Multikultura - na socrealisticki nacin

Nacela multikulturalizma nalazu istovremeno afirmisanje slobode diskursa identiteta, komunikativnih sloboda, jednakog uvazavanja i politike razlicnosti. Kodni sistem niti jedne kulture ne moze da preuzme ulogu arbitra, otvorenost kultura ima smisla jedino ako ona pociva na uzajamnom uvazavanju. Bez uvazavanja uzajamnosti i nacela politike razlicnosti, otvorenost je strategija hegemonije, odnosno asimilacije

Pise: Laslo Vegel

Pojam multikulture polako stice pravo gradjanstva, ulazi u zargon stampe, politike. Mada, bojimo se, u njegovom donekle deformisanom znacenju, i ova diskurzivna strategija potiskuje u drugi plan ozbiljnije i strucno teorijske pokusaje. Nije ni cudo. Opisi razlicitih kulturnih preferencija su marginalizovani, citav kulturni menadzment razmislja u etnicki homogenim strukturama. Kultura multikulture jos je uvek na mrtvoj tacki. Ona intelektualna elita koja danas presudno utice na formiranje javnog mnjenja, izbegava da se suoci sa delima Carlsa Tejlora, Stjuarta Hola ili pak Dzozefa Raca, jer bi kroz to suceljavanje, sasvim izvesno, demistifikovala socrealisticki zargon kojim se u poslednje vreme falsifikuje ideja multikulturalizma.

Pre svega, pogledajmo kako izgleda danasnji zargon? “Multikulturalne akcije" koje imamo prilike da osmotrimo u stvarnosti, ali i izvestaji o njima koje mozemo procitati u stampi, pa i u opozicionim, odnosno nezavisnim novinama, jasno ukazuju na to da se u vladajucem diskursu u Srbiji, na kraju milenijuma, multikulturalizam zamenjuje programom komunistickog modernizma koji se, svojevremeno, nazivao “preplitanjem kultura".

Naime, filozofija multikulture se ne propagira tamo gde je prema socioloskim istrazivanjima ksenofobija najizrazitija, vec se ona preporucuje etnokulturnim grupama: ocito je, dakle, da imamo posla s jednom vrstom kulturnog paternalizma. To i ne dolazi toliko do izrazaja u teorijskim izlaganjima, vec prvenstveno na pragmaticnom nivou strukturalnih determinanti, kako u drzavnoj, tako i u opozicionoj ili u nezavisnoj sferi. Dovoljno je nacrtati kulturne mape i jasno ce se videti da je takozvani multikulturalizam vrlina koja se svesrdno preporucuje samo tamo gde manjine zive u vecini. U oblasti obrazovanja ova antimultikulturalna politika se posve jednoznacno artikulise: poznato je, na primer, da trenutno vazeci nastavni programi omogucavaju manjinama samo krajnje selektivno usvajanje vlastite kulturne tradicije. To je sudbina bezmalo trecine gradjana ove drzave. I cini se to cesto bas u ime multikulturalizma, a jos cesce u interesu gradjanske lojalnosti, iliti “integracije". Ni jedno, ni drugo ne stoji.

Svoju lojalnost i patriotizam gradjani dokazuju postovanjem ustava (ustavni patriotizam) i zakona, to je ono sto cini temelj politicke integracije, zajednicke gradjanske kulture, a nikako to, kakvu istorijsku predstavu, sliku imaju gradjani o sebi, ili kakvu ko knjizevnu ili muzicku tradiciju smatra svojom. Znanja o istoriji, slikarstvu, muzici, filmu, o dobrom i ispravnom zivotu, o lepoti, ne smeju biti podrzavljena, to cine samo totalitarna drustva. Ovi primeri predstavljaju samo vrh ledenog brega, duboko ispod povrsine krije se totalitarno socijalisticko nasledje, onaj komunisticki univerzalizam koji je nepravicno razlikovanje ljudi i grupa prikrivao parolom, da su svi gradjani u drzavi jednaki.

Ovu vrstu sakacenja nikako nije moguce izvesti u ime multikulturalizma, buduci da on problemu prilazi s druge strane. Carls Tejlor, jedan od najvrsnijih poznavalaca ovog pitanja, na sledeci nacin odredjuje ovaj pristup: “Sve dok politika univerzalnog dostojanstva nastoji da diskriminaciju predupredi takvim sredstvima, koja ne uzimaju u obzir okolnost da su gradjani razliciti, politika razlicnosti ce se protiv diskriminacije boriti tako sto ce zahtevati da razlicitost gradjana smatramo temeljem njihovog razlicitog tretmana." Nacela multikulturalizma nalazu istovremeno afirmisanje slobode diskursa identiteta, komunikativnih sloboda, jednakog uvazavanja i politike razlicnosti. Kodni sistem niti jedne kulture ne moze da preuzme ulogu arbitra, otvorenost kultura ima smisla jedino ako ona pociva na uzajamnom uvazavanju. Bez uvazavanja uzajamnosti, nacela politike razlicnosti, otvorenost je strategija hegemonije, odnosno asimilacije.

