . Takva Vlada “treba da se skloni i da ne dozvoli da je dugo pamte, posto ce je pamtiti samo po zlu". O njihovoj doslednosti najbolje govori detalj da su toj istoj Vladi svojim glasovima pomogli da uvede ozloglasenu taksu na elektricno brojilo koju su potom kritikovali. Poslednje znake dobre volje prema radikalima socijalisti su pokazali kada su pribavili, navodno, naucne dokaze o Seseljevoj nacionalnosti. Sestodnevna iscrpljujuca skupstinska rasprava o nepoverenju Sainovicevoj vladi, koja je pocela 7. oktobra iste godine, zavrsena je njenim prekidom, i nikada vise nije nastavljena. I ne izglasavsi nepoverenje Sainovicevoj Vladi, Parlament je raspusten krajem oktobra voljom tadasnjeg predsednika Srbije, Slobodana Milosevica. Raspisani su novi parlamentarni izbori koji nalazu i izbor nove Vlade.

Vlada formalno nije “pala", samim tim sto su se neki njeni ministri nasli i u novom kabinetu, a sam Sainovic je, kao nagradu za sve (ne)uspehe, jos i avanzovao. Pozadina Milosevicevog poteza je mnogo slozenija. Rezim je, naime, shvatio da je Milosevicev najomiljeniji politicar, Vojislav Seselj, postao najveca smetnja u sprovodjenju zacrtane politike, da precutna koalicija nije garancija da moze nesmetano da vlada, i da bi radikalima mogao da se pridruzi preostali deo opozicije, buduci da, po republickom Ustavu, Vlada moze biti kolektivno razresena jedino ako za to glasa natpolovicna vecina ukupnog poslanickog sastava.

Od svih srpskih vlada, jedino je poslednja, Vlada Mirka Marjanovica, koja je nasledila Sainovicevu 18. marta 1994, izdrzala pun cetvorogodisnji mandat. To je prva koaliciona vlada koju su socijalisti zbog nedovoljnog broja poslanika, formirali sa drugim parlamentarnim strankama. Slobodan Radulovic usao je u Vladu kao predstavnik Demokratske stranke da bi, prelaskom u Novu demokratiju, koja je postala koalicioni partner socijalista, ojacala njene redove, preteci, u jednom trenutku, da ugrozi ravnotezu u Marjanoviceveom kabinetu. Otvorena privrzenost pojedinih ministara JUL-u pocela je da odudara od jednopartijskog jednoumlja koje je, makar i prividno, jedno vreme krasilo SPS.

Kontinuitet

Jedina Vlada koju su socijalisti formirali bez straha da ce biti smenjena, jer su imali apsolutnu vecinu u parlamentu, jeste prva - Vlada Dragutina Zelenovica, koja je startovala nakon prvih visestranackih izbora u Republici, 11. februara do 23. decembra iste godine. Dok je Zelenoviceva vlada imala futuristicku viziju Srbije na brzim prugama, zemlju su potresali narastajuci nacionalizmi, strajkovi, ulicne demonstracije, sto joj je u startu oduzelo kredibilitet nacionalisticki nastrojenog opozicionog bloka.

Zamenila je, 23. decembra 1991. godine, druga po redu Vlada Radomana Bozovica koja je trajala sve do novih parlamentarnih izbora i dolaska Nikole Sainovica sa svojim ministarskim timom 10. februara 1993. Dozivela je rekonstrukciju zbog svojevoljnog odlaska nekolicine ministara koji, prema sopstvenom kazivanju, nisu mogli da trpe tiraniju “malog Napoleona" u liku Radomana Bozovica. “Proslavila" se (ne)cuvenom ministarskom aferom, buduci da je u svojim redovima “negovala" dvojicu funkcionera koji su kasnije uhapseni zbog malverzacija.

Zajednicka je odlika svih srpskih vlada da su, narocito u vreme sankcija, vladale uredbama, ne pitajuci uvek parlament za misljenje. Uprkos tome, nijednoj od njih parlament nije uspeo da izglasa nepoverenje, jer je glasacka masina bila tu da to spreci, a u slucaju Vlade Nikole Sainovica, tadasnji predsednik Republike je svojom odlukom o raspustanju parlamenta preduhitrio opoziciju da glasa za njen opoziv, i time joj sacuvao obraz.

M.Torov