STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Nase novine javljaju da je stupio na snagu ugovor izmedju Amerike i Kine o nuklearnoj saradnji, posle kojeg se “ocekuju poslovi teski vise milijardi dolara". Tako dve velike drzave pripremaju Klintonovu posetu Kini, predvidjenu za mesec juni.

Mi to radimo drukcije. Pred sastanak Kontakt grupe u Bonu, koji ce se odrzati u sredu, nase vlasti odbile su da izdaju vize americkim kongresmenima, a odmah zatim su uhapsile sest americkih “mirovnjaka" koji su dobili vize, ali svoj boravak nisu, ni posle tri dana, zamislite, prijavili “lokalnoj policiji" . Nasa vlast je, izgleda, resila da pokrene dijalog s Albancima na Kosovu, ali da ga prekine s Amerikom. Sad mozemo mirno da ocekujemo sastanak Kontakt grupe u Bonu. Tamo nista vise ne mozemo da dobijemo, ali mozemo sve da izgubimo.

Americki kongresmeni su, kaze se u zvanicnom saopstenju, nameravali svojim prisustvom na Kosovu, u vreme “ilegalnih izbora", da “demonstriraju podrsku secesionistickim politickim snagama". Lokalni kosovski rukovodioci tvrde, medjutim, da oni, ali i ceo svet, ignorisu te izbore. Sedam albanskih partija je to i pismeno saopstilo. A nasa policija ima dokaze u sto hiljada primeraka da su izbori na Kosovu lazirani. Pa sto, onda, ne pustimo americke kongresmene da demonstriraju svojim prisustvom sto god hoce? Za ovo sto se poslednjih dana dogadja u nasoj diplomatsko-politickoj komunikaciji sa svetom postoje najmanje dva objasnjenja: jedno je klasicno i svodi se na onu narodnu da “ne zna leva sta radi desna". U tom “neznanju" lokalna vlast pokusava da “nadirodi Iroda" i da se pokaze vecim Srbinom od Vozda, ostavljajuci ovome mogucnost da, cim sazna sta se dogadja, postavi stvari na svoje mesto. I da, usput, pokaze tom nadmenom demokratskom svetu kako funkcionise zemlja u kojoj narod vlada na delu, a ne na papiru.

Drugo objasnjenje pociva na pretpostavci da ovoj vlasti sankcije mogu samo pomoci: one bi dosle kao potvrda njene doslednosti u odbrani najvisih nacionalnih interesa, a istovremeno bi, unapred i unazad, objasnile zasto smo propali. U ovom guravom svetu, mora propasti svaki onaj ko ne da na sebe. Pored ovog uzvisenog, takoreci tragicnog smisla, sankcije imaju i sasvim prozaicnu, lukrativnu vrednost, koju nije podcenjivati: najbolje medju Srbima iskustvo je naucilo da se, pod sankcijama, za kratko vreme, moze mnogo staviti u sopstveni dzep, ali za dobro naroda. Ima li pravog patriote koji ce svome rodu uskratiti pomoc kad mu je najpotrebnija?

Sudeci po medijima zaduzenim za patriotizam i za sirenje lazne vesti da bar jedan covek u ovoj zemlji zna sta radi, na nasoj strani je ceo svet, osim Amerike. Od Kinkela i Vedrina se, na primer, ocekuje da se bace pod americki brzi voz, da bi sprecili da ovaj pregazi Srbe. Od Rusa se nadamo pomoci, ako do gazenja, ipak, dodje. Od svih se, jednom recju, ocekuje da nesto ucine u korist ove vlasti, ali nas niko ne obavestava sta vlast namerava da preduzme protiv same sebe da bi zastitila interes svojih gradjana. Ako vlast nastavi tamo gde je o vikendu stala, uskoro cemo, opet, u ime svoga dostojanstva, moljakati jedne da od nas nesto ispod zita kupe da bi nam oni drugi nesto tajno prodali, a sve to uz pratnju medijskih guslara i njihovog rodoljubivog slagera o Srbiji koja se saginjati nece. Poruka glasi da nema te nevolje koja se stojeci uspravno ne moze podneti.

Moze li se sve to popraviti do srede? Mozda i moze, ali sasvim sigurno nas nece mimoici neki naredni petak, kad se racuni moraju platiti. Drugim recima, niko se ne cudi sto se ovakvoj vlasti krcag razbio, nego sto je toliko dugo drzao vodu.