DA LI SU EKONOMISTI BAS UVEK U PRAVU

Milan Djuric

U ostvarivanju svojih prava na isplatu penzija stecenih radom, za koju su uplatili deo svojih plata u Fond PIO, penzioneri su danas prinudjeni da putem protestnog okupljanja javno upozoravaju Vladu Srbije na postovanje zakonskih propisa koje je donela.

Umesto da kritikuju neodgovorno ponasanje Vlade i krsenje ljudskih prava u poslednje vreme pojavila se grupa ekonomskih strucnjaka iz Ekonomskog instituta i Instituta ekonomskih nauka iz Beograda, koja izlazi u javnost sa tvrdnjama da su penzije socijalna, a ne ekonomska kategorija, da se visina penzija odredjuje srazmerno ekonomskim mogucnostima privrede i velicine drustvenog proizvoda, sto predstavlja neuvazavanje ekonomskih cinjenica i Ustavom zagarantovanih stecenih licnih prava u radnom odnosu. Grupa ekonomista angazovana od strane Vlade Srbije u resavanju problema deficita finansijskih sredstava u Fondu PIO, opterecena socijalistickom ideologijom da drzava ima prava da radi sve sto joj odgovara, cak i suprotno Ustavu i zakonima koje je donela, problemu deficita finansijskih sredstava pristupa nekriticki i zatvara oci pred cinjenicama, nepostujuci ekonomsku logiku i zakone trzisne ekonomije.

Nesporna je cinjenica da su penzioneri stekli pravo na starosnu penziju u skladu sa vazecim zakonima i da su za vreme svog aktivnog rada uplacivali u Fond PIO deo svojih plata. Pre odlaska u penziju uplacena sredstva su se kumulirala i po zakonima trzisne ekonomije morala se kapitalisati ulaganjem u razne profitabilne projekte. Prema tome svaki penzioner zavisno od godina radnog staza i starosti obezbedio je potrebna sredstva za svoju penziju. Drugo je pitanje ako drzava ne postuje zakone trzisne ekonomije i namece sistemska resenja koja odgovaraju ideoloskom programu partije na vlasti, eksperimentise sa privrednim sistemom i ljudska prava podredjuje ideoloskom programu i totalitarnom rezimu prinude sprovodeci svoj politicki i ekonomski program. Zavodjenje ekonomskih sankcija od strane clanica UN pogubno je delovalo na proizvodnju, spoljnotrgovinsku razmenu, zaposlenost radnika i koriscenje proizvodnih kapaciteta. Drustveni proizvod po stanovniku od 3.718 dolara u 1989. godini opao je na 1.471 dolara u 1996. godini. Za uvodjenje ekonomskih sankcija i pad drustvenog proizvoda nisu krivi penzioneri i stoga stecena prava na penzije ne mogu se umanjivati po osnovu smanjenja plata i drustvenog proizvoda.

Neshvatljivo je da ekonomisti, koji se deklarativno izjasnjavaju za trzisnu ekonomiju, trzisnu privredu i za privatnu svojinu kao dominirajuci oblik vlasnistva, mogu prihvatiti sistem po kome drzava upravlja penzionim fondom, umesto ulagaca sredstava, da odredjuje visinu penzija prema njenim finansijskim mogucnostima i da znacajan deo stanovnistva moze dovesti na ivicu bede i gole egzistencije u vreme kada je duzna da postuje medjunarodne konvencije o zastiti minimuma zivotnog standarda i ljudskih prava. Utoliko je cudnije da neka grupa ekonomista nastoji da sa tendencioznim racunicama dokaze da penzioneri sadasnja prava na iznose svojih penzija nisu zaradili kroz svoj radni vek, samo zato sto se drzava opredelila za sistem da tekuci priliv sredstava po stopi koja ona odredjuje, limitira nivo penzija, a ne za sistem kapitalizacije uplacenih doprinosa za penziono osiguranje.

Koliko nekriticki pristup u istrazivanju problema moze da dovede do pogresnih zakljucaka najbolji dokaz je da se namerno ili slucajno prikrivaju podaci o nenamenskom koriscenju sredstava Fonda PIO u periodu 1946. do 1992. godine. Prema globalnoj proceni oko sedam milijardi dolara je dato finansijskih sredstava velikom broju privrednih i neprivrednih organizacija i narodnom zajmu za preporod Srbije, bez obaveze vracanja i placanja kamata. Ako se ova sredstva kapitalizuju sa stopom osam odsto godisnje za period od 25 godina dug iznosi oko 40 milijardi dolara. Logicno bi bilo da ovaj dug Fondu PIO vrati Vlada Srbije iz ostvarenog prihoda od prodaje narodne imovine, koja je data na upravljanje drzavnim i drustvenim preduzecima. Kada se dug vrati penzionom fondu problema sa isplatama penzija nece biti.

Umesto da se utvrde pravi uzroci deficita sredstava u Fondu PIO, improvizovanim racunicama se pokusava da se dokaze da postojece niske penzije nisu zaradjene i da predstavljaju prevelik teret za privredu koja radi sa 50 odsto kapaciteta i sa jednom trecinom radnika koji se nalaze na prinudnim odmorima sa minimalnim mesecnim naknadama, ili cak i bez naknada. Racunice zasnovane na prosecima plata, penzija, broja korisnika sredstava Fonda PIO, broja zaposlenih koji efektivno rade (ili su formalno u radnom odnosu) su u startu pogresne. Kako se racunice za korisnike sredstava penzionog fonda (u cijem sastavu se nalaze penzioneri sa starosnim penzijama, sa invalidskim penzijama i sa porodicnim penzijama) mogu smatrati valjanim, kada su osnove za sticanje prava na penzije razlicite. Ispusta se iz vida da su starosne penzije ekonomska kategorija, a invalidske penzije socijalna kategorija i da prosek ne znaci nista, jer su kriteriji za sticanje penzija razliciti.

Kako je moguce uzeti za racunicu podatak prosecnog radnog staza od 29 godina, kada su penzioneri sa starosnim penzijama ostvarili prosek od 33 godine, a invalidski penzioneri 25 godina, ili podatak da je prosecno koriscenje penzija iznosilo 23 godine, a penzioneri sa starosnim penzijama posle napunjenih 55 godina, odnosno 60 godina starosti mogli su da koriste svoje penzije samo 14 godina, koliko im preostaje do prosecnog veka zivljenja.

Proracuni pokazuju da za period ulaganja od 35 godina i 40 godina sa stopom doprinosa za penziono osiguranje od 10 odsto i kapitalizacijom od sest odsto, penzioneri-zene obezbedjuju koriscenje penzija za 14 godina i penzioneri-muskarci za 19 godina, a sa kapitalizacijom od osam odsto obezbedjuju primanje penzija zene 22 godine i muskarci 33 godine. Ulaganja sredstava Fonda PIO u profitabilne projekte u zemljama sa trzisnom ekonomijom obezbedjuje dividendu od sest odsto i vise, pa je racunica sa stopom od pet odsto nerealna. Proracuni kapitalizacije sredstava doprinosa sa stopom vecom od 10 odsto, samo potvrdjuju cinjenicu da svaki penzioner sa starosnom penzijom obezbedjuje sredstva za penziju duze nego sto je moze koristiti u poredjenju prema prosecnom veku zivota za zene od 68,5 godina i muskarci od 74,2 godine. Napred navedene cinjenice evidentno demantuju tvrdnje iznete u materijalu MAP Instituta ekonomskih nauka, da penzije nisu zaradjene.

(Autor je predsednik Izvrsnog odbora Nezavisnog udruzenja penzionera)