Multikulturalizam, kao neposredno poricanje monistickog redukcionizma polazi od pretpostavke da se nacela pluralizma moraju primenjivati u svim sektorima drustva, dakle, kulturne i jezicke manjine mogu da pronadju zadovoljavajuci nivo integrisanosti i uzajamnog razumevanja samo u pluralnim strukturama. Ukratko, multikulturalizam ide tragom doslednog promisljanja pluralizma, i priznaje da pluralizam - recima Volfganga Velsa - nije “razvojna forma jedinstva", nego okvir jedinstva. Mnogi se uplase ove interpretacije pluralizma, naziruci u njoj neku vrstu novog kolektivizma, kao sto takvim vide i komunitarizam Carlsa Tejlora.

Zasto bismo, medjutim, dosledno promisljeni pluralizam nazvali kolektivizmom? Zasto je polovicni pluralizam blizi srcima?

Argumenti liberalnih nacionalista su jednoznacni: oni smatraju da je ostvarivanje pojedinacnih sloboda i prava, uz odgovarajucu antidiskriminativnu normativnu politiku - dovoljno. Liberalni nacionalizam je bio, medjutim, svetonazor rane modernizacije, takav pogled na svet gotovo da nema nikakvih izgleda u danasnjim, etnicki veoma sarolikim postkomunistickim zemljama, a demografski pokazatelji u Srbiji nedvosmisleno upucuju na to da on naprosto nije moguc.

Slicnu odbojnost pokazuje i postkomunisticka elita sa “liberalizujucom" opozicionom prosloscu. Ova elita iskreno odbija i nacionalizam i kolektivizam, ali nije kadra da se suoci sa njihovim stvarnim temeljima: sa utopijom politicke kulture koja proistice iz ideje drustvenog totaliteta. Oni pribegavaju jednostavnoj reinterpretaciji utopije: kao sto krajnji smisao razvoja nekada nisu prepoznali u empiricki shvacenoj radnickoj klasi, nego u klasnoj svesti, isto tako sada agensa istorijskog totaliteta ne vide u empiricki shvacenom gradjaninu, nego u mesijanisticki shvacenom gradjanstvu. Ovaj utopijski kapitalizam je kontrapunkt “divljem" kapitalizmu koji se kod nas na ovako mucan nacin ostvaruje. Liberalizam kapitalista- utopista je, s jedne strane, slep na svaku razlicitost a uz to, s druge strane, lebdi u nekakvom vakuumu, u ime integracije i totaliteta negira multikulturalizam, jer, kao sto se tvrdi, fragmentizuje drustvo. Protiv ovih argumenata, naravno, recito govori ne samo to da ovo idealno stanje u dogledno vreme nece biti dosegnuto, nego i to da ce multikulturalna dimenzija u “postojecem kapitalizmu" biti sve relevantnija. Spoznavsi klopke totaliteta, posve je razumljivo - ovde i danas - zbog cega je Karl Poper, filozof otvorenog drustva, bio toliko skeptican prema pojmu totaliteta.

Nasuprot onih liberala koji su slepi na sve razlicitosti, u idejnom sistemu savremenog liberalizma sve vecu ulogu ima liberalno shvatanje i uvazavanje multikulturalizma. Dzozef Rac, na primer, polazeci upravo sa liberalnih stanovista toleranciju i nacelo ne-diskriminacije, odnosno antidiskriminativnu politiku - smatra nedovoljnima. Pored uvazavanja individualnih prava on smatra da je i apsolutno priznavanje pluralizma vrednosti nezaobilazno, ali i to da kulturne i druge grupe imaju vlastiti zivot cije osobenosti odredjuju individualni izbor i slobodu. Multikulturalizam koji preferira individualna prava, ujedno se kriticki reflektuje i na multikulturalni fundamentalizam.

Mnogi smatraju da je ova legura zamisliva. Medjutim, primer koji navodi Agnes Heler lepo pokazuje da je stvar i te kako moguca. I ona smatra da nijedna kultura ne moze da nametne drugoj vlastiti diskurs, vlastite preferencije. Treba priznati politiku razlicnosti. Odmah se, medjutim, postavlja pitanje: kako preduprediti, sanirati konflikte izmedju kultura, na koji nacin je uopste moguca komunikacija razlicitih kultura? Za to je neophodan jedan zajednicki jezik, ali taj jezik nikako nije jezik vladajuce vecine, buduci da bi to jezicki uniformizovalo multikulturalnu praksu, sto bi predstavljalo contradictio in adiecto, imali bismo posla s hegemonijom, a ne multikulturom. Agnes Heler je ovaj zajednicki jezik, kojim svi vladaju, nazvala lingua franca, i pod njim podrazumeva jezik prava. I to jezik koji se temelji na pojedinacnim pravima i pravima koja kondicioniraju politiku razlicnosti.

U tom kontekstu multikulturalizam je kamen kusnje liberalne demokratije: ogranicava vlast vecine, njenu eventualnu tiraniju koja, sledstveno svojoj prirodi, ne ignorise samo grupna prava, vec moze, posve samovoljno, da ogranici i licne slobode.